Никога у бањалучком приградском насељу Туњице није изненадило када је њихов суграђанин Раде Радивојац преко медија понудио, како је рекао, поштеној сиротињи или некој избегличкој породици на трајно коришћење своју викендицу у селу Доњи Орловци, недалеко од Приједора.

17. 08. 2012. текст и фото: Ж. Марковић – Вести

Избеглима нуди викендицу: Раде Радивојац

Нико се није изненадио јер сви у Туњицама, а и шире знају колико чика Раде воли да помаже људима. Исто тако, знају и за његову невероватну животну судбину, јер је овај 84-годишњак један од малобројних срећника који је пре 67 година успео да преживи голготу Јасеновца.

– Како не бих понудио помоћ када сам и ја, поготово након страдања у Јасеновцу, био права сиротиња. Нисам имао корицу леба! Чак сам просио и радио као слуга код разних газда. Желим да нађем часну и поштену сиротињу да ту живи! У кући-приземници има струја, вода, башта, шупа, остава и воће. За узврат једино тражим поштење и да се то мало имање чува и одржава. Толико је поштених избеглица, сиромашних и инвалида који немају где. Зато желим да нађем неке добре људе да ту живе, а увек је могуће да им препишем кућу – прича Раде.

Раде Радивојац тачно 17 година трага за једним човеком, Личанином, који је пред најездом хрватске војске и њених помагача у акцији „Олуја“ био у колони избеглица која је бежала из Републике Српске Крајине. Тај човек, којем име никад није сазнао, једног августовског дана 1995. године ушао је у двориште његове куће у Туњицама и замолио га да ту остави коње и кола који су вукли.

– Дошао и пита да му причувам коње и кола, а он ће даље пешке према Србији. Како да му не помогнем? Рече ми да је у Лици затекао убијену жену и кћерку, а петогодишњег сина није нашао. Потегао је једну чашицу ракије и отишао. А нешто ме натера да га фотографишем – каже Раде, који и данас има фотографију свог Личанина поред коња.

Фотографија Личанина, за којим трага 17 година

Како је изашао из његовог дворишта, тај човек се никад није вратио. Дуго времена Раде није знао шта да ради са коњима, а онда их је продао и новац ставио у банку.

– Тај новац га чека. Кола стоје у дворишту, већ су струнула. Све бих дао да поново видим тог човека. Све се надам да ће једног дана доћи. Ишао сам чак и до Глине на Банији и показивао слику, али нико га није знао. Ако икада дође, нећу му дати да оде, помоћи ћу му да остане овде – прича Раде своју необичну причу о мистериозном незнанцу.

Онога што је проживео у Јасеновцу и дан-данас се добро сећа. У злогласном логору нагледао се свега и свачега, па и да усташе људским месом хране логораше. Родитеље су му побили 1941, а у логор је одведен са 11 година, одакле је побегао када су, како вели, „кукурузи били за печење“, јер се не сећа тачно које је доба године било. Године 1943. је са доста рањеника послат на опоравак у Италију. У Југославију се вратио након ослобођења.

– Усташе су нам давале некакву супу без хлеба, са мало некаквог меса. Једном смо приметили да су из казана у којој су кували ту супу извадили лобању и остатке косе. Схватили смо да нам дају да једемо људе – каже Радивојац.

Побегао је у једној страшној ноћи, док су падали киша и град. Успео је да препливао Саву иако до тада није знао да плива.

– Олуја је била страшна, а град толики да је задавао болне ударце по телу. Неко је повикао „Ноћас ко утекне, певаће му мајка!“ и одједном је сила народа нагрнула ка излазу. Усташе су почеле да пуцају, људи су падали, али сам успео да се извучем. Кад сам препливао Саву, један метак ме закачио. Некако сам успео да се увучем код једне хрватске породице и кажем да сам Мате из Бањалуке. Са другим рањеницима убрзо сам отишао у Италију и тек после краја рата се вратио у Југославију – завршава причу Раде Радивојац.

Први приватни превозник

У Бањалуку се Раде вратио 1948. године. Постао је штићеник дома „Рада Врањешевић“, а онда је завршио механичарски и шоферски занат. Неколико година касније се запослио у предузећу Аутопревоз где је дочекао и пензију. Као шофер обишао је 17 земаља. Интересантно је да је 1978. године са сином Радославом у Бањалуци регистровао први приватни аутобус.

Јунак филма „Добровољно умро“

У продукцији Радио-телевизије Републике Српске пре неколико година о Радету Радивојцу снимљен је и филм под називом „Добровољно умро“. Тема филма је његова јасеновачка голгота и све страхоте које је преживео у усташком казамату.