11.08.2012. извор: Фонд стратешке културе, пише ФБР аутор Иван Нинић, за ФБР приредила Биљана Диковић

ММФ и Србија: Чекајући омчу (I део)

Једном када се земље задуже, Међународни монетарни фонд (ММФ) им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу, то је смањење дуговања, али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор. Последица тога је да те државе потпадају под тај светски империјлизам“, рекао је чувени економиста Џон Перкинс, аутор књиге „Исповест економског убице“.

Иначе, Перкинс је својевремено био ангажован од стране Владе САД-а на пословима економског саветника у сиромашним државама које су биле принуђене да код ММФ-а, Светске банке и других међународних финансијских институција задужују, без обзира на чињеницу да позајмњени новац нису могле да врате. „У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, изворе воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било какве законе о заштити природне средине“, објаснио је својевремено Перкинс.

Речи Џона Перкинса могу да се примене и на Србију, чији се спољни дуг и јавне финансије, сасвим извесно, већ налазе у великим канџама западних поверилаца. Јавни дуг Србије на крају марта ове године износио је 14,6 милијарди евра и достигао је ниво од 51,1% БДП, док је спољни дуг државе и привреде нарастао на 24,1 милијарду евра и има учешће од 77,6% у БДП. Тако је јавни дуг и званично „пробио“ законску границу од 45% БДП, док се спољни дуг вртоглаво ближи граници од 80% БДП, која се према критеријумима Светскe банке сматра алармантном. Нашу државу чека „врела“ јесен јер само за сервисирање дефицита, главнице кредита и камата које доспевају на наплату у другој половини године треба обезбедити 2,5 милијареде евра. Онда долази наредна буџетска година у којој ће бити неопходно обезбедити четири мијарде евра за крпљење буџета, и тако у круг сасвим извесно Србија клизи ка банкроту који је виђен у суседној Грчкој.

ММФ „креира“ банкрот Србије

Домаћи економски експерти, заговорници неолибералног концепта, јавно агитују и пропагирају тезу да без новог аранжмана са ММФ-ом Србији нема спаса. Исто тако мисле и српски политичари, а нарочито оно што су у минулом периоду били (или и даље то јесу) хонорарни консултанти међународних финансијских институција. Интерес ММФ-а, Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Европске банке за реконструкцију и других „финансијских џинова“ није да олако Србију „пусте низ воду“. Зашто? Не зато што су претерано брижни према туђим јавним финансијама и социјалним приликама, већ због тога што брину како да несметано намире своја потраживања која имају према Србији. Управо је ММФ, и то у јеку финансијске кризе (2008-2011), аминовао свако ново задуживање Србије на домаћем и страном тржишту капитала, што је било праћено разменом писмених меморандума те институције из Вашингтона са властима у Београду.

Концепт који ММФ примењује у Србији у својој основи се не разликује од концепта који је тај „терминатор“ до сада спроводио у другим државама, које је су увелико капитулирале у финансијском смислу и остале без својих природних и економских ресурса. Тај концепт пре свега представља континуитет брзог задуживања Србије код западних поверилаца и то уз веома неповољне кредитне услове и високе каматне стопе.

ММФ неће спречавати Србију у намери да „самостално“ обезбеди неопходан новац за крпљење рупе у буџетској каси и то по опробаном рецепту емитовања хартија од вредности на домаћем и европском финансијском тржишту. Зелено светло за задуживање у филијалама Западних банака које послују у Србији, као и до сада, имаће сви градови и општине. Повериоци из ММФ-а и Светске банке ће сваки облик задуживања оберучке аминовати, јер знају да ће врло брзо режим у Србији управо њима упутити молбу за рефинансирање како постојећих кредита, тако и кредита који тек доспевају на наплату. Исто тако нема сумње да ће свака будућа Влада Србије потражити и добити логистичку, а пре свега финансијску помоћ од ММФ-а. Проблем је додатно већи ако се зна да ће сваки долар или евро кредита бити пропраћен новим, болним и тешким ултиматумима за нашу државу.

Све своје активности ММФ ће као и до сада координисати са Светском банком која последњу деценију активно ради на трансформацији јавног сектора у Србији. У том контексту Шеф Канцеларије Светске банке у Београд Лу Брефор открио је „карте“ на једном економском форуму који је одржан у Србији (Мокра Гора, 22.6.2012.). Он је рекао да наредна Влада мора да буде „храбра и одважна у својим намерама и одлукама и чврста у спровођењу својих планова, јер се ради о тешком задатку“. А ко то Србији задаје „тежак задатак“ Брефор није рекао, већ је истакао да би требало урадити „више са мање средстава“, уз опаску да ће замрзавање плата у јавном сектору бити „тешка одлука“ и да је реч о 440.00 људи који имају за 27% веће плате од оних у приватном сектору. Брефор је потврдио да је Светска банка спремна да у наредне две-три године Србији одобри кредите у износу од око 540 милиона долара. Међутим, колико је висока цена тих кредита коју ће наша држава платити тек предстоји да се види.

Четити пута повећан буџетски дефицит

Сасвим је извесно да је криза јавног дуга у који је Србија запала последица „туторства“ и неповољних аранжмана који су последњих година уговарани са ММФ-ом. Ова инситуција је у више наврата позитивно оцењивала спровођење у дело договорених аранжмана са Владом Србије, чији је циљ наводно био стабилизација девизних резерви и јавних финансија наше државе. Изговор светске рецесије која се видно одразила на домаћу привреду, а што је у буџет није могао да пребороди без нових кредита, био је идеалан алиби за за нове аранжмане са ММФ-ом. Српски пожар „доктори“ из ММФ-а су „гасили“ уз аминовање кредита, који су довели до страховитог раст јавног дуга, а који већ сада, због недостатка „здравих“ буџетских прилива, не може редовно да се сервисира. Овако неповољан сценарио могао је да се наслути на основу негативних макроекономских показатеља који су из квартала у квартал слати из Београда у Вашингтон.

У години која је била увертира у кризу (2008) Влада Србије је првобитно планирала буџетски дефицит од 40,9 милијарди динара. Ребалансом буџета дефицит је повећан на 45,8 милијарди, да би након два месеца буџетска година окончана са крајњим буџетским минусом од 54,7 милијарди динара. Од тада до данас и поред ММФ-а, њихових позајмљених пара, „добронамерних“ мера и мониторинга коју су вршили, стање српских јавних финансија само се додатно погоршавало. Где се данас налазимо? У складу са Законом о буџету за 2012. годину дефицит не сме да буде већи од 152 милијарде, а како на крају јуна стоје ствари мањак у каси би могао да промаши 200 милијарди динара. Другим речима то је четири пута више од буџетског мањка који је Србија без туторства ММФ-а забележила у 2008. години. И какав је онда ефекат савета и помоћи ММФ-а? Сав новац који је ММФ аминовао Србији отишао је у јавну потрошњу, односно за плате и пензије. У ту сврху Влада премијера Мирка Цветковића (2008-2012) успела је да направи историјски рекорд и да државу задужи за више од 6 милијарди евра, те да удео јавног дуга у БДП повећа са 26,9% на 51,1%.

Игра мачке и миша

Колико год на први поглед деловало да је досадашњи режим успео да „вешто“ избегне спровођење свих ултиматума ММФ-а такви утисци свакако спадају у домен илузија које ће нашу државу скупо коштати. Оног момента када је пропала продаја најпрофитабилнијег државног предузећа „Телеком Србија“, мисија ММФ-а је перфидно Србији одобрила ново задуживање. Један од услова ММФ-а својевремено је био и рационализација државног апарата око чега је са Владом Србије постигнута сагласност да се отпусти око 8.500 запослених у државној и локалној администрацији. Спроводећи ту меру у дело Влада је започела селективна отпуштања, али је истовремено запослила око 6.000 нових бирократа, чије се плате уз благослов ММФ-а исплаћују од позјамљених пара. Такође ММФ је захтевао и издејствовао нови Закон о буџетском систему и фискалној одговорности који је усвојен и одмах потом прекршен пробијањем границе јавног дуга изнад лимита од 45% БДП.

Четворогодишња сарадња Владе Мирка Цветковића са ММФ-ом личила је на игру „мачке и миша“ у којој мачка тражи миша који се на све могуће начине скрива, на крају га проналази и наравно гута у једном залогају. У овом контексту ММФ је почетком 2012. године привремено напустио Србији, замрзнуо преговоре и најавио да ће се у Београд поново вратити средином године. Разуме се да је разлог за такав потез „тутора“ из Вашингтона био одржавање општих избора у Србији. У таквој атмосфери било је немогуће ограничити неконтролисану буџетску потрошњу и партијски популизам свести у границе разума и чињеница. Притом, Цветковићева Влада је успела да обмане ММФ и да у буџет за 2012. годину укалкулише потрошњу 25 милијарди динара више од раније договореног. „Повећање јавног дуга кроз издавање дужничких хартија и гаранција и планирана средства за инвестиције нису у складу са договором о републичком буџету који је постигао ММФ са Владом и зато се ревизија одлаже“, саопштили су повериоци из Вашингтона.

Нови улитиматуми на столу

Неолиберална економска јавност данас каже да од ММФ треба да затражимо и добијемо некакав „нови појас за спасавање“, што у буквалном смислу значи да Србији следује омча. Разумљиво је да представници ММФ-а „трљају“ руке како би се након формирања нове Владе Србје, вратили у Београд и како би док краја године аминовали ново задуживање и презентовали сет нових улитиматума. Овог пута ће светски „полицајци“ бити максимално брутални како према новом режиму тако и према грађанима Србије, а пре свега према пензионерима и радницима. Њихово познато становиште је да  само рестриктивне мере и тзв. „структурне реформе“ могу да „опораве“ нашу привреду, економију и јавне финансије. Осим социјалне беде, краха домаће привреде и угрожене исплате плата и пензија алармантно стање јавног дуга биће алби за сваки предстојећи потез и ултиматум ММФ-а, чији ће званичници саопштити грађанима Србије оно што већ знамо: „Ви сте се толико задужили да је питање тенутка када ће се вас погодити сценарио из Грчке“.

Лаковерни би поставили логичко питање зашто је ММФ одобравао кредите ако је знао да Србије неће моћи да их сервисира? Зашто је ММФ режиму у Србији олако толерисао четвороструко већи буџетски дефицит и двоструко већи јавни дуг државе? Зашто код доскорашње Владе ММФ није инсистирао на хитном и доследном спровођењу тзв. „структурних реформи“? Одговор је крање једноставан: ММФ је четири године гурао Србију у банкрот, припремајући на тај начин терен за предстојеће отимање њених виталних економских ресурса.

****************

ММФ и Србија: Нема бесплатног ручка (II део)

Одмах након избора нове Владе Србије у Београд је стигла честитка новом премијеру Ивици Дачићу од директрке ММФ-а Кристин Лагард, у којој се наводи наводи да ће та институција бити спремана да помогне новој Влади да припреми стратегију за решавање економских изазова са којима се Србија суочава. „Радујем се успешној сарадњи ММФ-а са новом Владом Србије на чијем сте Ви челу“, написала је Дачићу директорка ММФ-а. А само неколико дана касније огласио се и Шеф канцеларије ММФ-а у Србији Бодан Лисоволик, који је рекао да нова Влада треба да размотри смањење субвенција, замрзавање плата и пензија и повећање пореза на додатну вредност, како би се санирао буџетски дефицит. Иначе, ове потенцијалне мере, на које је указао Лисоволик, у директној су вези са најавом представника Владе Србије да ће наша држава закључити нови аранжман са ММФ-ом. Жеља за новима аранжманом присутна је код обе стране, само се намеће питање шта и под каквим условима Србија може да очекује од ММФ-а и колико ће то додатно урушити њену финансијску сувереност?!

Тесна спрега ММФ-а и Светске банке

Својим „аранжманима“ и „саветима“ ММФ не урушава финансијску сувереност Србије самостално, већ му у томе координисану подршку пружа Светска банка и друге међународне финансијске институције. Да је то тако потврђује и изјава координаторке Светске банке за Југоисточну Европу Џејн Армитиџ, која је почетком августа 2012. године боравила у Србији. „Србија мора да обнови споразум са ММФ-ом уколико жели да искористи 400 милиона долара Светске банке, намењених подршци буџету. Првих 100 милиона долара су били спремни и почетком године, али је Србија скренула са пута, јер је дефицит био већи од договореног нивоа“, рекла је Армитиџ (В.Новости, 1.8.2012.). А на питање новинара шта ће се догодити уколико Србије не успе да обнови споразум са ММФ-ом, коордианторка Светске банке је дословце одговорила: „Нећете добити 400 милиона долара. То је тешко, али таква су правила. Не можемо да омогућимо подршку буџету уколико не постоје мере да се на средњи рок смање јавни дуг и дефицит“.

Индикативан је начин на који је Светска банка одлучила да распореди средства из кредитне линије намењене Србији. Прву траншу од 100 милиона долара која је намењена директно буџету, Србија ће добити уколико настави пензиону реформу, реформу образовања и реформу здравства. А преосталих 300 милиона долара, према речима координаторске Светске банке, Србија ће добити кроз два одвојена зајма од чега је 100 милиона долара намењено смањењу јавне потрошње, а преостали 200 милиона долара за реформу државних предузећа. Дакле, од укупне масе кредита 50% обећаних средстава отићиће за реформу јавних предузећа, иза чега се уствари крије припрема терена за њихову приватизацију. То у преводу значи да ће Светска банка „срдачно“ потпомогнути реструктурирање великих јавних система, у складу са својим геостратешким и економским интересима. Другим речима политика ММФ-а и Светске банке је таква да се инистира на смањењу буџетских субвенција које се издвајају за јавна предузећа, а осим тога упоредо се инсистира на њиховом реструктурирању и задуживању код међународних кредитора.

„Мета“ кредитора – јавна предузећа

Руководство ММФ-а и Светске банке веома добро зна да због корупције, монопола, неликвидности и партијског менаџмента јавни сектор, односно предузећа у власништву државе готово да не могу да функционишу тржишно, без субвенција из буџета. Кључни аргументи који долазе из ових финансијских институција су да држава мора да смањи субвенције, како би санирала дефицит буџета, што у великој мери заиста јесте тачно. Директне и индиректне субвенције државе у корист јавних предузећа износиле су 2,7% БПД-а у 2010. години, односно 2,3% ПБД-а у 2011. години, а да проблем буде већи око 360 милиона евра, или преко 1,2% БДП-а, износио је акомулирани дуг тих истих јавних предузећа. Да су ови подаци заиста алармантни указује и упоредни податак да је дефицит буџета Републике Србије у 2011. години износио 4,7% ПДБ-а, а да се процењује да ће у 2012. години достићи чак 6% БДП-а. Дакле, не постоји једноставнији начин од тога да ММФ и Светска банка у својим наступима користе високо учешће субвенција у БДП-у Србије, као један од кључних аргумената за критику алармантног стања наших јавних финансија.

Из овакве критике ММФ-а крије се намера да се у догледној будућности режим у Србији примора да приватизује велике државне система попут „Електропривреде Србије“, „Телекома Србија“ и „Железница Србије“. На корак од приватизације, под туторством ММФ-а и Светске банке, убрзо би могли да се нађу ЈАТ, Аеродром „Никола Тесла“, „Дунав осигурање“, „Скијалишта Србије“, „Галеника“… За међународне туторе посебно су занимљиви локални комунални системи, а у Србији тренутно послује око 650 локалних предузећа, од чега око 350 има статус локалних комуналних предузећа. Ова предузећа се баве водоводом, канализацијом, чистоћом, топловодом, управљањем и одржавањем пијаца, локалних паркиралишта, гобаља итд. За почетак се вероватно не би ишло у тоталну приватизацију због отпора јавности и грађана који користе локалне услуге, већ би се тражили различити „балжи“ модели попут приватно-јавног партнерства и концесија. У последње време посебно је актуелан термин „корпоратизација“ јавних предузећа, што заправо подразумева њихову трансфорамцију, односно другачији облик организовања и припрему за улазак приватног капитала.

Шта је Влада Србије обећала ММФ-у?

Званична преписка између Владе Србије и ММФ-а у мандату протекле Владе Србије (2008-2012) вођена је у форми „меморандума о разумевању“, односно у форми „писма о намерама“ које је режим из Београду сладо у Вашингтон, а након што са преговарачима ММФ-а усалгаси ставове о условима за реализацију финансијског аранжмана.

Тако се у писму које је Влада Србије упутила ММФ-у 3.12.2009. године, као „мера структурне политике“ у тачки 24. обећава: „Наставиће се модернизација јавних и комуналних предузећа како би се омогућило да се у њих инвестира приватни капитал“. „Министарство економије и регионалног развоја припремиће стратегију за трансформацију локалних јавних комуналних предузећа и одређивање начина и модалитета за укључивање приватног капитала“, наводи се у писму. У писму које је Влада Србије упутила ММФ-у 10.6.2010. године, у тачки 28., истиче се да је власт у Србији уверена да „приватизација мора да буде кључна компонента модела привредног раста заснованог на извозу и домаћој штедњи“. Још тада је обећана приватизација 40% удела у „Телекому Србија“, припрема за приватизацију ЈАТ-а, као и приватизацијиа „Галенике“. „До краја 2010. намеравамо да извршимо корпоратизацију свих великих државних предузећа, укључујући државна комунална предузећа и железницу“, стоји у писму. Иначе, у име Владе ова писма су потписивали председник Владе Србије, гувернер Народне Банке Србије и министарка финансија.

Потом у писму, односно момеорандуму о разумевању између Владе Србије и ММФ-а, упућеном ММФ-у 26.5.2011. године, Влада Србије наводи: „Реформа највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора“, и додаје: „Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати“. Последњи меморандум између ММФ-а и Владе Србије потписан је пре него што су у Србији одржани избори, односно 9.2.2012. године и у преамбули овог документа наводи се између осталог следеће: „Прелиминарно је договорено да се мисија ММФ-а врати у Београд средином 2012. године након избора да би разговарала са новом владом о корацима који су потребни да би се наставиле ревизије програма“.

У тачки 19. овог документа обрађено је питање предузећа која се налазе у власништву државе и то у контексту њихове приватизације која треба да уследи. „Фискалне и квазифискалне операције сектора јавних предузећа постају све веће оптерећење по буџет. Да би смањила фискалне ризике повезане са јавним предузећима и ослободила њихова продуктивна средства за приватни сектор, Влада би требало да: (1) убрза програм приватизације друштвених предузећа која се тренутно налазе у портфолију Агенције заприватизацију и (2) унапреди управљање и ефикасност великих државних предузећа и на крају приватизује већину њих путем привлачења стратешких инвеститора“, стоји у тексту меморандума и додај се: „Додатни кораци који треба да се предузму укључују издвајање и приватизацију, кад год је то могуће, споредних делатности највећих државних предузећа, завршетак корпоратизације највећих државних предузећа“. Иначе, из садржине овог меморандума се не може закључити ко га је у име Владе Србије потписао, а што за предходна документа оваквог типа није случај.

„Мека“ приватизација ЕПС-а

Да режим у Србији поступа по преузетим обавезама и инструкцијама ММФ-а, и да се припрема терен за „меку“ приватизацију великих државних система, видљиво је на примеру „Електропривреде Србије“ и „Железница Србије“. Сам директор ЕПС-а Драгомир Марковић је изјавио да „ЕПС мора да се реоганизује по ЕУ регуалтивама“ и да за почетак следи „раздвајање оператера дистрибутивног система од делатности снабдевања“. Док се на крајње сумњив и убрзан начин одвија тзв. „корпоратизација“ предузећа, међународне финансијске институције „великодушно“ пласирају своја средства у ЕПС, знајући да чине праву ствар и да у скоријој будућности своје пласмане могу да конвертују у власнички капитал. Међу кредиторима ЕПС-а посебно се истичу Европска инвестициона банка, Светска банка, немачка Развојна банка KfW, Европска банка за обнову и развој и др.

Само у 2011. години ЕБРД је кредитирала ЕПС са 125 милиона евра и то за стратешке пројекте, између осталог пројекат унапређења животне средине и пројекат ревитализације и изградње малих хидроцентрала. Да сви ови кредитори не знају значај и судбину ЕПС-а, намеће се питање да ли би уопште своја средства пласирали у једно српско државно предузеће. Иначе, у оквиру ЕПС-а функционише 12 зависних предузећа чији је власник Република Србија, а цео систем запошљава близу 30.000 људи. ЕПС са око 20% учествује у индустријској производњи, док обезбеђује око 80% домаће производње примарне електричне енергије, што је довољно да се задовољи око 50% енергетских потреба Србије. Ови параметри указују колико је важно да систем какав је ЕПС остане у стопроцентном власништву државе Србије.

“Мека” приватизација Железница

По узору на ЕПС исти планови „корпоратизације“, односно „меке“ приватизације се реализују и у државном предузећу „Железнице Србије“, које важи за највећег државног губиташа који је, у периоду од 2009. до 2011. године, прогутао око 378 милиона евра буџетских субвенција. У јануару 2012. године директор ЕБРД за транспорт и инфраструктуру Томас Мајер рекао је да је та финансијска институција одобрила „Железницама Србије“ кредит од 95 милиона евра за модернизацију пруге на Коридору 10. Осим тога Мајер је истако да ће инвестиција ЕБРД у српске железнице бити подржана и донацијом од око 1,5 милиона евра „за техничку помоћ у реструктурирању и комерцијализацији тог државног предузећа“. У том контексту и не чуди податак да је почетком јула 2012. године Скупштина АД „Железнице Србије“ донела одлуку о оснивању четири зависна предузећа, што представља „цепкање“ капитала овог предузећа, вероватно ради лакше и јефтиније приватизације. Уместо јединственог предузећа у будуће би требало да финкционишу засебна предузећа за: (1) управљање инфраструктуром железница; (2) јавни превоз путника и одржавање возова; (3) јавни превоз робе и одржавање возова; и (4) управљање некретнинама (имовином) железница.

Дакле, шта је био почетак приче? Обећање координаторке Светске банке за Југоисточну Европу Џејн Армитиџ да ће Србија од намењених 400 милиона долара добити 200 милиона за „реформу државних предузећа“. А шта је услов да би Србија добила овај новац? Договор са ММФ-ом. А шта ММФ тражи од режима у Србији? Системске реформе, односно трансформацију и корпоратизацију државних предузећа, ради припреме терена за улазак приватног капитала. Зашто је баш то ултиматум Светске банке и ММФ-а? Због тога што санирање буџетског дефицита Србије зависи од њиховог новца, што теже да управљају и успешно управљају националим економијама, а пре свега због тога што код њих нема „бесплатног ручка“.