Тринаест година после безумног и крвничког бомбардовања Мурина, варошице између Андријевице и Плава, које су НАТО амерички авиони извршили у два наврата 30. априла 1999, породице шесторо страдалих, првенствено троје деце, траже да им држава Црна Гора плати какву-такву надокнаду на име претрпљених болова због губитка најдражих – колико да им подигну спомен-обележје као опомену и онима који су тог дана тако немилице сејали смрт и онима који нису ништа учинили да предупреде и умање стравичне последице.

28. 07. 2012.  Б. Симоновић – Вести

Унесрећене породице су саме подигле спомен обележје страдалима

У судници Основног суда у Подгорици, у којем се расплиће ова дуготрајна суданија, прекјуче није било ока које није засузило док су Гордана Крџић и њена ћерка Ивана сведочиле како су сурово изгубиле тринаестогодишњу ћерку, односно сестру Оливеру и сестричину, односно сестру од тетке Јулијану Брдар.

УБИЛЕ ИХ НАТО БОМБЕ: Оливера, Мирослав и Јулијана

– Кад је почело бомбардовање мајка и тетка су нас склониле са Косова и послале у Мурино код бабе, уверене да нам је ту најсигурније – почела је причу Ивана и наставила.

– Тог страшног дана, не слутећи никакво зло, ја сам са сестром Оливером и сестрама од тетке Јулијаном и Теодором, отишла до оближње продавнице да купимо што нам је потребно да би направиле колаче за маму и тетку које смо очекивале да нам дођу тог или наредног дана са Косова. Оливера и Јулијана су ушле у продавницу, а Теодора и ја смо их чекале у близини моста на Лиму. У том тренутку Мурино су надлетела два авиона, од којих један веома ниско. Престрављена Теодора је почела да вришти, ја сам је зграбила за руку и потрчала према оближњој стамбеној згради да се склонимо, тако су нас учили на Косову. Склонила сам Теодору под степениште а ја сам се вратила да сретнем Оливеру и Јулијану. Нажалост, већ је било касно, једна од седамнаест бомби је погодила малу продавницу, а у гомили шута и грађе лежала су њихова раскомадана тела…

Ојађена Оливерина мајка Гордана, која, како је казала, већ тринаест година нема сна, испричала је да је децу склонила из косовског ратног пакла и послала их код бабе у Мурино, уверена да то убого месташце не може бити циљ сулудих НАТО америчких бомбардерских планова.

Породице страдалих су посебно увређене што се држава Црна Гора ни касније никада није на адекватан начин одужила и испоштовала невине муринске жртве, а њихов адвокат Велија Мурић сматра да је одштета од по 35.000 евра коју траже минимум „казне“ за оне који нису ништа учинили да предухитре несрећу, а потом заборавили и на пијетет који су морали да испоље према невиним жртвама.

Коса на крвавом камену

– Тог дана сам и ја умрла. Уместо Оливере и деветогодишње сестричине Јулијане у разореном Мурину ме дочекао крвави камен на којем су још били трагови њихове косе – казује Гордана, огорчена на државу Црну Гору која није ништа учинила да на време упозори грађане на опасност, јер да је ико, макар једном сиреном, најавио бомбардовање и Оливера и Јулијана и још четворо погинулих из Мурина би и данас били живи.

Жртве

Иако Мурино, месташце на обали Лима, на средокраћи пута Андријевица – Плав, није било никакав војни и стратегијски циљ, иако вероватно није уцртано ни у једној војној мапи на свету, НАТО амерички бомбардери су 30. априла 1999. године у два наврата баш над овим местом истоварили свој смртоносни товар. Том приликом је погинуло троје деце – Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић и Јулијана Брдар – и три одрасле особе -Манојло Коматина, Милка Кочановић и Вукић Вулетић, а седамнаест мештана је тешко повређено.