ЛАТИНИЦА: НАЈОПАСНИЈИ ТРОЈАНСКИ КОЊ У СРПСТВУ

Пише: Драгољуб Збиљић

У књизи „Тројански коњ у српском језику“ (Будућност, Нови Сад, 2010) на 200 страна већег формата доказивали смо и доказали да су српски језик и Српство потпуно разбијени после 1954. године, када је донет погубан Новосадски договор о језику и писму. У целој Југославији и Србији тада је започело, од комуниста наложено а преко српских језичара спровођено кроз школство, масовно замењивање српске азбуке абецедом. Од тада је почео коначан суноврат српскога народа који је, тек после хиљаду година борбе за ћирилицу, подлегао латиничењу.

Није чудно што је то разбијање Срба у комунизму започело од језика и писма јер језик и писмо основа су за сваки други напредак и опште описмењавање једног народа и његов најпре духовни а онда и материјални узлет. Зато су крила за тај узлет Србима сасечена на почетку касније дуге комунистичке диктатуре, којој се ни данас међу нама суштински не види крај.

Доказали смо у Удружењу „Ћирилица“ да је то нејединство Срба у језику и, нарочито, писму невиђено у свету и да један народ који је заблудама стручњака и политичара доведен до тога да сматра својом „привилегијом“ у свету да свој језик једини пише на два писма кренуо у своје унутрашње разбијање и у духовном (идентитетском) и у физичком смислу.

Доказали смо како је и зашто латиница постала у српском народу највећи и најубојитији Тројански коњ којег и српска власт и српски језички стручњаци (сербокроатисти) и данас негују. Власт га у јавности храни и негује багателишући Члан 10. Устава Србије, а српски сербокроатисти га негују и тимаре својим двоазбучјем (тј. неговањем и писма и параписма) а суштински истискивањем ћирилице латиницом.

На сва наша (из „Ћирилице“) указивања на то у двадесетак књига на укупно више од десет хиљада страна и у преко готово хиљаду писама упозорења њима за последњих 11 година, и добро плаћена власт и одлично плаћени српски квазистручњаци (сербокроатисти) остају глуви и неми. А питање писма у Правопису српскога језика Матице српске (Нови Сад, 1993. и 2010) решили су практично изван праксе целога света, а истовремено и противуставно.

Тако они преко школства квислиншки служе заблуди па српски народ школски држе у незнању и заблудама, због чега ми остајемо једини народ који је у писму разједињен. Тако два писма за један народ и његов језик остаје стари добро подгојен Тројански коњ који разбија српство и по свим другим шавовима, док добар део народа остаје у заблуди да је то „наше богатство“, јер су, чак и стручњаци, помешали значај од познавања више писама на основу познавања више језика и значај и успешност заблуде да је само Србима корисно да не знају које је њихово (једно) писмо.

Поједини стручњаци (посебно они у Покрету за обнову србистике, чија је обнова заиста неминовна!) чак су, на основу фалсификованог репринта 1978.године издања Првог Српског Буквара (тада се тако писао назив тог издања) Вука Караџића из 1827. године, измислили „српску латиницу“, и то латиницу никог другог до Вука Стеф. Караџића. Тако су ти стручњаци превазишли у својој домишљатости како да најпрактичније напакосте српском писму после хиљаду година српског успешног опирања латиничењу. Јер многи Срби, како то лепо сведочи и истакнути борац за српску ћирилицу инж. Немања Видић, кажу сада: „Што да толико бринемо за затирање и замењивање ћирилице кад ми имамо и своју латиницу!?“ Тако је у решењу питања писма „тврдо“ крило лажних србистичара у Покрету за обнову србистике из своје „добре намере“ – да избегну „књижење“ српских књига на латиници у „хрватску културну баштину“ – дали највећи могући допринос коначном полатиничењу Срба и губљењу српског најважнијег културолошког, идентитетског и цивилизацијског симбола.

Латиница је оно место и онај симбол на основу кога Срби губе себе и културолошки и цивилизацијски постају нешто друго од онога што су били хиљаду година. Уз то иде и тумачење у Покрету за обнову србистике како писмо нема неког већег значаја за језик и народ и да су замењивања писма небитна за његову историју и културу. У томе су они потпуно сагласни с једним крилом у српској лингвистици коју предводе неки чланови Одељења за језик и књижевност у Српској академији наука и уметности, а баве се првенствено страним језицима, енглеским, италијанским и др.).

Тако је тај најопаснији Тројански коњ (замењивање ћирилице латиницом), убачен међу Србе на самом Новосадском договору (1954) у организацији Матице српске, одиграо најгору могућу улогу у српском народу. Тај тројански коњ, док је убациван са стране у време окупација Срба и забрањивањима  ћирилице, није давао резултате све док није тог Тројанског коња преузела комунистуичка диктатура и убацила га изнутра међу Србе. Он је тек тада дао резултате, па Устав Србије из 2006. године, у комеје народ већински изгласао исправну одлуку да се српски језик код Срба пише (само) ћирилицом – данас ни властима ни стручњацима не значи ништа нити се на његову јасну одредбу из Члана 10. ико плаћен за то и задужен осврће.

Чак ни за новог председника Србије, који готово не престаје да говори сваког дана да ће поштовати Устав Србије, ћирилица се не спомиње као део велике неправде према Србима у њиховој некада заједничкој а данас и у сопственој држави Србији.

(Нови Сад, 7. авуст 2012)