Жељко Цвијановић: О будућности Србије

ДВЕРИ

Зашто, иако живимо лоше, има светла на крају тунела, и које је место новог броја Двери у свему томе?

16.08.2012

Долазећи овамо после две године, размишљао сам шта се заправо променило за последње две године. Мој утисак је да нам је данас и горе и боље него пре две године. Када кажем горе, мислим да реално живимо горе него што смо живели 2010. године, а са друге стране мислим да нам је боље утолико што смо потрошили још једно лоше решење. Мислим и на Бориса Тадића, и на ту политику и на заправо један доста широк контекст те политике.

Мислим да и данас, из разних разлога, чак и они који су наследили ту политику, и који из разних разлога покушавају да понављају неке форме те политике, заправо и сами у њу не верују, и да ће их мењати под притиском живота.

Због тога, тешко је говорити о оне што нас чека сутра, да се бар мало не осврнемо на заоставштину те политике која је недавно пала. Да говоримо детаљно о тој заоставштини, узело би нам јако много времена, и зато ћу се фокусирати само на основне ствари.

Наш територијални интегритет угрожен је много више него када су они долазили на власт. Када данас гледамо на ситуацију на Косову, после оног нашег пристајања да нам ЕУ напише резолуцију у Генералној скупштини УН у септембру 2010, и после оних преговора акоје је водио Борко Стефановић, када бисмо ми ту ситуацију на Косову гледали са стране као неки незаинтересовани људи, били бисмо врло близу да помислимо да је то готова партија, наравно на штету Срба. Међутим пошто смо заинтересована страна, наравно да никада не смемо да пристанемо на то, утолико пре што би нам то онда отварало још неке проблеме, не мање од онога којег имамо на Косову.

Када бисмо погледали наслеђе које нам је Борис Тадић оставио у економији, мислим да ми још увек нисмо свесни колико смо пропали за те четири године. Када ови људи који сада долазе на власт, или можда боље реће ако, у Владу уведу неке независне ревизоре, да виде на који начин се трошио новац, на који начин су кривотворене српске статистике, бојим се да ће они бити, не само зачуђени, биће потпуно шокирани оним што ће видети. Нпр. да не идем даље, наш бруто национални доходак, за који се везује наш дозвољени дуг, је лажиран, и то сад знамо сви. Нас из медија упозоравају да није добро, односно да је незаконито да пређемо са задуживањем од 45%, песимисти у медијима и власти говоре да смо одавно прошли ту суму, а реалисти говоре да би били задовољни ако би тај проценат био испод 60%. Значи, ако бисмо српску економију, као малочас Косово, гледали као неки незаинтересовани људи са стране, када би се то догађало неком другом, опет бисмо могли да кажемо да је Србија потпуно пропала, и да ту велике наде нема. Али опет, ми смо та земља, и ми смо ти људи, и ми немамо право на то, и морамо да тражимо начине како да се боримо.

Опет, рекао бих, да постоји једно, поред ова два црна наслеђа претходне власти, да постоји једно још црње.Србија је у таквој ситуацији да сваки њен владар, и свако онај ко покушава да је води на међународној сцени у овим околностима мора да буде понижен. То понижење доживео је Борис Тадић, то понижење доживели су његови претходници, мислим да ће то понижење доживети и Томислав Николић. Међутим, оно што је по мени највећи грех Бориса Тадића, доживаљавајући понижење на међународној сцени, у једном тренутку, он је ушао у савез са онима који су га понижавали, окренуо се према сопственом народу и понизио га као један од њих. То је заправо оно наслеђе које не смемо да дозволимо да се понови било кад.

Наша одговорност према себи, да живимо боље, у овом тренутку је једна врста умерено реалистичне одговорности. Међутим, повишена одговорност налаже да ми морамо да се боримо за свет у коме ће бити боље нашим потомцима, јер нисам сигуран да можемо да се изборимо за свет у коме ће бити боље нама.

Другим речима, нас чека једна прилична дугачка борба, и то дугачка борба уколико ствари буду биле повољне по нас, и уколико ми се будемо борили и будемо достојни тог задатка о коме сада говорим.

У некој непосредној будућности ми имамо Владу у којој седе један Братислав – Браца Петковић, један частан човек, демократа, Србина, озбиљан. И имамо Владу у којој седи Млађан Динкић. Ја могу да гарантујем да та два човека никада нису попили кафу један с’другим. Мада не знам. Али просто то су људи које не можете ничим да спојите, осим да их спојите у оваквој Влади. Шта нам каже то што је Динкић у Влади – каже нам да Србија није хтела промене. Шта нам каже што је Петковић у Влади – каже нам да је Србија хтела промене. Каква је то земља која и хоће и неће промене!?

Међутим, ми данас живимо с тим да ћемо имати Владу која и јесте Влада промена, и није Влада промена. Како се то може завршити? Да ли ћемо моћи да правимо промене у нашој државној политици, на пример на Косову? Да ли ћемо моћи да учинимо да Косово, за две или четири стоји боље? Наслеђе је такво да бојим се, односно ја бих пристао да за четири године стање буде овако, био бих врло задовољан.

Када говоримо о економији, промене ће наравно морати да се догоде, али до оног крајњег корисника у том ланцу исхране, дакле до обичног грађанина Србије, чак и најбоље промене неће дати резултат за две године. А људима промене требају не само зато што би им то вратило веру у живот, и веру да све ово моће да има смисла,  него због тога што су претходне власти потрошиле народно стрпљење и овој власти и ко зна колико њих које ће да дођу.

Промене, по мом мишљењу, могу да се остваре на оном плану, где ће се бар делимично разбити систем који је направила Демократска странка, где ће се кроз хапшења криминалаца из те заправо удружене криминалне групе, где ћемо покушавати да подижемо неке државне институције: тужилаштва, судове, на крају крајеве и неку од безбедносних служби. Где ће грађани покушавати на неки начин да стичу веру у своју државу која ће им послати поруку да се крађа ипак се исплати. То би била прва порука после ко зна колико година, мислим да од 1945. године нисмо имали озбиљну поруку да се крађа не исплати.

Сада људи који се не слажу са овом тезом кажу: „Па није ваљда да мислиш да ће, да су ови напредњаци такви типови да толико размишљају о држави? Да ће они да праве те промене? Да ће они да хапсе ове? Да ли су то вране, где једна другој неће вадити око?“

Ја наравно не верујем у напредњаке. Не верујем у било коју политичку партију, међутим, верујем у околности. А околности налажу да: ако они то не ураде – њихови противници ће доћи по њих. Ако они Демократску странку не раздвоје са парама, и са влашћу по вертикали, која се не осваја самим тим што сте добили изборе, него на томе мора да се ради. Дакле, ако се то не догоди, за 2 или 3 године Демократска странка ће се поново вратити на власт насилно, и имаћемо Демократску странку још 10 година.

Дакле, Борис Тадић је можда отишао заувек као Борис Тадић. Али Борис Тадић као Демократска странка мислим да је још увек велика опасност за Србију.

Осим тога што, дакле, покушавам да верујем у себичност и нагон за самоодбрану ове Владе. Покушавам такође да размишљам колико она таква може да траје? Ако дође до овог расчишћавања у Демократској странци и до притиска на Демократску странку из тужилаштава и судова, колико то може да траје.

Да ли неко може да  хапси цео мандат и да води истраге? Може, али он се онда зове Берија. И то није могуће. Ако они озбиљно крену у тај посао, тај посао мора да се заврши за највише годину дана. И онда се поставља питање: добро, а шта ће онда да раде још 3 године? Бојим се да неће имати шта да раде још 3 године. И да ћемо, ако се ово о чему сам говорио опосли за годину дана, мислим да ћемо већ после годину, до годину и по, имати нове изборе. На тим новим изборима важно је да се доврше оне промене које су започеле на овим. Дакле, ови избори због крађе и због околности које су се догађале јесу један потпуно недовршен процес. И да би тај процес се довршио, и да би разни сумњиви актери у том процесу показали да ли су вода или вино. Мислим да су нам потребни још једни избори за релативно кратко време.

Шта може да се догоди после тих избора? Ја мислим да се полако, једним крахом илузије о Европи отвара пут националним снагама. Оно што данас спречава пут националних снага према власти, када кажем националне снаге мислим на овај широк распон од већег дела Српске Напредне странке, ДСС, Двери, па на неки начин и неки остаци Радикала. Мислим да Србија још треба да савлада страх од Европске уније након што је савладала и победила ту примамљивост како ћемо тамо сви да живимо као што су нам обећавали у комунизму. Остао је још страх, и мислим да ћемо у овом мандату да преживимо и тај страх.

Наравно, наши проблеми су огромни. И наши проблеми превазилазе и Двери и Напредну странку и ДСС. Превазилазе било коју појединачну странку у овом спектру.

Ако се вратимо на ове изборе који су прошли. Они јесу покрадени. Али ми не можемо да побегнемо од чињенице да су наше националне странке биле као фудбалери у тиму који су сви трачали за једном лоптом. Ту није било одбрамбених играча, ту није било играча у нападу, ни везних играча, не – сви смо трчали за једном лоптом. И један од разлога зашто су погубљени толики гласови био је заправо тај.

Због тога мислим да је неопходно са се успостави нека врста саборности. Да се прекину сукоби. Јер ове странке имају веома сличне циљеве. И ове странке, су заправо странке, како их ја доживљавам, са оне границе титоизма које су данас веома потребне Србији. Ја титоизам, када га сам ја посматрао и изучавао, нисам хтео да га третирам у неком идеолошком контексту.

Титоизам је увек био нешто где су проблеми увек били код нас, а решења су увек долазила са неке друге стране. И титоизам је нарaвно и завршио у самомржњи. Ако су проблеми увек код нас – значи да смо проблеми ми. Ако смо проблеми ми – па ми онда морамо да мрзимо сами себе. Међутим, са ове стране титоизма, где мислим да стоје националне странке, или у највећој већини стоје, решења су код нас. Решења  нису она која ће да дођу из Европске уније. Она нису ни она која ће да дођу из Русије, иако нам Русија треба у свему томе. Решење – то смо ми. И зато мислим да је и боље и горе. Мој песимизам произилази наравно из овога што нам је све теже, што се живи све горе. Али мој оптимизам такође произилази из тога да смо ми ушли у неке процесе на крају којих се види светло на крају тунела.

Текст Жељка Цвијановића је транскрипт његовог говора на 7. Летњим духовним вечерима у Чачку.

Жељко Цвијановић