23. 07. 2012. ФБР коментар на политичку ситуацију у Србији

Политички живот и управљање Отаџбином у Србији се одвија кроз мукотрпан процес заблуда, погрешних корака, лажи, обмана, личних интереса. Превише је догађаја који иритирају и премало резултата. Сваки нови избори доносе нови владу са новим концептима, са врхунским идејама, са новим људима и наравно никакавим резултатима. Једини очигледни резултат политичке борбе у Србији је непостојање никакаве концепције развоја Отаџбине (нације и државе) и недефинисани национални интереси. Свака нова влада има нови систем министарстава и управљања… Зато нам је држава скупа и неефикасна.

Влада би требало да дефинише односе у свим сегментима националне културе а сегменти сваке националне културе су исти и не могу се мењати.Измишљање имена за делатности да би се партијски првоборци ухлебили (од владе до месне заједнице) не може довести до резултата. Тако ће и ова наша нова влада да влада али урадити ништа неће.

Као и у сваком послу све почиње од организације.

Које делатности чине живот Отаџбине и како их распоредити по министарствима на најједноставнији и најефикаснији начин да би се постигао резултат? ( резултат би требало да буде просперитет Отаџбине а њега чине економска стабилност сваког грађанина,повећање производње и трговине,повећање угледа и утицаја државе,повећање броја становника)

Ето, и  ја размишљам на ту тему…како се организовати…Како повезати комплементарно,како спречити ирационално надметање различитих делатности.

Министарства морају увек бити иста без обзира која политичка структура чини власт јер се тиме остварује континуалност власти и развоја.Ми,на жалост,континуитета немамо а он је основ свега – постојање у времену…

Ево како ја видим модел владе и министарстава.

1. Премијер – обједињује и усмерава све. Не може да управља ни једним министарством јер је то сукоб интереса. Премијер има свој тим сарадника за свако министарство по једног и наравно потребна радна структура.

2. Два вицепремијера ( улазе у састав тима)

3. Министарство правде

4. Министарство унутрашњих послова

5. Министарство спољних послова ( дипломатија и дијаспора)

6. Министарство одбране

7. Министарство финансија

8. Министарство пољопривреде

9. Министарство здравља, социјалне заштите и вере (сфера духовног и телесног здравља се не може делити на парчиће јер човек  душа и тело)

10. Министарство науке, уметности, образовања и спорта (ту је садржана сва брига о младима па нема потребе спомињати их)

11. Министарство природних ресурса (руде, енергетика, индустрија)

12. Министарство градова и комуникација (просторно планирање, урбанизам, архитектура, саобраћај, телекомуникације)

13. два министра без портфеља

Нема министарства економије јер је она саморегулишућа ствар, а питања економије су садржана у сваком од министарстава понаособ. Економијом се не управља, она или функционише или не. Она мора бити слободна од директива и производ је личне или групне организованости и рационалности.

И тиме су обухваћени сви сегменти културе једне нације и државе и све је регулисано системом закона и управе. Радити у једном организационом систему 30, 50 или 100 година доноси резултат много већи него када се сваке четири године измишља нови систем.

Предложени систем није идеалан и дискусија је добродошла.

Идеја је што мање администрације и што више резултата.

Волео бих да наше политичке партије схвате значај континуитета рада и деловања. Први који схвате направиће дивовски искорак у развоју Отаџбине. 

А дотле – Крка, Мрка, Веља, енглески курсисти, мегатренд портири, резултативни оратори, непрофесионални гитаристи… и по неки компетентан и резултативан човек из врло једноставног разлога – да би у окружењу неспособних био дискредитован и понижен.

Све у свему, ову владу треба оборити што пре.

Миљан Радоњић