ЧЕТИРИ СМРТНЕ ПРЕСУДЕ СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ

Ноћас (16/17. август 2012. око 04:00 сањао сам последњи „Страшан суд српској ћирилици“. Четврти пут се обнавља суђење због наше жалбе из Удружења „Ћирилица“ за обнову суђења поводом  наше жалбе из Удружења „Ћирилица“ на донете четири смртне пресуде Светој српској ћирилици.

 Прва смртна пресуда српској ћирилици

Прва смртна казна над српском ћирилицом пресуђена је на суђењу у Солину (данас предграђу Сплита) 1060. године на заседању католичког синода. Оптужба и пресуда су гласиле: „То је ђавољи изум. Смртна казна над српском ћирилицом!“. Казна се има извршити неизбежно а најревноснији извршиоци били су доглавници др Анте Павелића у НДХ по Законској одредби о забрани ћирилице од 25. травња 1941. до 1945. године.  По доласку комуниста на власт у Југославији, једно време је одлагана смртна пресуда између. Било је то између 1945. и 1954. године, до када се у Србија вратила крхка слобода за ћирилицу у виду одлагања извршења смртне казне док се, због сукоба са Стаљином није осигурала комунистичка диктатура у Србији и бившој Југославији.

Друга смртна пресуда српској ћирилици

Други пут је смртна пресуда обновљена на Новосадском договору (1954, видети истраживање о томе објављено од аутора Ђ. Јањатовића и Д. Збиљића у књизи „Срби на туђем писму“, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149), када су комунисти и српски стручњаци „фарисеји“ за језик и писмо – „сербокроатисти“ били нешто блажи, али је такође гласила – смртна казна с образложењем како се она има извршити: „Смртна пресуда српској ћирилици има се извршити постепено – заменом ћирилице латиницом!“ Она је спровођена ревносно од 1954. до 1968. И како је српска ћирилица тада преживела у десетак процената у писању српским језиком у Србији и у неколико процената широм српског језичког подручја, то само Бог Свети зна.

 Трећа смртна пресуда српској ћирилици

Трећи пут је донета најблажа а најлукавија смртна пресуда кроз багателисање од власти и сербокроатиста српског Устава у Члану 10. који је народ усвојио с одредбом о апсолутној поновној суверености ћирилице међу Србима у у њиховом језику. То је учињено 2006.године, али никакво добро то ћирилици, осим наде Србима који се увек надају, а преваре их, није донело.

И тада је донета по трећи пут тајна пресуда српској ћирилици на смртну казну, а пресуда је, практично, гласила: „Смртна казна над српском ћирилицом има се извршити тако што ће српски филолози смислити „српску латиницу“ и тако ублажавати и исмејавати борбу Удружења „Ћирилица“ и свих српских ћириличара а примењивати и даље замењивање српске ћирилице (и) у Србији оном латиницом из Хрватске, а српска власт отезаће примену Члана 10. Устава Србије све док се српско писмо не затре. То је једина алтернатива ради оставривања једине алтернативе – уласка Србије у Европксу унију! За то време лажни српски стручњаци сербокроатистички фарисеји – правописци и професори српскохрватског језика задржаваће у струци правописну одредбу по којој ће се уместо уставне ћирилице у Србији нставити коришћење два писма док ово старије писмо (ћириличко) не буде избачено и с надгробних споменика и премештено у музеје и српске цркве.

Таквој пресуди помоћи ће стручњаци из Српске академије наука, Матице српске, с катедара за српск(охрватск)и језик и кроз школство све док се не донесе и усвоји Статут Војводине који ће у Члану 26. Статута АП Војводине, противну Члану 10. устава Србије, бити прекршен о изигран Члан 10. Устава Србије на тај начин што ће бити унето у Статут друго писмо – „латинично писмо српскога језика“, а, у ствари,ово регистровано званично у свету као латиница уз тзв. хрватски језик. Један од бораца за такав Статут чувени чанак објашњаваће да је Устав Србије „неправописан“, односно неусклађен с двоазбучјем из познатог Правописа српскога језика (Матица српска,1993) поч. Митра Пешикана, који је тај правопис сачињавао за ср5пскохрватски језик, а онда је у матици српској, спољном силом прилика, само формално преименован за српски језик, а остало је све у складу с Новосадским договором (1954). Такав Статут с неуставним Чланом 26. о два неуставна писма у српском језику одобрилљ је Скупштина Србије 2008. године са 126 чланова од 250, колико их је Скупштина и тада имала. Дакле, један више од половине посланика из „жуте коалиције“.

 Четврта (правописна) смртна казна српској ћирилици

Пошто су успели да оправдају такав неуставан Статут АП Војводине, из муклу ћутњу свих стручњака за језик и писмо у плаћеним институцијама које се плаћено баве српским језиком и писмом – САНУ,Матице српске, факултетских катедара, Друштва за српски језик и књижевност Србије, Одбора за срандардизацију српског језика, као и без иједног простеста иједног професора српског језика из свих школа у Србији, осим наших примедаба и писмених и усмених из Удружења „Ћирилица“, такав неуставан Статут АПВ је пдпбрен у Скупштини Србије, па су тада на сцену срупили српски стручни и правописни фарисеји из Матице српске, САНУ и Одбора за стандардизацију српског језика донели су коначно четврти пут смртну пресуду српском писму српској ћирилици.  Учињено је то у одлаганом суђењу српској азбуци, и поред наших свакодневних жалби из Удружења „Ћирилица“ према нашим свакоденвним жалбама и укзивањима на невгиђену у свету до сада неправду према српској ћирилици. Удружењу је успевало само да од 2004. одлажемо ту нову смрну пресуду ћирилици преко поднесака суду. Пресудом ћирилици бавио се суд који су сачињавали српски правописци и српски стручњаци сербокроатиста пресвучени само формално у лажну одећу србистичара: проф. др Милорад Дешић (Београд), академик Бранислав Остојић (Титоград/Подгорица), проф. др Живојин Станојчић (Београд) са проф, др Матом Пижурицом (Нови Сад) на челу. Пресуда је донета тако што је у њеном образложењу цитиран Члан 10. Устава Србије, а, у ствари, примењен је Члан 9. Устава Црне Горе, који супротно Уставу Србије, предвиђа као у бившој Југославији „Ravnopravno je ćiriličko i latiničko pismo“, а стварно је „равноправна“ ћирилица као и у Југославгији што је била равноправна: дозвољава се, углавном, само латиница. Правопис Матице српске применио је ту такву одредбу из бивше Југославије, а данас из цитираног Члана 9. У Правопису српског језика (матица српска, 2010, Нови Сад, стр. 17) наведено је да се у српском језику користи као друго (поптуно противно Уставу Србије и већинској народној вољи с референдума у Србији) и „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“, чиме нису избегли да, практично, засвирају у исту тикву са „стручњацима“ за данашње решење питања писма у Покрету за обнову србистике.

 Тиме је први пут званично и неуставно уведено друго, туђе Србима писмо (опште)хрватска латиница која је писмо наментуто по верској основи и католичким Србима, а не знамо колико је данас католика који себе сматрају Србима. (Може их бити и један или ниједан. Не знамо, а не желимо да нагађамо, али да их је више од хиљаду, сумњамо!) Тако је писмо Хрвата и Срба католика (ако их је и један такав Србин преостао после њихове масовне асимилације у Хрвате у 19. и 20. веку).

 Хоће ли бити обновљено суђење?

Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) једина је добровољна и неплаћена (про)српска институција у којој преовлађују Срби, али има и покоји Мађар, на пример, који памти да је у Војводини све до Новосадског договора (1954), као и све Лале (и сви Срби) у Војводини) писао, разуме се, српски језик само српском ћирилицом и ништа им то није сметало.

Ноћас (16/17. август 2012) сањао сам ново заседање „Страшног суда“ за српску ћирилицу нигде другде до у Председништву Србије на Андрићевом венцу, у центру главног града Србије и центру свег Српства. Председавао је том „Страшном суду“ нови председник „Страшног суда“ председник државе Србије Томислав Николић, а поред њега седеле су судије нови председник Владе Србије Ивица Дачић с полицијском Марицом испред Председништва (да, у зависности од пресуде, одмах спроведе пресуду на живот или смрт), затим министар просвете Србије стари нови проф. др Жарко Обрадовић, министар културе у Србији (не запамтих му име), председница Олимпијског комитета Србије лепа Алиса Марић и три шћућурена члана Удружења „Ћирилице“ (из управе „Ћирилице“ проф. Драгољуб Збиљић, проф. Владислав Ђорђевић, др Драго Његован и још један ранији члан  „Ћирилице“, од нас позван због ранијих заслуга, инж. Немања Видић). Састав суда је био 5:4 у односу Владини и невладини, прилично самерљув у броју, али смо сви знали зашто, како и због чега су и нож и погача на овом обновљеном суђењу српској азбуци били у рукама прве петорке. Бојао сам се у сну и дрхтао да не испадне, можда, нерешено, па да се процес одложи (што би, наравно, била нова смртна пресуда ћирилици!), а и питао сам се: да неко из „Ћирилице“ на овом суђењу не буде Јуда. Највише сам се бојао и презнојавао у сну да не будем то ја!

Процес је добро почео. Председник Суда председник Србије Томислав Николић је изговорио своју реченицу по стоти пут: „Ја ћу се на овом суђењу држати Устава Србије, и само Устава Србије. Добио сам у сну нову снагу снагу због тог „тврдог“ обећања председника „Страшног суда“ и председника застрашене и збуњене Србије, па када ми је председник дао реч, почео сам:

„Смртна пресуда српској ћирилици мора да се укине, јер не сме да се изврши. Тражи то већински српски народ ма где живео и ма шта радио и писао. Српски језик и Срби морају поново имати своје право које су сви други народи остварили одавно. Једино су га Срби изгубили у оквиру лажног југословенства и заблуде да су Срби најпривилегованији и најбогатији народ на свету јер је само њима званично пресуђено и писмо и параписмо. Дакле два писма као једино српска привилегија у свету. Време је“ додао сам, „да се ми Срби званично и коначно одрекнемо те привилегије, јер смо увек били за правду како се то каже и у нашој химни: Боже правде! Нећемо ми једини да имамо већа права и од Енглеза, и од Немаца, и од Руса, па чак и од Кинеза и од Американаца. Нећемо да имамо, јер није поштено, већа права од сваког народа у свету. Хоћемо и ми да будемо у томе сиромашни и да нам остане ово једно, по Члану 10. Устава и већинској народној вољи, ово једно а свето српско ћириличко писмо које нам је остало после Светог Саве и које нам Сава Мркаљ и, коначно, Вук Стеф. Караџић оставише у аманет у овој последњој постави. Могли су мало боље, али је то нама довољно добро јер не би имало смисла да своје писмо поново преуређујемо у овом 21. веку, па да испадне да смо последњи описмењени народ.. Нећемо да нам неко сутра каже како смо били незајажљиви у свему, па смо се грабили и за два писма. Ако други хоће политички да буду четири српска „језика“ и ако то не можемо да спречимо научном силом, можемо бар милом да е одрекнемо овог писма које смо под вишевековним насиљем пригрлили коначно у 20. веку поред нашег бољег писма за наше потребе. А за свет остали, ми смо увек лако учили и друге језике и друга писма и умели смо да причамо и на другим  језицима и да се на њиховим писмима, увек кад треба, дописујемо… латиничка писма нам  као хлеб требају, али нећемо да се грабимо па да у свом језику, поред свог, задржавамо ово туђе – насилно нам наметано писмо….“

 … Стварност: чекамо стварну обнову суђења српском писму

у Председништву Србије

И… Шта се догоди. Нестаде струја. Микрофон ми се угаси. Обли ме врела вода као да ми је Тома бацио боцу врућег „шумадијског чаја“ – оне ракије из његовог чувеног казана за печење. Ракија се претвори у воду и осећао сам се као да ми је неко пустио цео Ђиласов Београдски водовод на главу!

Пробудих се. Од данас, док чекам стварни позив новог председника Србије Томислава Николића (којега у својим мислима зовем Устав, јер нико није за кратко време толико пута обећао спровођење свих чланова Устава Србије), на ово обновљено суђење српској ћирилици по нашој жалби из Удружења „Ћирилица“.

Питам се данас (17. августа 2012, а сваки број са седмицом ми је срећан број!), чини ми се – пробуђен: „Боже, хоће ли обнове овог суђења и коначног укидања више пута изрицане смртне пресуде српској ћирилици уопште бити и када одржано!? Питам се то, док чекам позив новог председника Србије надајући се успеху и спасу српске ћирилице, као и свих нас у последњих 11 година у Удружењу „Ћирилица“! И увек смо се питали: Зашто то не раде и не траже што ми тражимо много „извиканији“ и плаћени стручњаци од проф. Мате Пижурице до академика Ивана Клајна који се плаћено од државе и народа баве овим питањима и зашто они, као ми, не виде да ћирилица мора да се усмрти ако наставимо да је, противно јасном Члану 10. Устава и већинској српској вољи из Устава, замењујемо као до сада.

И питао сам се и раније, као и данас – зашто они неће да размишљају о томе да се у језику никада није до сада ниједно писмо сачувало ако си му увео друго писмо у „равноправној употреби“. Увек је побеђивало оно новоуведено писмо. А зашто они не виде да је нама новоуведена латиница увек долазила кроз векове под окупацијама и у диктатурама. И питао сам се: како то и зашто да оснивачи новог Покрета за обнову србистике који са овима из институционалне лингвистике, тобож, воде међусобни прави „рат“ за српски језик уместо „српскохрватског“, а кад је реч о настављању „богатству двоазбучја“ и кршењу народне воље из Устава (кад је, дакле, смртна пресуда ћирилици у питању) сагласнији су од свакога?

 (Нови Сад, 17. август 2012)