09.08.2012. извор: predragpopovic.wordpress блог

Отворено писмо Томиславу Николићу

Ласло Шаш и Томислав Николић

Господине Николићу,

– Иначе не разговарам са издајницима, а имам и велики проблем јер не знам одакле да почнем и коме да пишем, старом или новом председнику, или обојици – навели сте у уводу писма које сте у септембру 1995. послали Слободану Милошевићу.

Тих проблема немам. Разговарам и са издајницима, а пишем Вам обојици, и Николићу – радикалском четничком војводи, и Николићу – евроатлантском напредњачком демократи. Напросто, иако сте наопако окренули политичке ставове које сте заступали 18 година, сигуран сам да Вам је карактер остао непромењен. Управо због тога, знам и одакле да почнем с тестирањем Ваше транспарентне спремности да аболирате новинара Ласла Шаша, осуђеног на 150 дана затвора.

То Вам је било лако. Потпишете неки папир, позирате поред старог новинара и емитујете флоскуле о „почетку борбе за слободу мишљења“. Ево тежег задатка.

Позивам Вас да преиспитате пресуде, обустављене и још активне судске спорове који се воде против мене, а све због изјава Вашег „политичког сина“ Александра Вучића. Као незванични власник дневног листа „Правда“, Вучић је, често се позивајући и на Вас лично, серијом преварних радњи успео да ме убеди да објавим неколико текстова због којих су ме тужили неки његови и Ваши тадашњи политички противници, а актуелни коалициони партнери и интимни пријатељи. Кад су пресуде стигле, Вучић је, наравно, нестао.

Нажалост, у прилогу не могу да Вам доставим све предмете. Немам их. У новембру 2009. године, Вучић је на место директора издавачког предузећа Правда Прес поставио Ану Стефановић, супругу Вашег партијског колеге и председника Народне скупштине Небојше Стефановића. По преузимању дужности, госпођа Стефановић је, да би упослила своју пријатељицу адвокатицу Снежану Ракочевић, отказала пуномоћје адвокатској канцеларији Главоњић. (Сетићете се Добривоја Бобана Главоњића, заједно сте 1998. и 1999, Ви као потпредседник владе Мирка Марјановића, Вучић као министар против информисања и Главоњић, тадашњи председник Привредног суда, озаконили прогон неподобних новинара и медија.) Љут због отказа, Главоњић је одбио да врати списе предмета док му се не исплате заостали десетомесечни хонорари. Бар је мени тако речено. Углавном, већину списа немам, али Вама неће бити тешко да их набавите. Урадите то, прочитајте их, уживаћете док евоцирате успомене на време Ваше прве владавине, која је Србију завила у црно, а Вама омогућила да испуните све политичке и личне амбиције.

Редом, то изгледа овако.

1. Судија Првог општинског суда у Београду, Владан Иванковић донео је пресуду у предмету ИИ К. бр. 1103/2007, којом сам осуђен на казну од 30.000 динара.

Владимир Поповић, звани Беба, тужбеним захтевом тражио је 500.000 динара због нематеријалне штете коју је претрпео услед објављивања навода који су „могли да нашкоде његовој части и угледу“.

На објављивању спорне информације инсистирао је њен аутор, Александар Вучић. Моје противљење да текст објавимо у таквој форми, Вучић је амортизовао тврдњом да има доказе, па чак и да ћете се и Ви, господине Николићу, појавити као сведок на суђењу.

– Томи Николићу је све испричао Жарко Зечевић, који ће о томе сведочити у поступку који се води против чланова земунског клана и „црвених беретки“, оптужених за отмице Милија Бабовића и Мирослава Мишковића. Није Беба толико луд да тужи због овога. А ако ипак то уради, не брини, имаћеш доказе и сведоке – тврдио је Вучић.

Нећете веровати, али заиста сам помислио да не лаже. Како сте Ви то волели да истичете, поштеног је лако преварити. Да сам преварен, уверио сам се пред прво рочиште, кад је Вучић тражио да преузмем одговорност за текст и да не помињем ни њега, ни Вас, а нарочито не господина Зечевића.

– Ако баш изгубимо спор, нема везе, баш те брига, „Правда“ ће платити, нећеш ти – рекао ми је.

Рекао и слагао.

Пресуда је у редакцију, на руке Ђорђа Минкова, тадашњег директора „Правде“, стигла у септембру 2009. Директор је, сигурно у договору с Вучићем, одлучио да пресуду стави у фиоку, да ме о њој и не обавести, како не бих инсистирао да буде плаћена. За њу сам сазнао неколико месеци касније, на суђењу с Владимиром Поповићем, званим Беба, у другом спору.

– Не знам зашто то Минков није платио, немој да бринеш, данас ћемо то регулисати – одговорио ми је Вучић на питање зашто пресуда није плаћена.

Претпостављате, Вучић је опет слагао.

Две године касније, 23. априла 2012, на мојој кућној адреси појавио се Горан Стојановић, судски извршилац Основног суда у Панчеву, по налогу судије Јелене Драговић, да изврши попис имовине моје мајке Радмиле Живанић. Пошто ја немам непокретну имовину, њој ће, уколико не платим казну, одузети и продати ствари. У тој кући, нажалост, нема много тога вредног, иако има више него што Ви памтите у радничкој бараци Ваше мајке Живадинке. Ту је сличан шпорет „смедеревац“, али тањири нису плехани и, осим радија, ту су чак и два телевизора. Нема скупих предмета, али ни превараната и лажова.

Будите сигурни, не лажем Вас кад кажем да ми не пада на памет да платим ту казну. Нека Ваша власт плени имовину, нека ме хапси и затвара. Спреман сам на све, само не на то да постанем као Вучић. И, нарочито, као Ви.

2. Судија Првог општинског суда у Београду, Сања Иванковић, на сраман начин водила је предмет П-758/09, опет по тужби Владимира Поповића, званог Беба.

„Правда“ је објавила интервју с Милом Ђинђић, мајком покојног Зорана Ђинђића. (Сећате га се, био је премијер до 12. марта 2003, док се нису испуниле Ваше најаве да ће бити убијен.) У одређеном контексту је поменут и Владимир Поповић, звани Беба. Довољно за тужбу. Наводи из изјаве госпође Ђинђић нису битни, споран му је био пласман фотографија и опреме текста, као и то што није објављен непотписани деманти, адресиран на непостојећу особу.

Шта је било с пресудом, да ли је поништена или је постала правоснажна, не знам. У међувремену сам напустио „Правду“. Међутим, знам да сам био шокиран док сам у судници слушао како Владимир Поповић, звани Беба, износи детаље својих разговора с Александром Вучићем, његовим братом Андрејом, као и кумом Николом Петровићем, званичним сувласником „Правде“. Тада, док сам га слушао, нисам веровао Владимиру Поповићу, као што му нисам веровао ни када је говорио о томе како сте Ви, наводно, 1992. „побили неке бабе“ у славонском селу Антин.  

Прочитајте записник са саслушања тужиоца Бебе. Ја ћу га објавити у целини у инсајдерској књизи „Вучић и ја: Грех, стид и кајање“, коју приводим крају.

3. Судија Јелена Килибарда је, као председник већа у предмету К. 64/08, водила поступак против мене по тужби Млађана Динкића. Спорна је била изјава Александра Вучића, понављана и у другим медијима, да „руска Федерална полиција врши истрагу пословања московске Евроаксиз банке због спорних трансакција с Народном банком Југославије у време кад је њен гувернер био Млађан Динкић“.

Ваш актуелни коалициони партнер Динкић тражио је одштету од 6.000.000 динара. Горљив, непотребно агресиван, лидер Г17 плус, у судници је завртао рукаве и описивао „пликове“ који су му искочили по кожи услед стреса који га је снашао кад је прочитао текст у „Правди“.

Мене су „пликови“ спопали касније, кад сам схватио да сам жртва још једне Вучићеве сплетке.

– Наравно, стижем на суђење – рекао ми је Вучић кад је добио позив за саслушање у својству сведока одбране.

Није се појавио. Ни на том, ни на следећем рочишту. Судији Килибарди то је било довољно да повуче решење о позивању Вучића као сведока. И, ту није крај. У једном тексту о стању у српском правосуђу, као негативан пример поменуо сам Јелену Килибарду.

– Немој да нападаш њу, она је наша – захтевао је незванични власник „Правде“, Ваш „политички син“.

Госпођа Килибарда је знала да ја нисам „ваш“. Приликом случајног сусрета у Палати правде, где сам, Вучићевом и својом кривицом, био често позивани гост, на ходнику, онако успут али врло одлучно ми је рекла: „Осветићу ти се“.

За разлику од Вучића, није ме слагала. Пресуду никада нисам добио, али сам обавештен да смо „Правда“ и ја осуђени на казну од 450.000 динара. Обавештен сам и да сам се жалио. Сад ја Вас обавештавам да је и ту пресуду Вучић сакрио у неку фиоку.

4. Преласком у Виши суд у Београду, Јелена Килибарда је водила поступак у предмету П. бр. 20122/2010, који је окончан пресудом да платим 100.000 динара. Судила је по актуелном Закону о информисању, који у члану 70. јасно дефинише да за спорне наводе одговара искључиво аутор текста, а не главни уредник. Аутор текста је познат. Осуђен је главни уредник. На тај начин, судија Килибарда је испунила претњу да ће ми се осветити. Ако је веровати Вучићу, „Килибарда је наша“, односно „ваша“. Погледајте списе, смешнији су од Ваших говора на енглеском. Судија Килибарда је прихватила уверавања тужиоца да је његова мајка имала проблема с притиском, не знам да ли срчаним или крвним, после читања текста у „Правди“. Иначе, по тврдњама тужиоца, његова стара мајка, настањена у селу поред Братунца, свакодневно је путовала преко Дрине, у Лозницу, да купује „Правду“. Па, у то не би поверовала ни Ваша сарадница Јадранка Јоксимовић.

Дакле, поручите „вашој“ судији Килибарди да казну нећу платити. Не новцем. Да ме осуђује, може. Неуставном рефоромом правосуђа, добила је овлашћења да злоупотребљава функцију. Међутим, нећу дозволити да ме понижива. Ни она, ни Ви, а нарочито не Ваш „политички син“.

5. У Основном суду у Панчеву води се спор против мене због објављеног текста у коме су изнете изјаве једног члана Српске напредне странке.

Пример је, бар мени, интересантан због тортуре коју спороводе поступајући судија Мојсе Костић. Ни после две године није одговорио на мој захтев за одбацивање тужбе против мене, пошто је познат аутор, као и проглашења Основног суда у Панчеву као месно ненадлежног. Како га ја обавестим да нисам у могућности да дођем на рочиште, тако судија одмах закаже суђење, па шаље полицију да ми уручи позив. И у спису предмета, из поднесака тужиоца, јасно се види да се судија Костић с тужиоцем договора када и како ће бити одржавани претреси.

За то не могу да кривим ни Вас, ни Вучића. Ипак, и у том предмету сте, макар посредно, присутни. Невенка Стојчевић, уредник рубрике у којој је објављен спорни текст, у потписаној изјави која је приложена уз одговор на тужбу, наводи да је аутор текста Зоран Саванов, председник Општинског одбора Српске напредне странке у Ковачици, захтевао да се његов прилог прихвати „и позвао се на страначки договор да такав текст буде објављен“.

Не знам ко је и када правио „страначке договоре“ шта да се објави у новинама у којима сам био главни и одговорни уредник. Да се и тако шта дешава сазнао сам тек кад сам добио тужбу. Све наводе проверите у предмету 8К. бр 1516/10 који се води у панчевачком суду.

 
На моју велику жалост, оваквих примера има још, али и ово је довољно да разумете колику штету ми је нанео Александар Вучић.

Знам, нема смисла да Вам описујем Вучића, Ви га боље познајете. За разлику од Вас, ја сам само три и по године, као главни уредник „Правде“, трпео његове фрустрације и суочавао се с последицама његових сплетки, интрига и превара. У томе, Ваш стаж је много дужи и садржајнији. Да не скрећем с теме, овом приликом нећу да Вам откривам шта ми је све Вучић причао о Вама. Уосталом, не бисте се изненадили.

Да се разумемо, не тражим аболицију. Од Вас не бих ни лек узео. Не бих Вам га ни дао. Нисам крив за објављивање Вучићевих неистина, али јесам за сарадњу с њим. Садио сам тикве с њим, нека ми се разбију о главу.

То ме боли. Зато сам решио да ту бол поделим с Вама.

Господине Председниче, Ви сте, као и Вучић, још и пре личне европејске мутације, властиту одговорност за погрешне политичке ставове и потезе препуштали суду бирача, сматрајући да сте довољно кажњени ако на изборима освојите мање посланичких места. То би, можда, могло и да се прихвати да Ваша политичка пракса није значајно допринела повећању ратних страхота на просторима бивше СФРЈ, када сте демагошком хипнозом стимулисали многе Србе да стану у ред убица или жртава. (Т. Николић: „Постоји идеја због које је било вредно и умирати и убијати. Та идеја је очување српства и спас од затирања српског имена.“ – Заједничка седница Већа грађана и Већа република СРЈ, 16. октобар 1992.) Последице Ваших активности налазе се на свим стратиштима, у стотинама хиљада гробова у којима труну остаци људи бољих од Вас, у разбијеним судбинама више од милион избеглица и прогнаника, на отетом Космету, у сећању свих сведока државне и националне катастрофе, која је ратовима, инфлацијом, санкцијама и изопштењем из света уништила неколико генерација Срба и других народа у региону. Због исте идеологије, ставова и поступака, истих или сличних изјава, Вашем „политичком оцу“, Војиславу Шешељу, девет година се суди у међународном кривичном суду за ратне злочине у Хагу. Иако сте све радили заједно, Шешеља чека, вероватно, доживотна робија, а Вас подршка бриселске, вашингтонске, па и хашке администрације. Разлика, сигуран сам, постоји. Шешеља, какав год био, у хашку ћелију одвела је великосрпска идеологија. Вас је она довела до статуса једног од најбогатијих грађана Србије. У време НАТО бомбардовања, били сте потпредседник „владе народног јединства“. Та влада није успела да спречи агресију која је Србији нанела огромну материјалну штету и 2.500 људских жртава. Док је у Батајници сахрањивана мала Милица Ракић, због које сте врло радикално оптуживали и осуђивали „европске државнике којима су ципеле упрљане крвљу српске деце“, Ви сте усељавали у стан који Вам је влада поклонила. Немам илузија, заиста верујем да сте председнички мандат добили захваљујући и гласовима многих чланова породица које су завијене у црно током ратова у којима сте имали истакнуту улогу, некад с пушком у руци, некад с микрофоном пред устима. Многи су Вам опростили. Ја нећу.

Нећу да мене прогоне кривичним тужбама због Вучићевих наводних клевета, увреда и наношења душевних болова разним политикантима и манипулантима. Ако „част и углед“ Владимира Поповића, званог Беба, и „пликови“ Млађана Динкића имају цену коју ја морам да платим, Србија неће бити нормална држава док се Вама не испостави ценовник за сузе свих забрађених мајки које су се, над гробовима своје деце, тешиле Вашим речима да „за очување српства вреди умирати и убијати“.

Нема ми друге, пошто нећу да плаћам Вучићеве грехе, мораћу да истину и правду браним на исти начин на који сте Ви, у априлу 2011, покушали да изнудите расписивање избора. Као Ви, и ја ћу да штрајкујем глађу и жеђу. Без инфузије. Наравно, и без Милана Бека, митрополита Амфилохија и страних дипломата. Остало ми је само да штампам Вашу политичку биографију под насловом „Крвава бајка Томислава Николића“, па да, одмах после промоције, почнем са штрајком који можете само Ви да окончате, ако поднесете оставку на место председника Србије. Још нисам одлучио где ћу да штрајкујем. Можда пред америчком амбасадом, извориштем Вашег политичког преокрета. Могао бих и пред зградом КБЦ „Београд“, где сте и сами били спремни да „жртвујете живот за Србију“. Ипак, тренутно ми као најбољи избор изгледа мермерно степениште пред Вашим „орловим гнездом“ у Бајчетини. У Бајчетини, која нема канализацију, али има хелидром. Додуше, није ни то лоше. Какви сте, очекивао сам да на гледићким падинама направите омање али функционалне логоре за преваспитавање неподобних новинара, редовних студената и сличних провокатора. Како год било, на време ћу Вас обавестити о месту и времену почетка штрајка.

Не очекујем Вашу реакцију. Памтим како сте били задовољни кад је убијен Славко Ћурувија. Десет година сте јавно понављали да Вам није жао новинара који је слеђа изрешетан с двадесет метака. Тврдили сте да је правио скандалозне новине, па није ни заслужио да другачије прође. У време бруталне хајке на „Дневни телеграф“ и Ћурувију, с њим сам писао књигу чије објављивање он није дочекао („Последња исповест Славка Ћурувије – Они не праштају“). Режим у коме сте и Ви учествовали није му опоростио слободу да мисли другачије. Међутим, ни тада није победио страх. С власти сте, господине Николићу, отерани револуционарним таласом обесправљених и ојађених грађана. Неће ме изненадити ако се на исти начин заврши и ова, друга, Ваша екскурзија на челу државе.

Касније, новинаре који су се распитивали о Вашој нагомиланој имовини, брутално сте псовали и називали „кучићима које би требало везати“. Мени је то довољно да проценим како бисте ми и сада, после овог писма, са задовољством сами пресудили, вероватно оном кубуром коју Вам је поклонио стари пријатељ Садам Хусеин или „црном стрелом“, опасном снајперском пушком којом је Шешељ на Вас извршио један од непостојећих атентата. Ако се одлучите и за такав сценарио, нема везе. Спреман сам да станем у ред жртава Ваше политике.

Видећемо шта ће да се деси.

Ово писмо ћу проследити америчкој амбасади и Канцеларији Савета Европе у Београду. Вучићу нећу. Као контролор свих српских обавештајних служби, он ће за писмо сазнати и пре Вас. Нека. Нека чита и нека се, као и ја, каје што ме звао да сарађујемо.

Слободана Милошевића сте јавно и често позивали да изврши самоубиство. Писмо, које сте му упутили 1995, завршили сте реченицом: „Проклети били“!

Нећу да Вас наговарам на суицид, доказали сте да сте томе склони, а нећу ни да Вас проклињем иако Вам желим исто што и Вучићу, Динкићу, Беби Поповићу, судијама Иванковићу, Килибарди, Драговић, Костић и осталим политичким и правосудним насилницима. У једној скупштинској дебати, колегу из супротстављене странке саветовали сте цитатом грофа Мирабоа: „Гледајте убудуће само то да заслужите да будете заборављени“. Било би Вам корисно да и сами примените ту мудрост. На мени је да Вам, у мери својих могућности, овим писмом, књигом и штрајком отежам тај посао.
 

Без поштовања.

Предраг Поповић