Експозе је мање консеквентан програм владе, а више илустрација српске историјске драме, у којој су све карте на столу

28.07.2012. НовиСтандард

Биће то, за разлику од Тадићеве, влада са много више од једног лица. И зато је важно укључити мозак на турбо, јер старе матрице, посебно оне стваране за Тадићевог вакта, неће бити довољне да се разуме њен карактер. Управо зато није довољно Дачићев експозе читати у фрагметнима, утолико пре што он – наративно разбијен, стилски неуједначен и политички недоследан – снажно наводи на баш такво читање, једнако разочаравајући и либерале и конзервативце, и патриоте и издајнике, и љубитеље Вашингтонског консензуса и заговорнике његове сеулске ревизије. Уместо фрагментарно, можда би експозе ваљало читати више херменеутички, једнако учитавајући оно што пише као и оно што у њему недостаје. Тада ће бити могуће разумети колико је Дачић, на пример, упечатљивији у деловима који се странаца мање тичу, колико пада у овештале фразе, чак и тешко разумљиве шифре, у темама за које су странци заинтересовани и колико ћути о кључним стварима од којих се њима диже коса на глави.

Уосталом, распон у реакцијама петооктобарске либералне интелигенције – од сумњичавог махања главом до већ отворене кампање против појединих министара – довољан је за два озбиљна закључка. Наиме, прво, треба бити комплетан морон па закључити да се ништа није променило у односу на тадићевце и, друго, треба бити још већи па те реакције узети као јак доказ како ће влада бити феноменална. Утолико пре што ће, персонално гледано, то бити влада великих амплитуда. На њеним крајњим тачкама седеће људи који тешко да би могли да попију кафу у четири ока и без трећег се око нечег сложе. Како, на крају, другачије описати новог министра културе Брацу Петковића – традицијски снажно утемељеног реакционара, аутора представа о Милунки Савић и Љубинки Бобић, против чијег неплаћеног пореза из посластичарнице данас брује српски медији, међу којима већина своје профите остварује на двојном књиговодству, што ће рећи на чистој утаји пореза (мало тежем прекршају од неплаћања) – и, на другој страни, Млађу Динкића – економског јакобинца и једну од три најзаслужније главе за српски економски слом, због кога мала привреда, па и посластичари, не плаћа порезе.

ДИЈАГНОЗА И АЛТЕРНАТИВЕ

Али да се вратимо Дачићевом програму. Један од његових већих проблема настаје на две чињенице. Наиме, Дачић је, чини се, не само свестан доброг дела огромне хипотеке коју је Србији оставила Тадићева влада већ је свестан и потребе за дисконтинуитетом према њој. Али, авај. Сам је, друго, седео у тој влади, тако да би снажнија критика била неупутна за њега, можда чак и неукусна. Па ипак, понешто важно је прећутао, о понечему је и говорио, тако да је његова оцена српске позиције после Тадића бољи део експозеа. У њему се Дачић усудио да доведе у питање саму епоху Петог окобра (1) као време које плода није дало, па чак и највећу догму тог времена о путу „без алтернативе“ (2), за шта се до сада у најбољем завршавало пишући на „Новом Стандарду“ или нечем сличном. Иако је бирао речи и тражио меру, на појединим местима Дачић се чак није либио ни мање више отворене критике претходне владе – њеног највећег греха у доприносу друштвеним поделама (3), затим очајног стања у финансијама, где је у шифрама најавио смену гувернера Шошкића (4), рђаве реформе правосуђа (5) те злоупотребе медија (6) и неумереног коришћења маркетиншких техника у власти (7). Отуда, Дачићеве дијагнозе нису неозбиљне, посебно када говори о „незавидном спољнополитичком положају Србије у савременом свету“ и о томе како Србија „преживљава једно од најтежих раздобља у својој историји“, ценећи то „историјском кризом српског народа“.

Тај дијагностички бољи део експозеа завршава се Дачићевом питањем од милион долара: „Суштинско је питање знамо ли ми куда идемо, каква Србија данас јесте и какву желимо, и који је то српски сан који желимо да досањамо. И ко су нам савезници на том путу.“ Хајде да видимо какви су Дачићеви одговори, имајући притом у виду две ствари. Прво, критичари експозеа, углавном они либерални, тврде да је ту реч о списку жеља и да Дачићу недостају одговори на питање како све то мисли да уради. Најпре, ретко се, чак и у много стабилнијим и предвидивијим земљама, таква програмска излагања баве детаљима. У Србији утолико мање што – када би им Дачић рекао како намерава да дође до новца, о чему се у експозеу говори само у шифрама – критиковали би га још више и још бешње. И, друго, управо тамо где би Дачић требало да каже одакле му паре стоји упадљиво ћутање, које може да значи само једно: путеви за долазак главнине живог новца, по свој прилици, неће бити уобичајени, утолико пре што Дачић о страним инвестицијама, највећој узданици досадашњих постоктобарских премијера, говори шкрто, у свега у једној реченици (8).

Дачић је на време схватио значај победе Франсоа Оланда не само за европску сцену већ и за себе, по чему је, на пример, својим „оландовским“ програмом Тадића делегтимисао као ноторног превазиђеног либерала, каквих су пуна европска политичка гробља од 2008. до данас. На том трагу и Дачић говори о уједињењу нације на солидарности и потреби смањивања социјалних разлика. Наравно, што је дозвољено Јупитеру није дозвољено бику, па тако изоставља Оландово решење о опорезивању најбогатијих чак до 75 одсто. Што је најважније, Дачић одбацује програм ригорозне штедње, какав земљама на европској периферији намећу и моћни Берлин и ММФ. Такође, он од банака захтева промену понашања и почетак финансирања привреде. На крају, Дачић је очигледно свестан опасности да би стимулисање потрошње уместо штедње могло да доведе до новог великог одлива новца из Србије и новог златног циклуса за лоби увозника. Отуда најављује снажан инвестициони циклус, који би требало да у Србији покрене производњу. Јасно је да Дачић повећава улогу државе у привреди, за шта ће они који га не воле рећи да та улога није била већа од времена Милошевића иако је, пратећи ту логику, цео свет почео да личи на Милошевића.

У томе, међутим, остаје неколико важних неодговрних питања. Иако најављује наставак преговора са ММФ, Дачић не даје одговор на то како мисли да их убеди у свој концепт потрошње, утолико пре што ће се, по свој прилици, чиновницима из Вашингтона дићи коса на глави кад у Београду виде који је силни новац прогутала изборна година у Србији. Истовремено, ваља очекивати снажан притисак на владу из овдашњег ММФ лобија, који доминира у медијима и економској струци и који неће лако одустати од концепта ригорозне штедње и још ригорозније приватизације породичног сребра, чиме ће покушати да терет кризе поново врати на грађане и државу. Да не говорим о томе колико им се неће допасти Дачићево одбијање да приватизује већину монополистичких државних компанија (9), које у ММФ свету значе обезбеђење за кредите у земљама попут Србије, које не могу да гарантују производњом.

КАКО ДО ПАРА

Е сад, Дачић који уместо бруталне штедње најављује потрошњу, који уместо приватизације компанија најављује да ће држава покренути нови инвестициони циклус (10) и који, уз све то, каже како своју политику заснива „на реалној процени наших снага и уважавању објективних услова“ – такав Дачић или је потпуно скренуо с ума, или је испод свог кревета пронашао извор нафте, или има решења о којима не говори. Наравно, тешко је поверовати да је он прихватио место премијера, а да нема неку идеју како да дође до пара. Шта о томе има у експозеу?

Пре свега, Дачић, говорећи о државним компанијама које нису на продају, не помиње Телеком (9). Тешко да је у написаном говору случајно изоставио српског државног оператера. Међутим, ваља имати у виду да, ако се то буде радило на иоле озбиљан начин, саму припрему за продају Телекома, компаније која такође има своје проблеме, неће бити могуће извести пре краја следеће године. Други извор новца који се у шифрама најављује у експозеу јесте посезање у српске девизне резерве, због чега ће, готово је сигурно, морати да оде гувернер Шошкић (11). Вероватно да још ни сами Дачић и Динкић још увек немају тачан преглед колико би новца могло да се ослободи на тај начин, али, судећи по томе да је већи део наших девизних резерви заробљен као обезбеђење за кредите из иностранства, тешко је веровати да се на тај начин може обезбедити више од милијарду и по евра. Наравно, ни то се неће допасти ММФ, што ипак даје наговештаје о својеврсној решености владе да се еманципује у односу на ту институцију, на шта се такође не иде ако немате јаког адута у рукаву.

Е сад, тај новац неће бити довољан, осим што ће његова половина стићи прекасно (Телеком). Део инвестиција у енергетске пројекте могао би да се појави из Немачке и Кине, што такође све скупа неће бити довољно за амбиције из Дачићевог експозеа. Иако се у њему ни у траговима не помиње руски новац, чини се да Дачић ипак рачуна с њим, и то у размерама већим од поменутих. Уколико се то догоди, неће то бити добро само за испуњавање намера и жеља из експозеа већ и за дугорочну промену економнско-финансијске филозофије у Србији (коначан излазак из неолибералног концепта) као и за почетак политичке еманципације Србије и усложњавања њене геополитичке парадигме.

Иако Дачић неће да призна за руске паре ни под батинама, иако је његов експозе веома скрупулозан према интересима ЕУ у Србији, он је показао и да није задовољан оним деловима ССП, који се односе на либерализацију пољопривредних производа из ЕУ до 2014. године. Најављујући да тај проблем који уништава српску пољопривреду мора да буде решен са Европском комисијом, Дачић показује меру самосталности о каквој Тадићева влада није могла ни да сања. (12)

ДРУГО ЛИЦЕ ВЛАДЕ

Да ли је све то могуће? Да ли је могуће да Србија започне озбиљну сарадњу са Русијом? Да ли је могуће да оспори делове ССП (иако се онај Динкићев део са царинама не помиње)? Да ли је могуће да Србија са ММФ разговара као неко ко има алтернативу уместо да се понаша као до сада, као утопљеник који не пита шта кошта рука која га вади из воде.

Судећи према другом делу експозеа, и јесте и није. Наиме, Дачић каже да „испуњавање услова за пријем Србије у Европску унију треба сматрати делањем за општи цивилизацијски напредак наше земље“. Наравно, на страну што је ЕУ и у економској, па, ако хоћете, и у цивилизацијској регресији, тек и Дачићу је јасно да је услов за ЕУ одустајање од Косова. Ко би, кад је већ тако, цивилизацијским напретком своје земље сматрао одустајање од своје територије? Утешно је, међутим, да, упркос заклињанима на верност, ЕУ нема онај простор какав је имала у ранијим експозеима српских премијера, да је тај део исписан у овешталим фразама, без ентузијазма и вере, и да Дачић много више говори о структурним реформама којима се Србија приближава Бриселу него о политичким и економским добицима од интеграција. Чињеница је, међутим, једна: Србија неће моћи да учини ништа од описаних економских планова ако, као до сада, не буде имала дистанцу према ЕУ – нити ће моћи да добије руске паре (ако их добије, већ самим тим биће успостављена дистанца), нити ће моћи да преговара са ММФ и Светском банком као страна у правом смислу речи, нити ће моћи да промени свој економски модел, што је наговештено у првом делу експозеа. Речју, срљање у ЕУ, са свим политичким условима које то подразумева, оставиће Србију у садашњем стању, неодрживом већ на средњи рок.

Наравно, и део експозеа који се тиче косовске политике у контрадикцији је са оним у коме се најављују промене. Када Дачић каже, и то на два места, да ће Србија прихватити резултате свих досадашњих преговора између Борка Стефановића и Едите Тахири (13), то не значи само губитак Косова већ губитак сваке економске перспективе описане у првом делу експозеа. Истовремено, контрадикција је и у самом косовском делу експозеа, где се говори о поштовању договореног, али и о доследном поштовању српског устава. Наравно, обоје није могуће.

Већи проблем од тога јесте журба коју Дачић показује у идеји о наставку преговора. Наравно, свакоме је јасно да се у овом тренутку на тим преговорима ништа добро за Србе не може догодити, као што је и јасно да и САД и ЕУ показују решеност да причу са Косовом заврше до краја године.

Како је могуће разрешити ове контрадикције? Да ли тако што Дачић у једном делу експозеа није био искрен убацујући у њега ствари које се међусобно искључују? Или тако што Дачић и Вучић тактизирају против протовника који држи све важне тачке и против кога таква тактика тешко да може дати резултат, осим да се отме нешто времена? Или тако што су главни људи нове српске власти поверовали како је важно да што пре заврше са Косовом, после чега, као, између Србије и њеног привредног развоја неће бити препрека? Или – томе сам најсконији – у новој српској влади постоје снаге које су за дисконтинуитет са Тадићевим временом и оне које су за континуитет. Ако се то покаже тачним, онда ће линија попришта политичке борбе у Србији пролазити по средини владе, за разлику од Тадићевог времена када је линија најпре била између власти и опозиције, а онда између власти и грађана. У другом случају имамо стабилну владу и нестабилно друштво, у првом нестабилно је обоје.

Ако се то покаже тачним, онда ће се показати да влада нема аутентичну политику и да носиоци оних политика које она без успеха настоји да интегрише – Ђилас и Коштуница – седе изван владе. И да ће следећа влада бити формирана од једног од њих двојице и победника у политичком сукобу унутар саме владе. Нисам сигуран да је то пут Србије ка срећи, али јесам да су неки у новој влади болдовали један, а неки други део Дачићевог експозеа. Отуда је тај експозе мање консеквентан програм владе, а више илустрација српске историјске драме, у којој су баш све карте на столу.

__________

Напомене:

(1) „Промене друштвеног поретка нису дале очекиване резултате. Србија је и даље земља изневерених очекивања и пропуштених прилика. Учињене су крупне грешке, неке и криминалне природе у приватизацији друштвене својине, упропашћени су огромни привредни потенцијали земље. Ступили смо у свеопште сиромаштво и пад животног, економског, културног и цивилизацијског стандарда српског друштва“; „Експозе Ивице Дачића: И јаре и паре“ – http://www.standard.rs/ekspoze-ivice-dacica-i-jare-i-pare.html

(2) „Имамо све разлоге да се одрекнемо демагошког оптимизма заснованог на политици – „немамо алтернативу“; Ibidem.

(3) „Политички актери у Србији се углавном баве прошлошћу уз нагласак на идеолошко вредновање одређених догађаја, процеса и личности, а главна последица тога јесу поделе.“ Ibidem.

(4) „Национална валута је доживела у односу на септембар 2008. године пад вредности од 53 одсто. Плате и пензије су обезвређене, рате стамбених и других кредита грађана вишеструко су увећане, а и биланси многих предузећа трајно оштећени. Апсурдно је да је то период у коме су девизне резерве вишеструко увећане. Држава једноставно не може пред тим да затвори очи. Неуспех у одбрани националне валуте који је доживела Народна банка и Влада Србије као директну последицу имали су осиромашење грађана Србије и наше привреде.“ Ibidem.

(5) „Морају бити отклоњене све негативне последице и стања у правосуђу и реформе правосуђа из претходних периода.“ Ibidem.

(6) „Дакле, ова Влада неће имати своје спин докторе који ће се бавити уређивањем медија. (…) Такође, јавност мора да зна и колико је новца јавних предузећа потрошено на рекламне кампање у појединим медијима, и да ли је на такав начин новцем грађана и државе Србије стицана наклоност тих медија политичким структурама којима припадају директори тих јавних предузећа.“ Ibidem.

(7) „За ову Владу неће бити важно шта и како ће да каже, него шта и како ће да уради. Ми хоћемо да промовишемо резултат и други ПР нама није потребан. Ми нећемо причати о пожарима. Ми ћемо их гасити. И учинити све да до њих не долази.“ Ibidem.

(8) „Привлачење страних инвестиција је, такође, један од најважнијих приоритета Владе и начин за оживљавање наше привреде.“ Ibidem.

(9) „Влада Србије неће приватизовати ЈП Електропривреду Србије, а задржаће већинско власништво и у другим стратешки важним јавним предузећима који имају монополску позицију на тржишту, као што су Железница, ПТТ, Аеродром итд.“ Ibidem.

(10) „У временима кризе, држава и финансијски сектор имају одлучујућу улогу у покретању националне економске машине. Влада Србије ће настојати да покрене велике инвестиционе пројекте у пољопривреди, енергетици и инфраструктури.“ Ibidem.

(11) „Национална валута је доживела у односу на септембар 2008. године пад вредности од 53 одсто. Плате и пензије су обезвређене, рате стамбених и других кредита грађана вишеструко су увећане, а и биланси многих предузећа трајно оштећени. Апсурдно је да је то период у коме су девизне резерве вишеструко увећане. Држава једноставно не може пред тим да затвори очи.“ Ибидем.

(12) „Србија ће према садашњем споразуму процес либерализације са ЕУ завршити 2014. године, када ће просечна царина износити 2,49 одсто и бићемо једина земља која је у процесу прикључења ЕУ тако дуг период била изложена јакој конкуренцији без могућности да користи фондове за јачање конкурентности наше пољопривреде. Овакав споразум о либерализацији потписан је са пројекцијом да ће Србија релативно брзо постати члан ЕУ, оквирно 2015. године. Да би се избегле негативне последице по српски аграр мора се отворити нови дијалог са Европском комисијом и наћи решење за ове проблеме. Такође, учинићемо све да брзо добијемо националну акредитацију за коришћење ИПАРД фондова, који значајно могу да помогну у делу руралног развоја.“ Ibidem.

(13) „Потребно је спровести све оно што је договорено у техничком дијалогу са Приштином и наставити дијалог на политичком нивоу, уз учешће највиших државних функционера. Питање Косова и Метохије решаваћемо мирним средствима, унапређењем дијалога, уз поштовање демократских решења. У том смислу прихватићемо резултате дијалога Београда и Приштине, који је постигла претходна Влада Србије у свим досадашњим разговорима.“ Ibidem.