22. јул 2012. СНУ СРПСКА АЗБУКА, ВИДОВДАН.орг

МИЛОРАД ДОДИК
Председник Републике Српске

РЕПУБЛИКА СРПСКА
Председник Републике
МИЛОРАД  ДОДИК

Поштовани госпoдине Председниче,

Обраћамо Вам се поводом катастрофалног положаја ћирилице у Републици Српској, уз потуну незаинтересованост државе. Шта више, и сама држава учествује у латинизацији Срба, не схватајући да тиме руши саму себе изнутра.

Ово удружење је створено с основним циљем да допринесе враћању ћирилице српском народу у Србији, а однос према свом народном писму у њој, требао би бити путоказ и за остале српске земље. То је од врло велике важности због тога што се ради о јединственом културном простору Срба, а осим тога и Дејтонски споразум даје право на специјалне односе између тих српских земаља.

Српски народ је изашао из Југославије дезоријентисан и у том смислу што је много деценија веровао у идеју југословенства, која је могла да заживи само на штету српства.  Тако је он био прихватио српскохрватско име језика уместо српског, и није се противио намери комуниста да кроз лажну равноправност писама латиница замени ћирилицу.

На окупацију латиницом српских земаља указао је још 1971. г. легендарни професор права и социологије академик Радомир Лукић,  својим чланком у „Политици“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“. Нажалост, он је тада био усамљен, а у Хрватској је био артикулисан национални интерес читавим покретом под именом МАСПОК. Још и пре него што је МАСПОК настао, године 1967. хрватски лингвисти су одустали од хрватскосрпског језичког заједништва, а српски језички стручњаци то не могу да учине ни данас, 20 година после крвавог распада Југославије. Напротив, правописом Матице српске из 2010.г. и латиница је именована стандардним писмом српског језика. У самом правопису се не крије да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва!

Само се академик Лукић огласио и када је припреман Устав Србије 1990.г., и то ставом да опредељење за писмо није стручно питање, него је оно политичко питање националне културе од највећег значаја. Тада је, искључиво његовом заслугом, ћирилица заштићена уставом први пут у српској историји. Тај српски геније је брзо разумео да је опредељеност Срба за југословенство толико јака да се Законом о службеној употреби језика и писма намерава изиграти уставна заштита ћирилице, па се у „Политици“ од 21.јула. 1990.г.у свом чланку под насловом „Против посебног закона“ изјаснио за то да је закон непотребан.

У том чланку он је овако објаснио смисао уставне заштите ћирилице : „И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало њено национално писмо – ћирилица…“ Дакле, да ћирилица суверено влада у српским земљама, а не да дели суверенитет са туђим писмом. А колики је значај придавао ћирилици, види се и из задње реченице у његовом чланку : „Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од данас најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

Ћирилица је такође и геостратешко питање, по коме се види докле је и колики је руски утицај. Тако је већ давне 1915.г. земаљски поглавар БиХ генерал Стјепан Саркотић (заменио Поћорека, пораженог у Србији)  у Земаљском сабору овако образложио забрану ћирилице : „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“

Управо зато што је опредељење за писмо политичко питање од највећег националног значаја, магло се као такво наћи на референдуму за Устав Србије 2006. г.,и то само у време када је председник Владе био др Војислав Коштуница, проверени и непоколебљиви заступник и заштитник српских националних интереса. Помогао му је почивши лингвиста мр Бранислав Брборић, једини из струке уз Драгољуба Збиљића који се није ставио на страну србохрватства, односно лажне равноправности српске ћирилице и хрватске латинице у српским земљама. На том референдуму српски народ је вратио српско име своме језику (уместо српскохрватског, којег су наметнули комунисти), и определио се за ћирилицу (уместо равноправности писама у српскохрватском језику, коју су Србима такође наметнули комунисти).  

После спроведеног референдума српско писмо је заштићено чланом 10. Устава из 2006. г.  на следећи начин :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба дугих језика уређује се законом, на основу Устава.“

Дакле, само ћирилица у српском језику.

Логично би било да је исти однос Срба према ћирилици и у Републици Српској, која је рођена у ћирилици. Тако је и било док нису утамничени Радован Караџић и Момчило Крајишник. Није одржан ниједан говор у свечаним приликама, а да Караџић није говорио о значају ћирилице.

У Члану 7. Устава Републике Српске пише :

„Службена писма Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.

Текст овог амандмана утврђен је Одлуком Високог представника бр. 150/2.“

Види се да су Срби поклекли већ и одустајањем од српског имена свог језика, а одредба о писму би се могла тумачити на два начина:

Прво, латиница је предвиђена за коришћење у бошњачком и хрватском језику, а ћирилица у српском језику (по узору на Србију).

Друго, латиница је предвиђена за коришћење у бошњачком и хрватском језику, а латиница и ћирилица у српском језику (као у време комунистичке равноправности писама, ако Републици Српској није узор Србија).

Опредељење за ћирилицу и латиницу у српском језику је, уствари, опредељење за латиницу, јер је „равноправност писама“већ испробана у време комунизма, када је латиница потпуно елиминисала ћирилицу у БиХ и у Црној Гори, а у Србији је српско писмо било сведено на свега неколико процената.

На описано уставно одређење језика и писма у Српској осврнули су се језички стручњаци тек 23.11.2011.г. на округлом столу „Језици и писма Републике Српске“, и то у организацији Академије наука и уметности Републике Српске. Било је 7 радова о писму, а само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну, како би се прекинула агонија ћирилице. Сви остали радови били су у духу – село гори, а баба се чешља.

На округлом столу је говорио и главни рецензент правописа Матице српске проф др Мато Пижурица, и то о симболичкој функцији ћирилице. Па и о томе да ћирилица сведочи о српском суверенитету. Јесте она сведочила о томе пре доласка на власт комуниста, али њен положај сада сведочи о српском поразу, јер је нема нигде више од десетак процената.То стање се могло поправити само именовањем ћирилице јединим писмом српског језика, што би било у сагласности са Уставом Србије, али је Пижурица прекршио Устав именовањем и хрватске латинице стандардним писмом српског језика. Он се на то охрабрио тек после чекања од  5 година да Устав прво прекрше војвођанска власт враћањем латинице у српски језик Статутом Војводине, па да то онда учини и власт на нивоу целе Србије законом о службеној употреби језика и писма.

У Србији и Српској неуставно решење писма Правописом Матице српске примљено је као коначна ствар и од стране језичких стручњака и од стране политичара, иако је тиме ћирилици задат смртни ударац. Сви они перу савест речима да је ћирилица основно српско писмо и да га требамо чувати. Истовремено, редовно додају да то чување не сме бити на рачун латинице. У том смислу је и закључак поменутог округлог стола, којег је лако обесмислити супротстављеним стајалиштима два најодговорнија човека за правопис. Главни редактор проф. Пижурица је за два писма у српском језику јер је то српско богатство, и тврди да оба писма могу опстати, а главни рецензент правописа академик Иван Клајн јавно говори супротно : да два писма нису никакво богатство него баласт, и да ће се и код Срба све завршити у једноазбучју, али не у ћирилици, него у латиници.

Наведено уставно одређење језика и писма, крајње штетно по српски национални интерес, одражава готово потпуну незаинтересованост српске политичке и интелектуалне елите према националним питањима .Управо захваљујући тој и таквој елити, Високи представник је знао да неће бити никаквог српског отпора. Као што га нема ни сада када власт, као и у Србији, спроводи необјављени стари комунистички државни програм латинизације Срба.

Готово да је невероватна незаинтересованост и мање образованих Срба за омаловажавање и страдање темељног националног симбола какав је ћирилица. На пример, Дервента је непосредно после рата била сва у ћирилици, а сад је њоме исписан занемарљив број фирми, па је полатиничена као у комунистичко време, или као да ју је поново окупирала хрватска војска.  Власт се показала тако што је на ознакама улица горе хрватска латиница, а доле српска ћирилица. Исто је и на великим паноима на којима су означени путни прваци у припадајућим селима. Дом здравља зна само за хрватску латиницу. Одскора су на том писму почели стизати и рачуни за воду, иако је “Водовод“ државна фирма. Свугде је доле српско, или га уопште нема.

Сада ћемо Вам показати једну од последица постојећег уставног одређења језика и писма, и то у веома важној области деловања државе – њеном правосуђу. Данас не постоји ћириличка пресуда у судству Републике Српске, а сви њени судови се представљају на интернету на унифициран начин, који је идентичан оном на нивоу БиХ. Укаже се латиница са босанским језиком, који никад није постојао, него је он политичка категорија још из времена Аустроугарске окупације БиХ, када је окупациона сила хтела да њиме замени српско име језика. Када се кликне на листинг језика, опет је на првом месту тај политички босански језик, уместо бошњачког по Уставу Републике Српске, а онда следе хрватски, српски (латиница) и српски (ћирилица). И готово да никоме није до сада јавно засметало то што се Србима прво нуди политички босански језик којег форсира Сарајево, а на крају српски са предсмртним стањем ћирилице.

Осим што смо овде навели најтежи пример државног форсирања туђег имена језика и туђег писма, могли бисмо навести и многе друге примере. Задржавамо се само на томе да су министарства Српске почела да уз српски језик користе и хрватску латиницу у комуникацји са правним лицима и грађанима, а искуство нас учи  да ће тај процес само напредовати, све док српско писмо не буде замењено хрватским. То се већ догодило са МУП-ом, и то још пре неколико година, па грађани добијају латиничке записнике о саобраћајним прекршају, а поготово налоге за плаћање казне. Полиција чак „дисциплинује“ полицајце због тога што српским писмом испуњавају поменуте обрасце, уз образложење да се мора тако јер је образац латинички!

Није прилика да детаљно образлажемо каква штета се прави српском националном интересу одустајањем од ћирилице, па наводимо само сведочење владике Јефрема о томе колико су је странци респектовали пре него што су се уверили да је Срби више не доживљавају као темељни национални симбол. Тако је важан страни званичник уверавао владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризације, јер имају свој кинескин зид – ћирилицу. Дубоко смо уверени да у недостатку српске војске и граничног камења ћирилицом треба да буде омеђено оно што је српско. Странац је добро разумео оно што не разумеју српски професори поклоници србохрватства, а то је да је ћирилица главни чувар српског имена језика. И то зато што неће да је користе други народи који су у контакту са Србима, па само српски може бити језик који се пише ћирилицом.

ПРЕДЛОЗИ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ОВАКВОГ СТАЊА

1   Да Председник Републике Српске поручи српском народу на државној ТВ да је српско писмо само ћирилица, да је она српски национални симбол, и да ће као таква бити заштићена Уставом и законом и брањена.

2   Да Председник Републике Српске омогући и другима изношење ставова који афирмишу ћирилицу, како на државној ТВ, тако и на штампаним медијима које сада финансијски подржава  Влада Српске, а на којима се не може објавити ништа у корист српског писма.

3   Да Председник Републике Српске иницира оснивање државне комисије за српски језик и писмо, којој ће узор бити Устав Републике Србије.

4   Да Председник Републике Српске иницира државну помоћ у формирању и раду удружења за заштиту ћирилице у Српској.

5   Да се у Републици Српској донесе закон о јавној употреби језика и писма, којим ће бити прописана обавезност коришћења ћирилице у српском језику у свим облицима јавне комуникације. Подразумева се да је појам јавне комуникације шири од појма службене употребе, јер у себи садржи и њу. По тумачењу академика Лукића на исту тему, јавно је све оно што није приватно. Сагласно с тим, и домаћа предузећа у међусобној комуникацији на српском језику морају користити ћирилицу. А подразумева се да на сваком домаћем производу на првом месту мора бити ћирилица, а после ње других
писама колико је коме воља. Исто је са техничким пројектима, јавним набавкама и сл.

6   Што се тиче опредељења за писмо не треба консултовати никакве језичке стручњаке, јер се ради о политичком питању националне културе од прворазредног значаја, па га требају решавати политичари у Скупштини Републике Српске.

7   Што се тиче законског решавања коришћења латинице, она се подразумева у бошњачком и хрватском језику, а када су у питању ознаке предузећа, имена тргова и улица, путни правци и слично, држати се репроцитета: колико ћирилице Србима у Федерацији БиХ,
толико латинице Бошњацима и Хрватима у Републици Српској.

8   Законом обавезати Министарство просвете Републике Српске да мора обавестити наставно особље о томе да  је српско само једно писмо, као што је и у свим другим светским језицима једно писмо у једном језику, и да морају указати ученицима и студентима на ненаучност и штетност одредбе о писму у Правопису Матице српске из 2010.г., којим је и латиница именована стандардним писмом српског језика.

9   Законом обавезати Министарство просвете да из наставног процеса мора искључити онај наставни кадар који међу ученицима и студентима, као и у медијима, шири неистину да је Вук Караџић творац и ове латинице, која је опште народно писмо и писмо службене употребе у суседној држави Хрватској, па је због њеног неистинитог Вуковог ауторства и она српско писмо. Такви наставници су нарочито опасни по ћирилицу због схватања недовољно образованог  дела народа да не треба бринути за ћирилицу, јер ако нестане она, остаће нам „наша“ латиница.

Данас само Ви имате углед и моћ да покренете енергичне државне мере у корист ћирилице, како би она постала главни вид рефлексне самоодбране српског народа и његове државе. Ако би Ваша активност изостала, мораћено своје деловање усмерити према народу, да би он приморао неку будућу власт да одговорно штити српски национални интерес.

Због огромне важности овог питања, као и због дуготрајне небриге власти у Републици Српској, принуђени смо да ово обраћање учинимо јавним.

С поздравом и жељом да учините што више за добробит Републике Српске и свих народа који у њој живе,

Председник удружења: Проф. др Зоран Милошевић

Достављено и :

1 Председнику Републике Србије
2 Свим парламентарним посланичким групама у скупштинама Републике Српске, Србије и Црне Горе
3  Синоду СПЦ
4  Академијама наука и уметности Републике Српске, Србије и Црне Горе
5  Ректорима свих универзитета у Републици Српској, Србији и Црној Гори
6  Свим филолошким, филозофским и учитељским факултетима у Републици Српској, Србији и Црној Гори
7  Амбасадама Руске Федерације у Републици Српској, Србији и Црној Гори