НАСИЛНО ЛАТИНИЧЕЊЕ СРБА

ДО НОВОСАДСКОГ ДОГОВОРА

И ПОСЛЕ ЊЕГА

Пише: Драгољуб Збиљић

1. Насилно латничење Срба од 1060.

до Новосадског договора (1954)

          Зачетак насилног латиничења Срба започет је формално после 1060. године, када је Синод у Солину, ради латиничења Срба, прогласио ћирилицу за „ђаволски изум Методија, а самог Методија за јеретика“. Од тада је „свуда почела борба између ћирилских и латинских слова“. Ова „борба између двеју азбука продужила се као борба између две цркве кроз векове све до наших дана“ (Керчуљ 2003). А у нашим данима довршава се латиничење Срба и у самој Србији, где се тренутно ћирилица у јавној употреби среће тек у неколико процената у писању српским језиком. 

          Насилна борба кроз векове није у латиничењу Срба могла да дâ коначне успешне резултате због упорне борбе српског свештенства и свих Срба да сачувају своје писмо ћирилицу. Латиници су, ипак, били принуђени да први подлегну – што је сасвим размуљиво јер је логично – покатоличени Срби, јер је, у сваком случају, било незамисливо да они у свом (српском) језику – после онакве изјаве Синода у Солину (1060) – задрже ћириличко писмо. Зато су то били први Срби који су полатиничени. Остатак Срба (православаца) пружао је жилав отпор и католичењу и латиничењу. Тај отпор латиничењу, и поред великог броја чак и званичних забрана ћирилице најпре у оквиру оквиру уредаба током дуге аустроугарске владавине над деловима Срба, а затим кроз окупације Срба у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори у току Првог светског рата, као и, нарочито, током геноцидних поступака над Србима у оквиру Независне Државе Хрватске (1941-1945). Немогућност већинског латиничења Срба и њиховог језика трајала је све док је на снази била изворна Вуков(ск)а језичка научна парадигма о српском језику и писму званично све до 1918, до стварања Краљевства Срба Хрвата и Словенаца, касније Југославије. Захваљујући идеји југословенства која је подразумевала постепено неизоставно расрбљивање Срба затирањем српских симбола (међу којима ћирилица има врло високо место), српски филолози су после 1918. године увели најпре појам „српскохрватске латинице“, чиме је почело „омиљивање латинице свим Србима“. У том смислу се чак појавила и замисао великог српског књижевног критичара и политичара Јована Скерлића који је пред сам Први светски рат, у оквиру идеје југословенства, предлагао да се Срби и Хрвати уједначе у језику на тај начин што ће тзв. заједнички језик ова два народа бити уједначен преко једног наречја – екавског и једног писма – латинице. То се није спровело, што се тиче наречја, чак ни данас ни међу самим Србима, али смо данас у звршном времену спровођења Скерлићеве идеје о преласку свих Срба на латиницу. Показало се, међутим, да прелазак Срба на латиницу није Србима донео ни духовно ни увећано екононмско богатство. Напротив, што је бивало више латинице међу Србима, Срби су постајали све сиромашнији и духовно, и културно и екононмски. И све угроженији понајпре и увек од тзв. западних земаља. А српска култура све се више развија и прелази у хрватску поткултуру, како је то истакао В. Ђорђевић на седници Скупштине „Ћирилице“ 27. јануара 2011. године.

          Ипак, латиничење Срба, и поред Скерлићевог наума, није могло бити изведено чак ни у комунизму све док се у латиничење Срба нису укључили српски језички стручњаци, лингвисти, филолози, правописци својом уникатном теоријом о „богатству двоазбучја“ и „српској привилегији да једини у Европи и престижном свету имају два писма“. А како га „имају“, у овој књизи ћемо видети – имају још мало двописмо од којих је латиница наметана насилно и заблуђивањем о нашој „привилегији“ да добијемо латиницу, а изгубимо ћирилицу. Ипак, и у Краљевини Југославији није могла свуда међу Србима да се истисне ћирилица све док су српски лингвисти знали да се Срби у „српскохрватском језику служе ћирилицом“ (Белић – Жежељ 1940: 10). Латиничење свих Срба и „богатство двоазбучја“ није дало резултате ни на почетку комунистичке диктатуре која је била антићириличка ни до 1954. године, до Новосадског договора који је значио и код српских лингвиста коначну победу јагићевске школе и хрватске филологије која је српски језик озваничила као „заједнички језик Хрвата и Срба“, који је „подједнако и српски и хрватски“. Тада је српска званична научна лингвистика о српском језику и формално и практично скренула с Вуков(ск)ог пута и ушла су лингвистичку квазинауку – сербокроатистику. Коначан темељ те језичке квазинауке постављен је, под будним оком комуниста, а уз употребу српских лингвиста који су тада, иза затворених врата, а под званичним одређењем у 3. тачки Новосадског договора, по којој су „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна“ (Правопис 1960: 7). (Како могу бити равноправна два писма међусобно у једном језику и народу, то само Бог зна и знали су комунисти и српски лингвисти. Логика је да су могли једино Срби имати право на своје писмо, а Хрвати на своје. Али у пракси није било тако. Хрвати су, наравно, задржали раније право из Краљевине Југославије да се служе својим општехрватским абецедним писмом, а Срби су добили вишак права – да своје писмо замењују туђим! И то замењивање спровођено је насилно и заблудама.

2. Латиничење Срба после Новосадског договора

и заједничког Правописа 1960.

          Природно немогућа „равноправност писама“ није могла бити ни спровођена, јер је била неодржива. Један језик и један народ у свом језику (па ни српски) није могао спроводити „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. Могла су бити практично једино „равноправна“ писма тако што су се могла у почетку користити алтернативно (како ко хоће), а ниједан народ не може вечито да „скакуће“ у писању свог језика с писма на писмо. Морало се у пракси изабирати једно од два „равноправна“. Касније, по налогу комуниста, могла се, практично, користити само латиница пошто је „равноправна“, али није могла ћирилица, јер је у стварности политички и волунтаристички била мање равноправна, односно неравнопрвна, тј. била је национално антисрпски „прокужена“, па је због тога била све брже избацивана из употребе.

          Латиничење Срба после Новосадског договора (1954) могло је бити практично, у школству и јавној употреби српског писаног језика, спровођено само захваљујући онима који су плаћени за неговање српског језика и писма. То су, наравно, филолози, лингвисти, правописци – једном речу: језички стручњаци – професори српског језика, односно тзв. српскохрватског језика и књижевности. Они су Србима, по задатку с Новосадског договора, плаћено омилили друго писмо – латиницу, која се различито звала: једно време је била „друго писмо“, па „секундаррно писмо“… И тако је било све док није, уместо ћирилице, латиница међу Србима и у Србији у пракси (у јавној употреби) постала „примарно“ а све чешће и једино писмо. Тако је, захваљујући српским стручњацима за сербокроатистику, раније наметнуто одмах после глагољице, општехрватско и србокатоличко абецедно писмо – иначе слабије од ћирилице усавршено за природу српског језика – то латиничко писмо постало присилом и српско. Оно је било подигнуто до већинског у употреби и у самој Србији одф 1960. до 1967. године.

3. Латничење Срба после оснивања

Покрета за обнову србистике (1997)

          Што се тиче Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, неки  његови чланови склони су да верују у најбоље намера стручњака који подржавају теорију познатог новосадског филолога и писца проф. др Петра Милосављевића у вези с тумачењима судбине српског језика. Наша маленкост увек истиче да од П. Милосављевића нико није тако исправно и до последње речи ваљано протумачио суштинско значење Бечког књижевног договора (1850) које је српска лингвистика досад тумачила, а често и данас тумачи, у складу с искривљеним тумачењем које му је дао велики хрватски слависта Ватросдлав Јагић. Јагић је успео да наметањем идеје о „заједничком језику Хрвата и Срба“ заснује хрватску филолошку мисао и „школу“ која је, захваљујући српским сербокроатистима, превладала чак и у делу европске лингвистичке науке због чега је српски народ изгубио суверенитет над својим језиком, па је данас то једини језик коме може да даје имена каква ко хоће: српскохрватски, хрватски, босански/бошњачки, црногорски, у Хагу га зову „бехаес језик“ а сутра – ко зна који се „језик“ од српског језика може још појавити.

          Онај део који је у Покрету за обнову србистике практично заснован на „богатству двоазбучја“, што је директан изум српске сербокроатистике, и представља наставак начина за олакшано довршавање латиничења Срба, „Ћирилица“ не може да прихвати јер се ћирилица у двоазбучју никада није могла сачувати, нити ће се сачувати моћи, а без ћирилице олакшава се процес развијања српске културе као хрватске поткултуре која се зачела у оквиру „покрета за сербокроатистику“ у српској лингвистици, који се данас обнавља у неосербокроатистици.

4. Латиничење Срба после 2000. године

          Латиничење Срба после 2000. године и данас и у Србији се довршава уз највећу помоћ српских стручњака за језик и књижевност кроз „посрбљивања“ те латинице. То се догађа захваљујући струци, српском правопису и школству и поред тога што је ћирилица по већинској вољи српског народа, а у складу с пресижним језицима који су сви једноазбучни, у Члану 10. Устава Републике Србије једино писмо српског језика у тзв. службеној употреби. Српски лингтвисти то оправдавају тиме што ћирилицу тумаче, то до сада нисмо чули,  „режимским“ (Јевтић/Клајн 2010: 205), а не свенародним српским писмом које се користи у општој употреби српскога језика, а не само у дописима и исписима „режима“. Званична српска институционална струка то писмо зове у овом часу  „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис 2010: 17), а стручњаци у Покрету за обнову србистике зову га већ двадесетак година „српска латиница“. То у Покрету оправдавају на два начина: „писмо је онога чији је и језик“ (Маројевић 1991: 167), што је лингвистички оправдано и прихватљиво уз неизоставно уважавање Маројевићеве чињенице из тврдње по којој „И данас је ћирилица српско национално писмо, и поред поодмаклог процеса латинизације српске културе, и за њу се и данас везују, индивидуално и колективно, сви они који су свесни своје српске припадности“ (Маројевић 1991: 15). Уз то, мора се имати у виду да то јесте било „алтернативно писмо“ (Маројевић 1991: 16), али да више не може и не сме да буде такво зато што у тој улози српско национално писмо не може да има будућност. Српско национално ћириличко писмо може да остане у животу само како о(п)стају писма и у другим језицима, односно српско ћириличко писмо мора да буде суверено у свакодневној употреби српског језика без алтернативе, тј. не може се допустити постојање параписма у свакодневној упштој употреби српског језика, јер се то не примењује ни у другим језицима. Латиница (ма каква и ма чија била) мора да буде у српском језику сведена на улогу коју имају друга писма у свим престижним језицима, тј. у „ад хок помоћној улози“ – за писање математичких знакова, знакова у физици, хемији, за писање страних језика и сл. како се то чини у сваком другом престижном језику кад је реч о писму. Други начин оправдавања назива „српска латиница“ није оправдан. Он се заснива на тврдњи да су је „створили Вук Стеф. Караџић и Ђура Даничић“ (Милосављевић 2006: 291-294. и 307-310). Вук то није никада, ни експлицитно ни имплицитно, признао; чак је сам наш реформатор језика и правописа у другом издању свог најважнијег дела Српски рјечник, у табели с називима писама оставио назив тог абецедног писма „Croat.“ (Караџић 1852:  III), што значи, зар не, „хрватско писмо“) и Ђура Даничић. А чак и да су ту неусавршену абецеду саставили и Вук  и Даничић (Даничић је, свакако, дао решење за ђ – đуместо двознака dj), али то никако не значи да је то писмо по тој основи могуће да буде само „српско“ зато што га ни Вук ни Даничић нису сачињавали за све Србе, него само за Србе католике и Хрвате. Они су знали да то није општесрпско писмо па га тако нису ни звали, иако су Срби католици били једно време у српском националном корпусу, али се касније, сплетом асимилацијских околности, тај део Срба прикључио хрватском националном корпусу и тамо је углавном и остао до данас. Уосталом, и данас понеки Србин постигне понеки гол за неки хрватски фудбалски клуб, али то нису српски голови и српски фудбалски успеси, него, наравно, хрватски. Тако и абецедно писмо које користе данас Хрвати јесте хрватско национално писмо, свеједно што је и њима наметнуто уместо глагољице коју су Хрвати дуже чували од свих других Словена, па и од Срба који су, као православци, после кратког двоазбучја (глагољица– ћирилица) прешли на ћириличко једноазбучје које је у пракси било апсолутно већинско код Срба све до 1960. године, односно до појаве новог „богатства двоазбучја“ по изуму српских лингвиста – сербокроатиста. Тај део тумачења у вези са тзв. српском латиницом, коју су створили Вук и Даничић по Покрету за обнову србистике, на тај начин је додатно „омиљен“ неким Србима, па они данас мисле да Срби, кад изгубе свуда ћирилицу, нема шта да брину јер ће се тако сачувати друго „српско писмо“ – латиница. Тако су, у ствари, стручњаци у Покрету за обнову србистике – што је без икакве сумње у основи хвале вредна чињеница у вези с језиком Срба – највероватније из најлепше и најбоље намере – данас, верујемо нехотице и несвесно, највећи помагачи онима који су вековима затирали српско ћириличко национално писмо, па и кроз забрану српске ћирилице према Законској одредби о забрани ћирилице – једном од првих закона који је потписао 25. травња 1941. поглавник НДХ др Анте Павелић само десетак дана по успостављању НДХ.

5. Како избећи уништавање српског језика

и затирање српске ћирилице?

          Да би се то избегло даље уништавање српског језика, латиничење Срба и њиховог језика, као и појава нових преименованих језика од српског језика, ми предлажемо да српска држава и Српска академија наука најхитније могуће организују широк скуп српских лингвиста, књижевника и осталих културних радника, на коме би се: 1. сачинио један неопходан међусрпски договор свих стручњака за језик и књижевност о реституцији српског језика на темељима учења Вука Стеф. Караџића, 2. изабрао један изговор (опет по Вуковој препоруци), али само за језик у стандардној/књижевној употреби свих Срба, 3. изабрало ћириличко једноазбучје у складу с важећим Уставом Србије и по правилима европске и светске престижне језичке праксе, 4. припремио начин минималне нужне лустрације свих српских лингвиста од погубне сербокроатистике и 5. затражило од одговарајућих међунардоних инстутуција у области лингвистике враћање суверенитета српском народу на српски језик и да се у свету укине „производња“ нових језика на основу српског језика по принципу немењања назива језика енглеског, немачког и сл., као и да се укину данашњи преименовани језици од варијаната српског језика које смо малопре споменули, а које по својим природним лингвистичким карактеристикама нису довољне за њихово конституисање у посебне језике.

          Да би се ово последње остварило, требаће много труда и међусобне сарадње српских лингвиста и у институцијама и изван њих. До успеха може доћи само ако се што пре решимо сербокроатистичке замке о српском језику и писмима, тј. да што пре схватимо да не могу једини Срби у Европи и престижном свету да се заносе сербокроатистичком флоскулом о „богатству двоазбучја“ и „српској привилегији“ на два писма, која се своди на затирање свога матичног, националног општесрпског писма. Потребно је да схватимо да неке појаве не могу да опстану у двојности ни у језику, као што је појава два писма за један народ и његов језик. Друго писмо се може толерисати у данас преименованим језицима од српског језика, тј. у варијантама српског језика јер је њихово успостављено латиничко једноазбучје немогуће укинути из више разлога. А Срби немају разлога да и даље замењују своје савршеније ћириличко писмо мање савршеним латиничким, јер се мењање писма код Срба до сада у пракси увек показивало, као увод у латиничење, па у расрбљивање па, најзад, у аисмилацију. Српско писмо ћирилица Србима је увек била културолошко средство за стварну одбрану националног суверенитета и идентитета. У том смислу показује се и данас бесмисленом тврдња да „Србин није мање Србин ако пише латиницом“. Онај ко је од Срба прелазио у историји на латиничко писмо убрзо је не постајао „мање Србин“, него је ускоро престајао да буде Србин. У томе се већ два века није ништа код Срба променило.

          Срби треба да схвате, а српски лингвисти лакше и брже од других стручњака, да у свему у чему су Срби постајали изузетак (ту мислимо и на двоазбучје) нису имали никакве користи. Напротив, имали су само непоправљиве штете. И не ваља када се иста „школа“ због слабог учења поновљено плаћа.

6. Срби непромишљено наносе себи штету

          Готово да не постоји примери у свету да представници наносе себи и свом народу штету због непромишљености. Тако су и српски лингвисти сами себи и свом народу нанели штету кад су непромишљено ушли у језичку лажну науку – сербокроатистику. Она је донела губљење суверенитета над српским језиком (за разлику од енглеског и немачког језика, на пример), уништавање српског језика и затирање српског националног писма.

          Пример погубности из историје и књижевности имамо, на пример, у тумачењу погибије турског цара Мурата на Косову 1389. године. У драми Љубомира Симовића и у филму Здравка Шотре (ако се не верамо у имену редитеља филма Косовски бој) постоји део у коме се наводи да је Милош Обилић дошао до цара Мурата и убио га лукавством, тј. атентатом почињеним ножем на превару. И то је учињено из добре намере. Наиме, настојало се објаснити колика је разлика била у живој ратној сили Турске и Србије, па је замишљено да се убиство цара Мурата могло извршити само на превару. Испало је да је на Мурата извршен атентат, и то усред битке. Нешто што је у стварности ранијих часнијих него данас битака било ненмогуће, у овој драми и филму се догодило. С тобожњом намером да се преда цару нападачу, Милош Обилић је, на превару, извукао нож и из потаје распорио цара „од учкура до бијела грла“. То је створило могућност да се данас појача неверовање Србима било у чему и да се шири пропаганда о Србима који се стално баве неким „заверама“. Па и у случајевима када је то немогуће у директној бици у којој су се жестоко и директно на пољу сукобиле две војске. Готово да је за обичног човека смешно данас да може да верује како ће цар тако лако у 14. веку (али и данас) примити познатог јунака у току саме битке без икаквог озбиљног претходног претресања.

          Непромишљеност у историји и књижевности, као у малопре реченом случају, али и у лингвистици и у свим областима уопште у којима се стваралачки исказује човек, може да нанесе велике штете и појединцу и народу. Представници народа који се баве различитим областима стварлаштва треба о томе да мисле. Други су склони да користе наше слабости, поготово кад ми сами исказујемо недовољну промишљеност и погрешну машту као у овде наведеном случају.

          Многи други, па и Хрвати, понашају се често мудрије. Они, на пример, из својих националних потреба узму српски језик за свој стандардни језик, то су раније и признавали, да би касније сваки од хрватских лингвиста ту чињеницу занемарио и данас чак развијају „теорију“ по којој су, у ствари, Вук и Срби узели језик од Хрвата! Српски лингвисти сербокроатисти у већини и данас кажу да је то „заједнички језик“ и тако настављају да се баве квазинауком о нашем језику. Други неће слично томе да раде на своју штету. Хрватски лингвисти чињеницу да су Срби католици асимиловани узимају је као доказ да је тај језика Срба католика на тај начин постао и остао изворни језик хрватског народа.

7. Мудрост инжењера Немање Видића

          На овом месту желимо да истакнемо мудру реч инж. Немање Видића из Календероваца (Република Српска) који нам је поручио (то је лична порука, али се надамо да ће нам опростити ово навођење): „Све је до стручњака. Они су српска пропаст!“

          Инж. Видић је, дакле, схватио да унижен и већ превише упропашћен српски народ не може да буде кривац за стање у коме се налази. За то могу бити кривци само његови стручњаци које народ плаћа често и гладујући у својим домовима.

          Карактеристичан је пример великог и мудрог Јована Скерлића. С једне стране генијалан стручњак за оцену књижевног дела (с грешкама и у томе, наравно; нико није савршен), а с друге стране „штеточина“. Он је први предложио 1913. (године 1914. умро је, нажалост, па није стигао да се исправи у науму) да се Срби с Хрватима пред оснивање заједничке (лажне државе) Југославије обједине на тај начин што ће бити јединствени у екавском изгвору и латиничком писму. А мудрији хрватски стручњаци то искористе на овај начин: убеде Србе да задрже српску и екавицу и ијекавицу и српску латиницу у српском језичком стандарду (па тако неки Срби буду „ближи“ Хрватима него својим Србима и тако припреме Србе католике за каснију асимилацију у Хрвате), а убеде их да убрзо прихвате сви (и православци) латиницу и тако њоме окуприрају од 1960. до 1968. године целу Србију. Данас је то латиничко стање у Србији само даље погоршано. Тако хрватски стручњаци, у ствари, на одређен начин – не својом кривицом, него својим интересом – претворе, на неки начин, српску културу у хрватску поткултуру, одузму суверенитет Србима над језиком јер су српски стручњаци лингвисти потписали Новосадски договор (1954) по коме српски језик није српски, него је „заједнички“ – и хрватски и српски, а Хрвати већ 1967. донесу Декларацију о хрватском књижевном језику у коме „хрватски језик“ издвоје из тзв. хрватскосрпског (који су српски стручњаци потписом признали као заједнички), а 1992. региструју у свету „хрватски језик са латиницом“. Срби тек деведесетих година 20. века врате формално име српском језику не зато што сви знају да је то научно, него само зато што су били приморани хрватском одлуком, а српски лингвисти у већини „научно“ и институционално остану да се и даље баве „српскохрватским језиком“ и да објављују у САНУ Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Писмо и даље решавају у језику двоазбучјем иако виде (али неће да виде) да двоазбучје није одрживо по језичкој природи и потреби човека, па остаје већинска латиница јер је обуком у школству ћирилица практично избачена из свакодневне опште употребе због природе језика и човека који не може и нема потребе да користи два писма у свакодневној употреби свог језика. Тако ми имамо ћирилицу у српском језику по народној вољи и у Уставу у Члану 10. за српски језик, а у стварности је латиница, а ћирилица тек у изузецима. Пишу њоме они који знају зашто то треба чинити. Они који су у школи од стручњака научили да је то „свеједно“, наравно, морали су, по природној потреби, да изаберу једно писмо, а изабрали су оно које се намеће у свим јавним исписима, на свим телевитзијама (осим РТС-а, РТВ-а и ТВ Моста), у већини новина, новинских магазина, у свим банкама, поштама – свуда. Тако, према прописима наших стручњака и даље лажно имамо два писма (ћирилица је тек у изузецима), али је латиница основно писмо. Народ није крив. Стручњаци, које он мора да плаћа, довели су сада и православне Србе до полатиничења, а то је била немогућа појава да Срби православци пишу латиницом све док нису на Новосадском договору српски стручњаци поптисали „равноправност писама“, под којом су само српски стручњаци подразумевали да је ћирилица „равноправна“ и кад се замени латиницом, а латиница је могла бити, наравно, равноправна само кад се не замењује ћирилицом. А иза врата је на Новосадском договору договорена „постепена замена ћирилице латиницом“ (Збиљић 2010б: 106-149) и то се уради углавном у периоду 1960-1968. Стање од тада и данас разликује се само у томе што је данас још више латинице. Ћирилица се свела на некакву „егзотичну биљку“ у Србији.

          Шта урад(иш)е српски стручњаци за језик и писмо у таквој ситуацији? Приликом израде измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) они, у складу с нашим налазима, запишу да је ћирилица „маргинализована“, чак кажу да је потребна „фаворизација ћирилице“ (Правопис 2010: 15). Прво, стручњак не ваља да спомиње фаворизацију ћирилице, поготово што је то лажна фаворизација, него треба да донесу исправно решење питања писма у српском језику у складу с Уставом и светском престижном праксом). Српски стручњаци – правописци напишу, затим, да је ћирилица „прво и основно српско писмо“ (Правопис 2010: 15), чак цитирају Члан 10. Устава који наводи изричито и јасно да је писмо српског језика (само) ћирилица, а онда, супротно цитираном Члану 10. Устава Србије, кажу да се српски језик пише равноправно ћирилицом и латиничким писмом „из српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис 2010: 17). То што тог заједништва више нема, то што је за Устав Србије у вези са српским језиком „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“ нелегално и непостојеће, не уваже, него уваже затечено неуставно стање у вези с ћирилицом. Значи, све су рекли истину, а онда је погазили неуставном одлуком. Пошто Србија, захваљујући идеологији неумрлог (у Југославији антићириличког) комунизма у понашању стручњака и власти, ни данас  није правна држава (то правници од нас неупоредиво боље знају) јер не штити ни Србију ни Србе него штити једино мањине свих врста, не спроводи Члан 10. Устава Србије, стручњаци за језик и правопис не уважавају европску праксу у којој су сви други појединачни језици једноазбучни, па остаје латиничко писмо које је прегазило ћирилицу. Стручњаци (лингвисти) не схватају да на тај начин директно омогућују развијање српске културе као хрватске поткултуре која се све више „хрватизује“ и на тај начин се припрема неко скоро католичење и Срба православаца, па онда олакшана асимилација у Хрвате. Српски језички стручњаци, плаћени од народа у српским институцијама (САНУ, Матица српска, Институт САНУ за српски језик, факултети, школе, Вукова задужнина…), ништа то не виде, они не знају да језик и народ не могу– јер им не треба – вечно задржати два писма, и губе ћирилицу која већ шездесетак-седамдесетак година у Србији нема никакву званичну – службену подршку, осим код појединаца и група. Српски стручњаци тако (у овом случају лингвисти), како рече у личној поруци нама инж. Немања Видић, постају „српска пропаст“. 

          Ово, наравно, ништа није добро. Жао нам је што је тако. Али је добро знати. Ко зна и каже то што зна ма где, мало му се може и опростити. Зар не?

          Ми смо ово, ради очувања своје мирне савести, морали да кажемо.

          (Из књиге Драгољуба Збиљића, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011) 

ЛИТЕРАТУРА

          1. Белић – Жежељ 1940 – А. Белић и А.Жежељ, Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, уздање Кредитне и припомоћне задруге професорског друштва, Београд, 1940, стр. 10.

          2. Збиљић 2010б:– Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ (реч је о раду Ђ. Јањатовића и Д. Збиљића „Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је одкомуниста а /не/скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“), Будућност, Нови Сад, стр. 106-149.

          3. Јевтић/Клајн 2010: Милош Јевтић, Чудо језика, Службени гласник Србије, Београд, 2010, стр. 205.

          4. Караџић 1852:  Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник, друго издање, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1852, стр. III       

          5. Керчуљ 2003 – Томица Керчуљ, „Употреба ћирилице у културноисторијској баштини католичких Срба“ (Излагање је поднето на Симпозијуму „Ћирилице“ „Како решити питање писма у српском језику“, пдржаном 2002. године у Матици српској; нажалост, рад је у документацији „Ћирилице“, јер није обезбеђен новац за штампање зборника излагања, не знамо да ли је аутор негде објавио ово изузетно корисно и добро излагање.)

          6. Маројевић 1991 – Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова – огледи о етничкој и културној самосвестри, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, стр. 167.

          7. Правопис српскохрватскога књижевног језика, Матица српска, 1960, стр. 7.

          8. Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17.

9. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Институт за српски језик САНУ, Речник се штампа у томовима од 1959.