Учесници Олимпијаде у Лондону, како смо већ писали, наступали су на такмичењима само у мајицама под хрватским словним знамењем. Србија се овако не пише нас енглеском или на неком другом језику, него на хрватском латиничком саставу.
13.08.2012. ФБР аутор Драгољуб Збиљић
На слици: и приликом дочека наших спортиста и у самом Београду српска ћирилица је била у потпуности подређена хрватској латиници, јер је „Олимпијски тим Србије“, како се на снимку види, био исписан хрватском гајицом
Ове мајице за српске такмичаре исписане су хрватским писмом познатим у науци под натзивом гајица, гајевица, хрватски алфабет, хрватско писмо, хрватска латиница или хрватска абецеда коју су наши стручњаци сербокроатисти и у новом „Правопису српскога језика“ (Матица српска, 2010, стр. 17) именовали као „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“. Тако смо ми Срби о други грађани наши држављани дочекали наше спортисте не на уставном српском писму, него на писму из „српско-хрватскогјезичког заједништва“. Тако смо, у ствари, наставили да негујемо само ми у Србији заједништво којега више на државном нивоу нема ни у траговима. Вољом других народа растављени смо сви, а нарочито Срби, крвно осиромашени и великим делом протерани из својих домова.
Неки су и овде оправдавали мајице с хрватским исписима објашњавајући да је то Лондон, па неће нас нико разумети на ћирилици (а све ће нас лако схватити баш на хрватској абецеди!), затим, па то је светско такмичење, па не можемо у свет с ћирилицом и сличним трицама и кучинама, као да нико, осим Срба, није у свету више паметан и они не знају наш језик и наше писмо.
Сва та таква објашњења распршила су се у својој реалности чим су се наши олимпијци вратилои у Београд. У главном граду наше Србије – у којој је у првом ставу Члана 10. Устава Србије јасно, да јасније не може бити, записано: „У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ – наши су олимпијци дочекани су као да им је пријем организован у Загребу или у неком другом граду наших комшија – на хрватској абецеди. У Уставу је све све кристално јасно речено и испоштовано већинском народном вољом на референдуму за Устав Србије 2006. године. Али то нашим руководиоцима Олимпијског комитета Србије с Владом Дивцем на челу, нашим организаторима дочека из Министарства за спорт с Алисом Марић на челу, очигледно је, не значи ништа. Они се држе раније југословенске праксе у којој је српска ћирилица била „равноправна“ с ћирилицом и када се искључиво употреби само (хрватска) латиница.
Неки циници полемичари постављали су на латиници питања овако: те зар ми који смо за поштовање Устава и у овом случају мислимо да ће спортистима помоћи у надметању ако се, уместо неуставне латинице у српском језику, употреби уставна ћирилица и слична бесмислена питања. Одговарали смо да им њихово писмо још како може помоћи јер се неће осећати пониженим. Јер се понижен човек на старту не може равноправно борити с противницима.
А и ако им неће помоћи, зар у Уставу Србије или у ма чијем Уставу пише да уставне одредне ваља поштовати само ако то некоме и нечему помаже, а ако не помаже, не треба поштовати Устав. То су све циничне примедбе и бесмислице јер се уставне одредбе морају поштовати безусловно. Јер, ако у поштовању устава постављамо услове и на тај начин багателишемо већинску народну вољу, никада нећемо постати правна држава, уредан народ и никада нећемо поштовати права свих у држави.
У овом случају, српски Устав није поштован не само у Лондону него, ево, и у самом Београду. Не треба заборавити, устав се мора поштовати и по њему се владати и у Србији и изван Србије увек када се ради о нама и када уважавање тих одредаба зависи од нас самих. У овом случају све је зависило од нас, тј. од наших које за поштовање и спровођење Устава – с обзиром на кризу која нас стално прати – немало плаћамо.
Свако може да разуме када не можемо лако да примењујемо Устав на Косову и Метохији, тамо где је практично део наше територије окупиран после 1999. године, али када га не спроводимо ни у самом Београду, то само значи да је нешто најпре за Србе много труло у држави Србији.
Ми се морамо и желимо радовати осмесима наших спортиста на слици. А замислимо да ли би се у Хрватској, на пример, на дочеку радовали њихови спортисти да је неко у Загребу погазио њихов Устав и исописао им иза леђа текст само на српској ћирилици. То се питање таквог багателисања Устава данас у сличном случају нигде у Европи и свету не поставља осим у Србији.
Зашто баш ми морамо стално да будемо у много чему неприродан изузетак?
(Нови Сад, 14. август 2012)
Категорије:Језик, Ћирилица, АУТОРИ, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Дискриминација ћирилице, Драгољуб Збиљић, Европа, КОСОВО И МЕТОХИЈА, КУЛТУРА, Мишљење, СВЕТ, СРБИЈА, Спорт
СРБски ФБРепортер 
Орасположен сам добрим,тачним и стручним коментарима свих који су се јавили. Господин Секулућ је предложио важну ствар. Кад би се предлог извршио у стварности, ниједан председник Олимпијског комитета више нас нигде не би тукао туђим писмом.
Једино напомињем да је један спортиста, наш рекордер у Србији препонаш Емитр Бекрић, кад је срчано, прескакао препоне на 400 метара, махао је десном подлактицом с исписаним именом државе СРБИЈА ћирилицом. Тиме је тај храбри спортиста с правом метафорички показао (ћирилички) лакат нашим задуженима за бригу о спорту, али и за српске симболе. Остали спортисти нису, али се њима не може много замерити, јер су млади и погрешно у Србији учени да ми „имамо два писма“, а тачно је да немамо два, јер је латиница Србима већ хиљаду година насилно наметана и, уместо изабране ћирилице, латиница нам је потурана најпре у окупацијама Србије или је уредбама и законима вековима забрањивана Србима у оквиру труђих царевина и држава.
О храбром и часном случају нашег спортисте Емира Бекрића у Лондону ми смо овде писали раније.
Хвала људима који су разумели зашто треба да о овоме непрекидно говоримо. Све док се свуда за српски језик у Србији не примени јасан Члан 10. Устава Србије ообавези да се српски језик пише (само) ћирилицвом, попут свих других језика у свету, јер ниједан народ не дели себе на два писма у свом језику..
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не, нема више указивања, време је за одговорност!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Професор Збиљић већ је упозорио: сви ауторски и званични текстови на србском језику писани латиницом могу се сматрати у свијету као хрватско културно а у овом случају спортско насљеђе.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Многи срби се не би одрекли латинице па макар се звали хрватима.
Латинични отров сипан је србима цијели један вијек и сада не можемо очекивати брзу промјену, боље рећи, ако смо упорни у поштивању Устава сви досљедно, ћирилица ће бити у пуној употреби за још толико времена.
Није проблем враћање ћирилице у службеној употреби институција и школства него је проблем сваког србина у личној сфери, у сфери живота и комуникацији у приватним релацијама.
Десрбизација је план запада, али то ништа не значи ако смо досљедни срби кроз суштину свог идентитета. Суштина националног идентитета је у језику, писму, култури, вјери и историји. Избациш ли само једну од компоненти идентитет се руши.
Ако сам нешто пропустио, опростите.
Хвала професору Збиљићу и свима србима који су прагматични у употреби ћирилице јер неће дозволити да их се сврста у геноцидне хрвате.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ЈАВНИ ЗАХТЕВ МИНИСТАРКИ ОМЛАДИНЕ И СПОРТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
На основу међународне бламаже којој нас је изложио Олимпијски комитет Србије на протеклим Олимпијским играма у Лондону, захтевамо од Министарства омладине и спорта Републике Србије хитно и неодложно смењивање целокупног Олимпијског комитета Србије.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
На протеклим Олимпијским играма у Лондону Република Србије је била једина држава од скоро две стотине учесника која није имала на службеним свечаним оделима, нити на спортским дресовима, исписано име државе порекла на свом званичном, Уставом утврђеном писму.
Описано непоштовање Устава сопствене државе од стране Олимпијског комитета нанело је неизбрисиву мрљу на имену матичне државе спортиста послатих на Олимпијаду да се боре управо за име и знамења своје државе. Овај међународни скандал је нанео и незаслужену сенку на одличјима која су наши спортисти освојили у спортској борби за углед своје државе. Зато овај захтев није поднет за време спортских такмичења на Олимпијади, да не би додатно оптеретио наше спортисте који су на најбескрупулознији начин злоупотребљени ради ширење непријатељске пропаганде.
На основу чл. 10 став 1 Устава Републике Србије, недвосмислено је утвђено да су српски језик и ћирилично писмо у службеној употреби. Свако својевољно тумачење или непоштовање одредби Устава Републике Србије мора да сноси последице, посебно уколико је то урађено од стране државног органа или именованог тела државног органа.
Описана бламажа Србије је представљала увреду за све становнике Србије који су били лишени свог писма на службеној одећи својих спортиста на светској арени који су се срчано борили за знамења своје земље. Службено писмо и језик српског народа, утврђених Уставом, свакако представљају знамења Републике Србије која се не смеју негирати, ниподаштавати и бацати под ноге.
Дужан сам упозорити Наслов, уколико изостане реакција на поднети Захтев, покренућу иницијативу за Ваш опозив из Владе Србије и поднети кривичну тужбу због вређања националних осећања српског народа.
С поштовањем,
Председник Патриотског блока
Никола Алексић, с.р.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Да ли наши млади спортисти (свака им част наравно) имају времена за још нешто у животу осим спорта? Ако је Владе Дивац као Титов пионир одрастао са латиницом и ћирилицом заједно и он у овоме не види никакав проблем, могли су сами спортисти да се организују и прелепе те латиничне натписе ћириличним. Да је само један то урадио, сви би га пратили, а овако шта је ту је. Мораће обични грађани Србије да непрекидно указују онима којима је то посао, како да га раде.
Свиђа ми сеСвиђа ми се