26.07.2012. ФБР

Живојин Ћелић: СЕЋАЊЕ НА СЕБЕ

Чудни су снови у којима ме има
али сам неко сасвим други…
сред лета сањам: око мене зима
…веје ме неки фебруар дуги…

Сви које у сновима оним сањам
имају иста драга лица
топла ко вода у коју урањам
када ме загрли зором обданица…

И дуго онда кроз тијак тресем
снегове нападале претходне ноћи
…из снова тек ону радост понесем
да ми по дану буде од помоћи…

Да ме сачува док ме прати
кроз сан о јави као кроз реку…
И питам се без наде да ћу сазнати
шта је све скривено у човеку…?!

Лутам до вечери тако кроз себе
ко да ћу се изнова из себе родити
и спремам за фебруар да ме прозебе
белином којој ћу се онде догодити…

Тумарам тако од дана до дана
у једном будан док други сањам…
будноме ноћ ми је једина храна
кроз коју белине себе гањам…

Ко би то знао шта је иза свега
: иза завесе од снова и јаве?
Шака воде или шака снега
од којег се ледене грудве праве?!

Уморан од питања пуштам их да сама
изморе прастару глад за одговором
док око мене једна од тама
разгрће тишину омотану зором…

Небо над нама упорно ћути
шта је у себе све заробило
…ноћ своју сенку по тами слути:
питање је и у њу пелин удробило…

Сну који ме чека снегови се беле
ко смеху из кога се добро родило
деца се белини оној веселе
јер у сну се изгледа све давно догодило…

Ко да су тајанствени светови јаве
само бледи делић избелелих снова
од који се нежне успомене праве
дубоко у утроби моћног времеплова!

Можда се заиста време оплодило
и само себе још једном родило?!
Или смо само пајаци на жици
: разбибрига некој седој несаници…?!

Ћутим и пролазим покрај драгих лица:
у мени се нешто од мене одродило…
не: није узалуд ова несаница:
све што ће се десити већ се догодило!