ЖАН-АРНО ДЕРАНС: КОСОВО, ЦРНА РУПА ЕВРОПЕ ИЛИ КРВАВО ОСВАЈАЊЕ ОВК (2)

15 август 2012 22:50 Нови Стандард, Превод са француског ФБР Светлана МАКСОВИЋ

Покајник Назим Блаца има уредну евиденцију и сматра да је СХИК извршио 526 убистава за шест месеци, скоро 600 у години.

„У лето и јесен 1999. године, све је било могуће на Косову, свакакви злочини, освете, све врсте трговине. Све се одвијало малтене на очиглед свих, али две државе су биле посебно добро информисане о свему што се тамо дешавало – Француска и САД.“

Човек који овог пролећа овако говори у једном приштинском кафићу у друштву своја два нећака, који су и његови телохранитељи, није само обичан сведок.

Наим Мифтари је био један од првих чланова Г2, обавештајне службе албанске гериле, којој се придружио већ у априлу 1998. Он је рођен 1967. Као и други млади Албанци са Косова, он се придружио хрватским војним снагама када је почео рат у бившој Југославији 1991. године. Наим Мифтари се борио у Осијеку у саставу специјалних јединица које је предводио застрашујући Бранимир Главаш, тренутно у затвору осуђен због ратних злочина почињеним над српским цивилима.

Мифтари затим одлази у Немачку, где живи неколико година пре него што се преко Албаније вратио на Косово како би се борио. Убрзо постаје један од главних личности Policia ushatarriakë, војне полиције ОВК.

У јуну 1999. године, чим су НАТО трупе ушле на Косово, именован је за шефа зоне Митровице, једне од најосетљивијих. Француске трупе су имале задатак да обезбеде овај град, који се одмах поделио на северни део, где су се скупили Срби, и на јужни део, који држе Албанци.

„Срео сам се са француским официрима за везу два дана пре него што су стигле француске трупе у Митровицу“, објашњава Наим Мифтари. „А затим смо остали у непрестаном контакту јер је ситуација била веома затегнута у Митровици. Французи су имали своје контакте и информаторе на српској страни. Са мном су хтели да се осигурају да ја држим под контролом најрадикалније елементе“.

За време тих првих месеци међународне администрације Косова, Срби и друге мањинске заједнице били су мета албанских екстремиста који су вршили одмазду над њима. Али друга насиља су привлачила још мање пажње. На целом Косову Албанци су свакодневно убијани. „Званично“ објашњење за та убиства је гласило: радило се о одмаздама, породичним осветама, које су биле заустављене за време српске челичне репресије и настављене сада када је Косово ослобођено. Предност овог објашњења је било у томе што је оно унапред ослобађало међународне мисије сваке одговорности: како заиста наметнути ред и закон у земљи у којој владају тако сурови и архаични обичаји као на Косову?

Обавештајне службе ОВК су се структурисале у септембру 1999: тада је званично створен SHIK (Shërbimi informativ i Kosovës) са статусом НВО. У то време постоји јака конкуренција између покрета проистеклог из албанске гериле и ДЛК (Демократска лига косова), странке Ибрахима Ругове, историјске личности косовског отпора против Милошевићевог режима. Ругова се ипак повукао за време рата позивајући на престанак бомбардовања НАТО у околностима које су и данас остале контроверзне да би се касније склонио у Италију. Међутим, овај историјски лидер је дочекан као херој када се вратио на Косово, на велико запрепашћење герилских вођа, који су били сједињени у „привременој влади“, коју је за време рата основао Хашим Тачи.

ПОЛИТИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

Почиње жестока борба у тренутку кад лидери ОВК оснивају нову странку – Демократску партију Косова. У ствари иза небулозне ОВК почиње афирмисање контроле једног лидерског језгра. Ради се о кадровима из Народног покрета Косова, тајне партије енверистичке инспирације (тј. албанске верзије марксистички-лењинистичке инспирације), која се углавном налази у дијаспори косовских Албанаца у Швајцарској.

Та група Народног покрета Косова је уствари оно што бивши швајцарски посланик и бивши члан Савета Европе Дик Марти назива „дреничким кланом“ из мале регије централног Косова, одакле је и већина чланова. Одатле је, наравно, и млади Хашим Тачи, али и његов ујак Азем Шуља, као и Џевад Халити, кум покрета. Халити је био сматран агентом Сигуримија на Косову, бивше тајне службе стаљинистичке Албаније. Ово језгро истовремено контролише Демократску партију Косова и СХИК, који је оружана рука покрета.

Ово тврдо језгро негује суптилну стратегију према међународној заједници, која има намеру да контролише Косово. С једне стране, Демократска партија Косова покушава да се представи као незаобилазан и разуман саговорник међународне администрације. А, с друге стране, она непрестано има претеће ставове постављајући се као једина сила способна да заустави екстремистичке елементе, које сама тајно подстиче.

У својим мемоарима „Ко жели пуковникову кожу?“ (Gui veut la peau du colonel? Paris, La Table Ronde, 2011) Жан-Мишел Мешен, бивши пуковник француске жандармерије стациониране на Косову у јесен 1999, подсећа на ту панику западњака, који су се бојали да ће бити превазиђени због радикалних елемената и који су одустали од спречавања насиља према Србима и другим мањинама, мислећи да се ради о неизбежним последицама рата. На крају су мислили да је ОВК озбиљнији партнер од Руговине Демократске лиге Косова, за коју су сумњали да је преслаба. Да би се Косово контролисало, боље је бити у споразуму са бившим герилцима.

Французи су били суочени са додатним специфичним проблемом: док су их сматрали историјски просрпским, они су морали да управљају специфичном ситуацијом у Митровици, подељеном граду чији северни део није био „уточиште“ само за српску заједницу већ и за полицију и тајну службу Београда.

Одржавање ове велике енклаве, која представља 18 одсто површине Косова, резултат је тајног договора између Београда и НАТО, који је управљање препустио Французима, мислећи да ће њих Срби боље прихватити од других националних контингената КФОР. Док многи француски официри и даље чувају свој просрпски инстинкт још из БиХ, Бернар Кушнер и његови блиски сарадници сматрају да треба да дају гаранције Албанцима како би сачували своју репутацију.

ИСПОВЕСТ УБИЦЕ ПОКАЈНИКА

Тако одлучују да се не мешају у међуалбанска насиља, која су сматрана квазинормалном епизодом чишћења, нарочито док судски механизам још увек није био успостављен.

Међутим, идентитет жртава изазива изненађење. „Бивши сарадници Београда“ су скоро увек познати кадрови Демократске лиге Косова Ибрахима Ругове на локалном или националном нивоу. „Бота Сот“, дневни лист близак ДЛК, је, као рубрику, имао свакодневну хронологију убистава – што је и сама редакција скупо платила убиством неких од својих новинара. Међутим, главни наслови тих новина не изазивају пажњу код саветника и агената служби који раде за разне цивилне и војне мисије и који су чак сматрали да ове новине нису довољно објективне.

Назим Блаца (на слици) је одавно требало да буде или у затвору или мртав. Бивши борац ОВК и бивши убица СХИК, признаје да је учествовао у 17 убистава. Назим Блаца је изнео сензационална открића о убиствима у децембру 1999. године на једној видео-касети коју су представили посланици мале дисидентске странке ДЛК. Од тада Назим Блаца сведочи као заштићени сведок у више суђења, али и даље није окривљен за убиства која је признао. Он објашњава да су сва политичка убиства била извршена под изричитим наређењима вођа СХИК: Кадрија Веселог и Азема Шуље.

Назим Блаца живи у једној малој кући у селу у близини Липљана, у централном Косову. Идентитет овог заштићеног сведока и његово место пребивалишта су у теорији заштићени тајном. Али једна блиндирана кола КФОР, паркирана на ивици пута, указује на његово пребивалиште, претворено у праву тврђаву коју чувају италијански карабинијери. Око дворишта и баште, уздуж спољашних степеница и терасе, дебели пластични црни покривачи би требало да обесхрабре оне који би хтели да убију овог сведока из даљине.

Теоретски само родитељи Назима Блаце могу да га посете. Међутим, новинарима је довољно после договора са њим да се представе као рођаци и италијански војници ће само површно претрести посетиоце.

Назим Блаца радо објашњава сцену првог убиства, имитирајући егзекуцију Ибуша Клокоција, којег је он лично убио на прагу његове куће у јуну 1999. Ибуш Клокоци је био један од најважнијих агената државне безбедности (ДБ), тајне српске полиције на Косову. „После убиства сви су ми честитали, давали поклоне. Кадри Весели ми је рекао да је Ибуш био благо“, објашњава бивши убица.

Покајник има уредну евиденцију и сматра да је СХИК извршио 526 убистава за шест месеци, скоро 600 у години. „Имали смо два задатка“, наставља бивши агент, „елиминисати сараднике који су скоро сви у ствари били кадрови ДЛК и ућуткати убиством или претњама сведоке у осетљивим суђењима, као у суђењу Фатмиру Лимају“, бившем команданту ОВК, којег је хашки трибунал ослободио кривице у децембру 2005, док су позвани сведоци нестали или су се предомислили на самом суђењу. Посланик, бивши потпредседник Демократске партије Косова Фатмир Лимај је између осталог био и министар транспорта, оптужен за корупцију, али то је друга прича.

Ризик којег преузима Назим Блаца на себе је стваран. Фатмир Лимај, којег је ЕУЛЕКС поново оптужио за злочине почињене у селу Клечка, у којем се налазио један затвор ОВК, поново је ослобођен оптужница у мају 2012. Шест месеци пре тога, 2. октобра 2011, главни сведок тог случаја Агим Зогај, бивши члан војне полиције гериле, нађен је обешен у једном парку у Дуизбургу у Немачкој, са писмом које објашњава разлоге његовог „самоубиства“. Позван да сведочи под именом „сведок Х“, Агим Зогај је био под заштитом ЕУЛЕКС и његово чудно „самоубиство“ баца ужасну сенку на њихову ефикасност.

Дакле, зашто су све међународне мисије на Косову од 1999. године показале исту неспособност за организовање функционалног правног система? Зашто су те мисије одабрале да допусте да се те ликвидације наставе? Сигурно је постојала политичка одлука да се ти злочини не истражују из једног јединог разлога: опсесија о „стабилности“. Уосталом, ослобађајућу одлуку хашког трибунала 2005. године су дипломатски кругови поздравили као „добар знак стабилизације“ Косова, уместо да је осуде као грубо непоштовање међународне правде. Његово ново ослобађање скоро да није било коментарисано.

Јасно речено, људи из ОВК су имали и можда још увек имају зелено светло за елиминацију политичких ривала како би организовали своје профитабилне послове или чак да би завршили са физичком елиминацијом неалбанаца под јединим условом – да не нападају међународне представнике и не организују насилне демонстрације против међународне мисије у Митровици и другде на Косову.

Два суђења су покренута на основу открића Назима Блаце. У првом је Фахредим Гаши, бивши агент СХИК, осуђен на 18 година затвора. Друго суђење се односи на убиство Салиха Гашија, познатог активисте Руговине ДЛК, који је убијен 15. јуна 1999. Шест осумњичених треба да одговара за овај злочин.

Кадри Весели – који је данас посланик (ДПК) у косовском парламенту – дошао је 20. јуна да сведочи на том суђењу, тврдећи да „Назим Блаца никада није био члан СХИК“. Како би подупро ову изненађујућу тврдњу, Кадри Весели је обелоданио занимљиве детаље о организацији те структуре. Према његовом сведочењу, СХИК је основан у марту 1999. под надлежност привремене владе Хашима Тачија. Тада је имао 92 сарадника – који нису смели да носе оружје!

Кадри Весели је такође прецизирао да су ти агенти имали обуку од три месеца у бар три различите државе, потврђујући тако постојање велике помоћи коју је ОВК уживала у западним државама.

Наставиће се

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ЖАН-АРНО ДЕРАНС: КОСОВО, ЦРНА РУПА ЕВРОПЕ ИЛИ НА ТРАГУ ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА (1)

Жан Арно Деранс је главни уредник интернет сајта „Балканска пошта“ (Courrier des Balkans). Већ 15 година ради у јужно источној Европи и објавио је бројна дела у вези са регионом, као „Косовска замка“ (Le Piège du Kosovo), и у сарадњи са Лораном Жеслином „Разумети Балкан“ (Comprendre les Balkans). Балканска пошта је први информативни сајт на француском о Балкану. Постоји од 1998. године, и до данас је објавио више од 15 000 чланака о региону. Жан Арно Деранс редовно пише и за Медиапарт.