Две младе даме из Олимпијског тима Србије освојиле су медаље. Једна од њих претпоследњег дана и златну. Обе девојке, за које, нека ми опросте, нисам до тог дана чуо, са сузама у очима и усхићењем поручиле су да медаље  и за њихову Србију. „Ово је злато за моју породицу и целу Србију“ – рекла је Милица Мандић, олимпијска шампионка, која је, из свега срца певала химну Србије на олимпијском постољу.

18.08.2012. Милован Бркић, magazin-tabloid.com

МИЛИЦА И ИВАНА
фото: ФБ страница Олимпијски тим Србије

Овим поводом нису се огласиле невладине организације, нити међународна заједница преко својих представника, што је Милица Мандић, а исто је то учинила и „сребрна“ Ивана Максимовић, рекла да медаљу поклањају целој, и својој Србији!

   Свако помињање имена Србија, и позивање на српство, доласком ДОС-а на власт, сматрано је враћањем у мрачну прошлост, оцењивано је као шовинизам, национализам…

   И док у Чавоглавама, пред 70 хиљада људи извесни Томпсон пева усташке песме, и поздравља фашистичким слоганима, из Брисела и демократске Европе нико ни реч да прозбори. Ето, десило се!

   Да је којим случајем, неки сличан „певач“ пред двеста људи запевао против усташа, дигле би се Соња Бисерко, Наташа Кандић стотине невладиних организација, из Европске уније би поручили да смо све даље од Брисела…

 Велики народи, осим што подносе тешка страдања, у судбинским тренуцима, способни су да изнедре генија и велике идеје, док мали народи имају способност само да упамте своја страдања, без снаге да изнедре ма какву идеју.

   У Првом светском рату Србија је изгубила трећину радно способног становништа. У Другом светском рату страдало је више од милион Срба.

   И у Србији, пораженој, опљачканој, разореној, увек су се рађали људи, снажни умови. Никола Тесла, Пупин, Мика Алас… Песме о Србији певали су Тин Ујевић, Оскар Давичо, Србија је има дипломате, светске писце, Иву Андрића, Милоша Црњанског, Јована Дучића, Марка Ристића…

   Рециклирање српске историје, њене традиције, културе, стваралаштва, филмске уметности, књижевности, почело је доласком покојног Зорана Ђинђића на власт. Он је промовисао нове вредности. Његови јунаци и фаворити нису били писци, песници, научници. Он је поштовао Аркана, Легију, Чумета и земунски клан. Сви остали су за њега били дим.

   Његов наследник Борис Тадић извињавао се и где треба и зашто не треба. Удварао се у Загребу, у Сарајеву, у Бриселу, у Вашингтону… Јавно је позивао да само њега подрже, јер је он, на дан  самопроглашења Косова државом, док су у Београду трајале демонстрације, отишао у Румунију, у безначајну посету диктатору Трајану Басескуу, сличном себи.

   И за време владавине Бориса Тадић, свим грађанима су упућиване претње да су националисти, да не желе у Европску унију, да су Бојан Пајтић и његова клика – слика и прилика за Брисел…

   Нови председник Србије Томислав Николић, на моје велико изненађење, није савио кичму. Он тачно зна шта су национални интереси, и колико се морамо сагињати, због тешког положаја у који смо доведени од стране господе из Демократске странке, за време њене деспотске владавине. Господин Николић се не либи да каже да Србија и Брисел имају два потпуно различита става по питању Косова. За само месец дана председник Николић и његови министри у Влади Србије, опет неочекивано, понудили су нам решења о сарадњи са онима који ту сарадњу прихватају, враћајући нам тако наду да се из кризе може изаћи.

Онај који нам је у предизборној кампањи претио громовима и паклом, ако изаберемо Николића, уместо њега, јер ће нас Европа сатрети, сада се, као пацов, крије међу својима, у Хрватској.

Сваки грађанин Америке  поносно каже да је Американац. И мафијаши се заклињу – I love America! Зашто и ми не смемо да кажемо да нам је Србија у срцу?