Мислећег сегмента у руској елити нема нити га може бити. Уосталом, ни у нашем друштву га уопште нема

уторак, 14 август 2012  Натела СПЕРАНСКА,
Нови Стандард
 

Професор Александар Дугин говори о својој књизи „Четврта политичка теорија“ и стању ствари у савременом политичком свету Русије.

Пре неколико дана у Стокхолму је представљена ваша књига „Четврта политичка теорија“, која је најзад постала доступна англофоним читаоцима. Представљена је у оквиру међународне конференције „Identitär Idé 4“. Какав значај тај догађај има за вас? Да ли је међу учесницима конференције било стручњака чији наступи су вас нарочито занимали?

— Упознао сам се са скандинавским представницима нове деснице, које раније нисам познавао. На конференцији је било људи из Шведске, Норвешке, Данске, Енглеске, САД. Било је Руса које занима евроазијство. Конгрес је одржан у Музеју оружаних снага Шведске у самом центру Стокхолма. Пријатно ме изненадило то што идентитаристи Скандинавије, за разлику од Француза, уопште нису опседнути миграцијама ни исламом а стран им је и национализам.

Из наступа и питања, која су била врло озбиљна и темељна, видело се да су више забринути тиме што је савремена Европа изгубила свој историјски смисао, што Европљани, поготово омладина, мисле само на потрошњу, која се претворила у метафизику, и нема никаквог смисла ни циља у животу. Нема обзорја, нема жеља. Све се претворило у комфоран протоколаран нестанак. Људи тешко схватају ко су, чак већина таква питања и не поставља, уопште не схвата њихов смисао. Известиоци су говорили да су савременост и постмодерна лишиле битак телоса, полако растворили рационалност. На северу Европе људе распршава комфор, на југу – сиромаштво и криза. На западу – неуроза и имиграција. На истоку разочарење. Европо, име ти је фрустрација – говорили су известиоци.

Оригиналан је био наступ Алекса Куртаџића из Енглеске. То је био својеврстан књижевни перформанс: колапс и његове верзије. Куртаџић је говорио о одложеном колапсу, задржаном колапсу, таласастом колапсу, о заводљивом колапсу и комфорном колапсу, о таквом колапсу који се не схвата као колапс… И све те врсте колапса прожимају се, преклапају, стварајући чудновате шаре вечно одлаганог финала – never ending end. У својој књизи о Хајдегеру (и на нашим семинарима) говорио сам о проблему „још не“, noch nicht; Александар Бовдунов назвао је то „метафизиком задршке“. Управо о томе говорио је и Куртаџић. Вреди обратити пажњу на њега, треба тражити даровите људе.

Реците нам нешто о темељним особеностима „Четврте политичке теорије“. Да ли се 4ПТ обраћа елементима других идеологија?

— 4ПТ није спој обележја класичних идеологија. То није просто синтеза антилибералних елемената, како је замишљан националбољшевизам. То је корак на другу страну политичке модерне, у различитој мери својствен и либерализму, и комунизму, и идеологијама трећег пута. 4ПТ – то је вољно конструисање Традиције с ослонцем на деконструкцију савремености. Обичан постмодернизам је нихилистичан и имплицитно либералан, чак и када претендује на нонконформизам. Сав његов нонконформизам ограничава се само раскринкавањем модерне као прикривене Традиције, док сам предлаже да се сачува ослободилачки пâтос модерне без њених несвесних репродукција Традиције. Зато је позитивни програм модерне у политици јадан; уосталом, уопште га нема, сав се своди на критику.

Деконструкција модерне као метод је прихватљива ако се ликвидирају субјекти класичних политичких теорија – индивидуум либерализма, класа марксизма и раса / национална држава фашизма и националсоцијализма. То 4ПТ прихвата, али се даље путеви са постмодернизмом разилазе: 4ПТ открива Дасеин као новог „субјекта“ политичке теорије. Притом се Дасеин повезује са културом, то јест, инсистирајући на умножености Дасеин-а, што није чинио ни сам Хајдегер, ми утиремо пут ка полицентризму, вишеполарности и међународном поретку заснованом на цивилизацијама.

Низ Дасеин – култура – цивилизација – велики простор – пол вишеполарног света даје сасвим нови контекст политичког мишљења. Индивидуума нема, Дасеин га укида, уместо њега фигурише само питање аутентичне или неаутентичне егзистенције, то јест, избор је das Mann или Selbst, управо на томе је заснована 4ПТ. Класа и раса, као и држава (у најмању руку, савремена национална буржоаска држава) – све су то антрополошки и онтолошки конструкти Модерне, техно-верзије, Ge-stell.

Ми пак пројектујемо егзистенцијално политичко устројство, и то у условима када сам либерализам исцрпљује човека, прелази на подиндивидуални ниво – бригу о себи, парламент органа, од укидања колективног идентитета у корист индивидуалног ка одрицању од индивидуалног у корист подиндивидуалног, дивидуалног. Речју, дневни ред 4ПТ, премда је и заснован на Традицији, али не на Традицији као инерцији, већ као конструкту традиционализма. То је вољно реконструисана Премодерна и њен вредносни сет (комплет). Притом је 4ПТ отворена – свако може да уђе и упита, предложи, приговори. Друга је ствар што је Модерна, изгледа, самлела све или готово све. Нема ко да уђе.

Карл Шмит је тврдио да се исправна тумачења политичког ретко срећу. Доминација либерализма као политичке идеологије која је у 20. веку победила већ је довела до потпуне замене политике економијом („економија – то је судбина“), поставши смртоносан вирус за политичко. Може ли се рећи да је либерализам поништио политичку димензију? И колико је за рехабилитацију политичког (пре свега, у области смислова) ефикасна „Четврта политичка теорија“ као апсолутна алтернатива либерализму у свим његовим облицима?

— Да, у праву сте, либерализам је политику превео из области идеологије у област ствари, претворивши потрошњу и тржиште хартија од вредности у сурогат политичког. Либерализам своју армију не врбује кроз класичне стратегије пропаганде, образовања, припреме, рационалног објашњења, већ кроз чињеницу присуства у глобалном технолошком и економском простору. Глобалне економске и информационе процедуре производе глобалног потрошача, којим се изузетно лако управља, пошто он није просто предвидив, већ делује по строго задатој схеми. Савремени човек постао је киборг још пре него што је покренута индустрија киборга. Није машина та која опонаша нас, ми смо створени на слику и прилику аутомата. Политика претпоставља избор, киборг претпоставља укљученост у утичницу, прикљученост на мрежу, постојање банкомата у близини.

4ПТ не претендује на спасавање људи из хипнозе потрошње. Она конституише другачијег субјекта. Рецимо – радикалног. Радикални субјекат не троши, није индивидуа, нема ТВ, није укључен у струју. Зато га је немогуће искључити. Ако се 4ПТ и обраћа политици, онда само у новом смислу – то је егзистенцијална политика која почиње и завршава се избором – за систем (status quo, глобализам, либерализам, људска права, тржиште, једнополарни или бесполарни, али у сваком случају западноцентрични свет) или против. Ако је избор против, онда је то ка 4ПТ. Ако је за, онда је разговор завршен.

Постоји неколико варијанти одговора на питање: ко је субјекат „Четврте политичке теорије“? У најнеочекиваније можемо сврстати хајдегеровски Дасеин. Пре три године, када је било речи о етапама развоја 4ПТ, рекли сте да субјекат није ни држава, ни класа, ни индивидуа, већ нешто састављено. Одговара ли тој дефиницији платоновска πολιτεία?

— Политеја код Платона (не код Аристотела) – то је политичко неодређених размера. Термин оптимално одговара за дефинисање онога што представља пол вишеполарног света или „велики простор“. Сâм субјекат 4ПТ ипак је Дасеин, мислим да је то најпогодније, и, чим од тога одступимо, неминовно доспевамо у семантичке лавиринте контаминиране Модерном. Дасеин се територијално изражава као „велики простор“, то је његова специјализација. Он се појављује и као култура, као цивилизација. У геополитици као пол. У будућем вишеполарном праву – као политеја. Све то треба замишљати као егзистенцијале. Не Дасеин у „великом простору“, не Дасеин као политеја, већ „велики простор“ као просторност Дасеин-а, јер тај простор постаје оно што јесте само као израз Дасеин-а, као фактичност његовог егзистирања.

Исто је и са политејом. Дасеин егзистира политички, то јест – егзистирајући, он и јесте политеја у одређеном контексту. Ето зашто је држава неприхватљива; она може да постоји као облик или есенција, то јест без Дасеин-а. Што значи да то више није то. Исто је и са народом. Он просто тражи улогу субјекта 4ПТ. И исправно је што тражи, пошто Дасеин еџистиерт волкисцх, а како би се иначе испољавао у говору (Sprache)? И какав ће имати изглед (eidos) ако не буде постојао народно. Узгред, отуд етимологизам и германизам самог Хајдегера. И романтичара, и Хегела, и Фихтеа. Политеја – то је жива политика. У том смислу, то је најважнија димензија 4ПТ.

У каквом стању се, по вашем мишљењу, налази савремена политичка елита Русије? Да ли се у великој мери разликује од елите западних земаља ако нагласак ставимо на њен мислећи сегмент?

— Политичка елита Русије – то је катастрофа. Она се битно разликује од елите Запада, али не надоле, наравно, нити нагоре, него укриво, устрану. Елита Запада још постоји, она нагло деградира, али се грчевито држи своје елитарности. Пјер Бурђе је писао да је клуб (елита) ексклузиван, а гето (масе, сви остали) – инклузиван. Карл Лаш је говорио о „устанку елита“, то јест о томе да елите Запада имају све више гетоидних црта – све су мање ексклузивне. Укуси Берлусконија или Саркозија – то су маштарије лоу мидл класе, ганста. Али известан део елите Запада, сужавајући се, опстаје, постајући све тајнији и све окрутнији. Није искључено да се морално спрема за тиранију као наредну нужну етапу после свеопштег демократског растакања. Масе расту, елите се сужавају. Клуб невидљиво одгаја тирана.

У Русији се међу елитом одвија нешто друго. У нечему личи на Запад, у нечему не. Не личи по томе што елите Запада, клуб, одржавају историјски континуитет, њихово дегенерисање је континуирано, непрекидно. Свака етапа је фиксирана, пропраћена, оплакана и исмејана, у најмању руку описана, документована. Садашње руске елите појавиле су се из ничега, буквално су их нашли на сметлишту – то су деца касне совјетске баре дегенерисања. Уздигли су се из ужаса и безумља, награбили и не дају. Они нити прогресирају, нити се дегенеришу. Они слушају блесасти рок из 70-тих или чак шансоне. Њихова деца су копилад без стила и геста. У њима нема ничег руског и више готово ничег совјетског. Али нема ни западног (никад га није ни било). Они су успешан резултат устанка елита, они не глуме да су олош (из политичке коректности), не претварају се у олош (из равнодушности), они јесу олош.

Мислећег сегмента у руској елити нема нити га може бити. Уосталом, ни у нашем друштву га уопште нема. У томе су једнаки они на врху и они на дну. У свему осталом нису.

Једино што нам је преостало – то је у народу дубоко запечаћен Дасеин. Неотворен, без изданака Логоса, све време само потенцијалан, и чак сваког дана све више потенцијалан, све даљи од рођења, обрнуто сазревајући. Па ипак је то вредност. Хоће ли народ узмоћи да се огласи и изведе продор ка стихији ума, не бих знао да кажем. С једне стране, требало би. С друге – ништа на то не указује. Али интелектуалност у сваком случају није упоредива ни с оним што се дешава у руском клубу, ни с оним што се дешава у руском гетоу.

Мисао – то је тамо негде.

Са руског превела Сава РОСИЋ
___________
http://evrazia.org/article/2053