Аутор текста: Драгољуб Збиљић

авг 26 2012

Збиљић: ФАЛСИФИКОВАЊЕ ВУКА…

Вук Стеф. Караџић је један од ретких Срба који је рачунат и у горостасе српскога народа и у тешке отпаднике, шпијуне и издјнике. Таква судбина пратила га је готово од самог почетка његовог бављења српским језиком, српским писмом и српским усменим умотворинама на српском језику.

Ми у овом тексту не улазимо у доказивање да ли је издајник или патриота, да ли је великан или слаб зналац из онога чиме се бавио. Нас је занимало оно што је, као своје дело у српском језику и писму, оставио за собом. Не споримо да му се могу наћи и мане и врлине. Чак не морамо увек ми појединци ни оцењивати шта претеже. Мој је циљ овде да предочим фалсификате који су чињени над Вуком и у вези с Вуком. И то само омо што су, па мени, чисти фалсификати.

Овај текст, сматрам, важно је овде објавити и зато што је и у последње време било великих напада на Вука и његово дело.

Нисам писао ово да бих баш ја одбранио Вука, јер сам малена јединка да га сâм браним ако га само његово дело не може одбранити. Ја сам само у једно сигуран – да га наша готово целокупна тзв. званична лингвистика цео двадесети век истовремено кује у звезде, док га, с друге, стране, увелико фалсификује..

1.0. ФАЛСИФИКОВАНО ИЗДАЊЕ ВУКОВОГ

ПРВОГ СРПСКОГ БУКВАРА ИЗ 1827.

У РЕПРИНТ ИЗДАЊУ ИЗ 1978. ГОДИНЕ

1.1 … И тако је латиница преименована у „(опште)српску“

          Овде смо писали о фалсификовању 1978. године у репринт издању Вуковог „Првог Српског Букавара“ из 1827. године. Говорили смо да су убачене две непостојеће стране у тај „Буквар“ ко зна с којом намером. Али последице су тог фалсификовања велике и опасне.Приписан је, тако, мртвом Вуку састав „српске латинице“ која се данас званично користи као писмо католичких корисника српског језика.

Поновићемо тај део укратко.

1.2. У чему је фалсификовано репринт издање

Вуковог Првог Српског Буквара

Да видимо у чему је фалсификовано споменуто репринт издање Вуковог Буквара? Да бисмо то очигледније показали[1], отишли смо у Матицу српску и у Одељењу раритетних издања добили оригинал Вуковог Првог Српског Буквара[2] из 1827. године. Понели смо били свој примерак репринт издања из 1978. године ради поређења. И ево шта смо уочили.

Оригинал Вуковог Букавара има тачно 17 страна а последња 18. страна је, у ствари, задња корица. Друга страна насловне корице у оригиналу је празна. На првој непагинираној страни почиње с крупнијим насловом ОГЛЕД СРПСКОГА БУКВАРА (с тачком иза друге речи, јер је тада ту правописно ишла тачка), а спационирано пише верзалом: П Р Е Д Г О В О Р. Затим следе пагиниране стране од 2. до 17. Затим још иде осамнаеста (непагинирана, наравно) страна која је, како малопре рекосмо, у ствари, задња корица.

Ево сада у чему је разлика између оригинала и споменутог репринт издања. У репринту је насловна корица, осим што је у различитој боји, подударна у тексту с насловном корицом у оригиналу. Прва страна иза корице је празна (као у оригиналу), 2. страна садржи податке о томе ко је заслужан за овај очигледан фалсификат оригинала и место и годину издања (то смо све на почетку овог нашег текста навели), трећа страна је, данас уобичајена, насловна страна књижице, затим следи четврта страна (празна), потом иде непагинирана 5. страна с табелом (под насловом ALPHABETI SERBICI ) с тадашњих девет европских писама од којих је прво писмо ДАНАШЊА (стоји Serbic.) српска ћирилица, друго Illyr. (alphabet), што значи „ilirska latinica“, што је данашња латиница којом се служе у српском језику првенствено католички Срби (не знамо колико се католика данас слободно изјашњава Србином по националности), затим сви Хрвати, углавном сви Муслимани, тј. данас Бошњаци, као и већина (ако још не сви) Црногораца. Они су, додуше политички преименовали стандардни српски језик у „хрватски“, „босански“ (међу Србима се он именује као „бошњачки језик“) и „црногорски“. Треба рећи да у тој латиници стоји само двознак dj уместо каснијег једнознака Ђуре Даничића đ. На шестој страни у репринту иде текст на руском под насловом ДЛЯ РУССКИХъ, а на седмој страни иду наслови из оригинала: ОГЛЕД СРПСКОГА БУКВАРА, а испод тог наслова  П Р Е Д Г О В О Р. Даље следе и у репринту, као и у оригиналу стране од 2. до 17, а онда иду две следеће (18-19) стране непагиниране, додате: с напоменама о Буквару из књиге Љубомира Стојановића Живот и рад Вука Стефановића Караџића, затим иде непагинирана страна (20) која је, у ствари, импресум с именима заслужних за ово издање, потом је ту следећа непагинирана страна (21) у чијем је дну дата напомена приређивача у три реда, па онда иде следећа непагинирана и празна страна (22). После те стране у репринту стоји корица.

Да фалсификат буде мало још очигледнији и већи, у нашем другом примерку Буквара из личне библииотеке, после непагиниране 22. стране грешком је поновљена непагинирана 19. страна (овде 23), а онда следе оне још две стране (импресум и напомена приређивача.

Фалсификатом не сматрамо у репринту другу страну (с именима заслужних за ово обновљено издање, не сматрамо фалсификатом трећу (насловну – поновљену с насловне корице оригинала) страну, четврту (празну) страну такође не сматрамо фалсификатом, а чистим фалсификатима у односу на оригинал морају се сматрати пета страна с табелом европских писама тога доба и шеста страна (поменути текст на руском језику). Остале напомене после 17. стране све до краја, па чак ни ону грешком поново прилепљену страну не тумачимо као фалсификат.

Према томе, недопустивим се фалсификатом у репринт издању морају сматрати најмање две убачене стране којих нема у оригиналу. Те су стране, рецимо још једном: табела с девет тадашњих европских писама од којих су прва: српска ћирилица и србокатоличка и општехрватска латиница, позната и под именом „гајица“, „гајевица“, „хрватска латиница“ и „хрватско писмо“ која је овде назначена у преводу на српски као „илирски алфабет“.

За овај фалсификат, односно за убацивање нечег материјалног чега нема у оригиналу, у репринт издање више је потписаних заслужника, а нарочито: „саветник у припреми репринт издања“ др Голуб Добрашиновић, али нису без одговорности потписани „главни и одговорни уредник“ др Александар Пејовић, па ни „уредник посебних издања“ Милутин Поповић. Свеједно је за лоше последице ко је кривац, а најодговорнији би морао бити „саветник“ издања др Голуб Добрашиновић.

1.3. Опасне последице фалсификованог оригинала

Вуковог Првог Српског Буквара

Зашто је фалсификовано ово оригинално Вуково издање Буквара, може се само (на)слутити, али се не може беспоговорно утврдити. Међутим, беспоговорно се може утврдити настала даља опасна штета у српској језичкој науци коју је, ослањајући се на ово репринт издање, а не на оригинал Буквара, писац Српских писама (Милосављевић 2006: 395) „пресликао“ спомињану табелу из фалсификованог Буквара Вука Караџића и потом је то писмо преименовао у „Вукова/српска латиница“ (Милосављевић 2006: 289-294, 396).

То је Петар Милосављевић понављао и у још неким књигама и у више чланака у часописима и на другим местима, тако да је раширен данас међу неким Србима и назив „српска латиница“, а „српска“ је, без икакве Милосављевићеве сумње, једино зато што је ту латиницу под називом „илирска“ „Вук Караџић представио у Првом српском буквару (1827“ (Милосављевић 2010/2011: 89), а видели смо малопре да такву латиницу Вук није „представио“, јер те такве табеле нема у оригиналном издању Буквара Вука Караџића из 1827, него у фалсификованом репринт издању од 1978. А занимљиво је даље објашњавање проф. Петра Милосављевића у вези с тим када каже: „Ако се 29 слова данашње латинице већ налазе код Вука, а последње, 30, слово đ(ђ), у абецеду је увео Ђура Даничић, онда је и ова латиница творевина српских филолога, дакле, српско писмо“ (Милосављевић 2010/2011: 89). Тако је један најочигледнији фалсификат у једном репринт издању Вуковог Буквара изазвао низ врло чудних и опасних закључивања о „српској латиници“.

1.4. Милосављевићево закључивање

о Вуковој „српској латиници“

засновано на фалсификату Вуковог Буквара

Тако је Петар Милосављевић (иначе изузетно значајан филолог који је најуспешније раскринкао потурено од Ватрослава Јагића и хрватских филолога криво тумачење Бечког књижевног договора (1850) и, добрим делом, криво тумачење од српских сербокроатиста Новосадског договора 1954), потурио Вуку после смрти да је баш он састављач овог иначе  објективно лоше састављеног латиничког писма које је данас регистровано у свету као општехрватско национално писмо. П. Милосављевић је могао једино попут исправног тумачења Р. Маројевића да дотичну латиницу прозове „стрпском“ по принципу „чији језик онога и писмо“ (Маројевић  1991:167), а није могао да, на основу тога што је Вуку подметнуто састављање те латинице, њу назове „српска латиница“. Ваљало би да схвати да то јесте било писмо наметнуто Србима, али само католицима, а не и православцима, и Хрватима. И тако је било све до комуниста и српских лингвиста сербокроатиста када је то писмо насиљем и заблудама наметнуто и већини Срба православаца тек у време комунистичке диктатуре у Југославији када је спровођен линч против српске ћирилице, па је она замењена и у Србији у 90 процената том наметнутом латиницом. То је, дакле, Србима насиљем наметнуто писмо уместо српског слободно изабраног бољег ћириличког писма. Уосталом, чак и кад би се, неким новим фалсификатом или чудом, показало да је састављач те латинице и сам Вук Караџић, то опет не би било (опште)српско писмо, баш исто као што се никада не рачунају у српске голове они погоци које у хрватским клубовима постижу српски играчи.

Дакле, нема истински и чињенично никакве српске, поготово не општесрпске латинице јер њу нико до сада није састављао за Србе. Та латиница је састављана изворно само за Србе католике и Хрвате (касније стање преузимања те латинице од преименованих/створених других народа нешто је сасвим друго). Онај ко ишта зна о католичанству и латинизацији и латиничењу у историји дугој више од хиљаду година, зна да је било немогуће да Срби католици и Хрвати под „крижом“ наставе да користе ни глагољицу ни ћирилицу. Они су, објективно нужно, морали прећи сви на латиницу. Све друго је фалсификат као и ово с репринт издањем Вуковог Првог Српског Буквара[3]. Опрезни научници обично воде рачуна кад нешто тврде. Ми смо, на пример, „наговарали“ великог лингвисту проф. др Драгољуба Петровића да не преузима „здраво за готово“ Милосављевићево тумачење о „српској латиници“ и тврдњу у Уводу за Фонологију српског језика, по којој „Реформу латинице Вук је спровео 1827. у свом Првом српском буквару дајући ,илирски алфабет‘, који се од данашње ,хрватске латинице‘ разликује једино словом đ уместо Вуковог (дво)слова dj“ (Петровић – Гудурић 2010: 43), али је Петровић ипак у томе подржао назив „српска латиница“ коју је саставио Вук. Ми и Милосављевића сматрамо великим научником, али, ето, свако понекад и у науци „задрема“ или бива неопрезан, да не кажемо – потпуно нетачан.)

1.5. Само је ћирилица проверено (опште)српска

Истина је, ипак, права – нико још није састављао никакву латиницу за све Србе. А док је српске ћирилице, најсавршенијег писма на свету и по тумачењу многих странаца, стварање „српске латинице“ није потребно. Свака латиница у српском језику корисна је само као помоћно писмо за неке специфичне потребе (математика, физика, хемија и сл.), а за свакодневну употребу у српском језику српска ћирилица је незамењива, осим кад се то чини под насиљем и(ли), како се то чинило, у току окупација српског народа и Србије.

Ето, да није било фалсификата приликом вештачког убацивања „илирске латинице“ у репринт издање Вуковог Буквара 1978. године, ни П. Милосављевић, вероватно, не би био тако бујне научне стваралачке маште. Та његова непостојећа у стварности „српска латиница“ данас код неких Срба наилази на прилично допадање по логици: „није лоше све да буде српско, па и ,српска латиница‘“! А то што нам нестаје проверена српска ћирилица, многе није брига. Напротив, то не сматрају неким разлогом за нарочито узнемирење јер „ми имамо и српску латиницу“! Боље је, наравно, чувати оно што је проверено своје, а не своје на фалсификатима. Понављамо, та латиница јесте писмо преименованог српског језика, али „само је ћирилица српско писмо“ (Ковачевић 2005: 153), како и ми тврдимо и Милош Ковачевић и многи други. (Треба уважавати у овом случају мишљење и уверење лингвисте Ковачевића, ако се некоме наша маленкост, због нечега, не допада.)

Табелу с називима европских писама онога доба с називом србокатоличке и хрватске латинице „Illyr.“ и на следећој парњачкој страни с објашњењима на руском тексту ДЯА РУССКИХъ Вук је унео у свој превод Новога завјета објављеног у Бечу у издању Јерменскога манастира 1847. године. А зашто су издавачи репринт издања Буквара из 1978. године учинили фалсификат у издаваштву и убацили ту табелу и текст ибјашњења на руском ДЯА РУССКИХъ, могу да објасне, наравно, само издавачи и саветник за то репринт издање др Голуб Добрашиновић. Додуше, више не може да објасни то ни саветник др Голуб Добрашиновић јер је, нажалост, недавно преминуо.

Тај фалсификат Вуковог Буквара навео је, због несмотрености, проф. др Петра Милосављевића да Вуку неоправдано и сасвим погрешно припише да је баш он творац овако лоше састављене латинице Срба католика и Хрвата, да преименовањем те латинице у „(опште)српску латиницу“ нанесе велику штету на рачун српске ћирилице која је у нестајању, а Срби доживљавају у ово време коначно полатиничење, иако је то противно већинској народној вољи Срба утканој у Члан 10. Устава Републике Србије. И ту није крај. Ту тврдњу проф. П. Милосављевића прихватио је и проф. др Драгољуб Петровић, као један од ретких србистичара у данашњој српској лингвистици. Тако, ето – никад краја српским језичким заблудама. (Ми писмо сматрамо, наравно, језичким питањем, јер писма без језика нема нити је писмо без језика потребно.)

Последице овакве неозбиљности српских филолога и лингвиста, нажалост, показују се сваким даном све штетније, јер се психолошки и чињенично смањује брига за српско писмо ћирилицу, пошто по овом фалсификату, Срби сада мање брину за своје писмо кад „имају“ и ово друго писмо „српску латиницу“, и то у „производњи“ никог другог до Вука Стеф. Караџића. То је неправедно и према Вуку, и према ћирилици и према српској језичкој науци која, на овај начин, показује неозбиљност њених тумача.

2.0. ВУКА ИЗ СРБИСТИКЕ  ПРЕБАЦУЈУ И ДАНАС

У СЕРБОКРОАТИСТИКУ

            Вук није фалсификован у српској лингвистици само у вези с писмом латиницом (видели смо о томе у претходном делу овог текста). Наш најпознатији и највећи реформатор српског језика и српске ћирилице, званично је „пребачен“ из србистике (науке о српском језику) у квазилингвистику – сербокроатистику у целокупној српској теорији и пракси у вези са српским језиком и у Србији чим је основано најпре Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (каснија Краљевина Југославија) 1918. године и када је и у Србији српски језик преименован најпре у „српско-хрватско-словеначки“, па убрзо у двочлани назив „српскохрватски“/„хрватскосрпски“ а често и „хрватски или српски“. Сва српска језичка литература после тога све до данас наводи да је Вук Стефановић Караџић сербокроатиста – „реформатор српскохрватског књижевног језика и правописа“ (Енциклопедијски лексикон – Мозаик знања, Српскохрватски језик, Интерпрес, Београд, 1972: 175).

Такве примере из српске стручне литературе која је србистичара Вука Караџића претворила у сербокротистичара наићи ћемо у свакој српској књизи о српском језику и писму све до 1990. године, иако Вук никада и нигде није свој (српски језик) назвао „српскохрватски“. После враћања изворног назива „српски језик“ у Србији и међу Србима раних деведесетих година 20. века, нажалост – није престало наношење неправде Вуку у језичкој науци и струци ни до данас. У уџбеницима је и недавно српски језик подређен ранијем политичком имену и објашњено је ученицима осмог разреда да је то „Српскохрватски народни језик којим се говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, има три наречја – штокавско, кајкавско и чакавско“ (Кликовац 2010: 26). По тој логици задржано је у измењеном и допуњеном Правопису српског језика друго писмо „из српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис 2010: 17), па се тако у српској квислиншкој лингвистици „испод жита“ – све на основу српског „богатства двоазбучја“ и „српске привилегије да имамо два писма“ затире српско миленијумско ћириличко писмо на рачун преименоване србокатоличке и хрватске латинице у „српску латиницу“ на основу фалсификованог 1978. Вуковог Првог Српског Буквара. из оригиналног издања у Бечу 1827. Тако српски лингвисти и данас неумрлом по великом реформаторском делу – Вуку мере сербокроатистички „реп“!

Само ово довољно је да предочи да српски језик и српско писмо нису могли да страдају од Вука колико су, касније, страдали од српских квазилингвиста сербокроатиста.

(За овај сајт приређен текст Драгољуба Збиљића из његове књиге Латиничење Срба по прописима српских лингтвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011)

ЛИТЕРАТУРА

1. Вук Стеф. Караџић, Први Српски Буквар, Беч, штампарија Јерменскога намастира, 1827.
2. Вук Стеф. Караџић, Први Српски Буквар, репринт издање Графичког предузећа „Зајечар“, Центра за нов. изд. делатност „Интерпреглед“ и Народне библиотеке Србије, Београд, 1978.
3. Драгољуб Петровић и Снежана Гудурућ, Фонологија српскога језика, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, 2010.
4. Др Душка Кликовац, Српски језик и језичка култура за VIII разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
5. Енциклопедијски лексикон – Мозаик знања, Српскохрватски језик, Интерпрес, Београд, 1972.
6. Милош Ковачевић, Против неистина о српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Источнјо Сарајево,2005.
7. Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука и Ars Libri, Београд, 2006.
8. 8.     Првопис српскога језика, измењено и допуњено издање, Матица српска, Нови Сад, 2010.
9. Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова – огледи о српској етничкој и културној самосвести, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

[1] Нисмо били неповерљиви према младом научнику В. Ђорђевићу, али ми у науци ни себи не верујемо тек тако. Зато смо огишли да се својим очима уверимо у фласификат. А отишли смо да проверимо и зато што је мало чудно да се научници баве фалсификатима.

[2] Називе књига треба наводити изворно, што се у нашој науци понекад не чини. Тај изворни примерак Вукове књиге има сваку реч исписану великим словом, па то треба чинити и данас кад се наводи изворан назив, јер то нешто значи. Значи, наравно, да је данашњи правопис у писању великог слова отишао нешто даље од Вуковг правописа, што је и нормално: правопис се мења, јер је он, у знатној мери, ствар договора правописаца.

[3] Српски лингвисти редовно фалсификују (пишу погрешно) и назив Првог Српског Буквара Вука Караџића, сводећи тај назив на дашњи правопис: Први српски буквар, што није добро. У оригиналном наслову сва су почетна слова написана великим словом.