Анте Лешаја

22. 07. 2012. 13:13 М. Рокнић – Вести | фото: Фото: М. Рокнић

Књига „Уништавање књига у Хрватској“ загребачког професора политичке економије Анте Лешаје представљена је у прошли четвртак у Загребу и, већ се сада може рећи, да је реч о изузетном издавачком подухвату, који ће узнемирити хрватску јавност. У њој аутор на 600 страница говори о једној од најсрамнијих епизода хрватске историје.

Реч је о систематском чишћењу библиотека у Хрватској од књига на ћирилици, екавици, књига српских аутора и издавача, али и сумњивих Хрвата. На тај је начин уништено око три милиона књига, за шта нико није одговарао, а у два судска процеса вођена због тога тужени су управо они који су упозоравали на тај злочин.

Анте Лешаја говори о својој књизи и времену које ју је изнедрило и закључује да се ту није радило о ексцесу „домољубних библиотекара“, већ систему чији су они били само вредни извршиоци.

Очекујете ли реакцију хрватске јавности на вашу књигу?
– Садржај моје књиге толико је тежак и суморан да му не треба ништа додавати. Очекујем да ће реаговања тек уследити због подсећања на ту срамотну епизоду. Но, након громогласног аплауза на промоцији, на коју су највише дошли пријатељи и истомишљеници, не очекујем да ће се у том тону наставити. Књига је препуна чињеница које се многима неће свидети, па ће ту бити громогласне ћутње и прања руку.

Јесу ли се неки од актера из тог периода већ огласили?
– Учинила је то једино тадашња директорка библиотеке на Корчули, која је бацала књиге у контејнере. Медијима је изјавила, што ме је искрено насмејало, да „господину Лешаји она не могу помоћи“. Па мени више ни драги Бог не може помоћи. Имам 81 годину и ко ће ми више помоћи. Али оно што ме импресионира је та ароганција, која је у Хрватској толико изражена, али и на овим нашим просторима уопште. Та бахатост према људима, људским судбинама и овоме што су они изазвали својим свињаријама и растурањем Југославије је напросто невероватна. Та госпођа и данас тврди да је све радила по прописима, иако је документи, које наводим у књизи, демантују. И још каже да мени нема помоћи.

Страдали и споменици
У Хрватској се паралелно одвијала и акција рушења антифашистичких споменика?
– Једно поглавље у књизи сам посветио и тој срамоти. Настојао сам да покажем да то нису били ексцеси, већ је то била суштина политике преврата у Хрватској почетком 90-их. Ја знам да ћу због ових речи бити нападан, али такав закључак нисам могао игнорисати.

 Бранко Ћопић у смећу

Анте Лешаја је рођен 1931. на Корчули, па каже да је стар к’о опанак. Након завршетка студија економије у Загребу, прво је запослење добио у сплитском бродоградилишту. Након доктората одлази на Економски институт у Загребу као научни сарадник и убрзо на Економски факултет, као професор политичке економије.
У пензију је отишао 1990. као редовни професор загребачког универзитета. Но, приврженост књизи ту не престаје. Професор Лешаја окупља око себе групу ентузијаста на пројекту оснивања библиотеке општине Корчула, чији је био и први директор. Након што је створио професионално језгро од пет библиотекара, повукао се и остао само редовни корисник. Тада још није ни слутио да ће му баш та библиотека дати повода да напише срамну причу о књигоциду у Хрватској. Наиме, у родној Корчули први пут је видео, међу осталим, и комплете Бранка Ћопића у контејнерима за смеће. Убрзо почиње прикупљати грађу за своје најпознатије дело о убијању књига у Хрватској.
Неизлечиви је Југословен, чиме је заразио и сина и ћерку, па се њихов одлазак у Америку подудара са хрватском независношћу.

Где су корени те бахатости?
– Па само да ми допустите једну паралелу са Томиславом Мерчепом. Тај лик је добио судску надокнаду за душевне боли. Он је сада на суду за свињац који су направили, јер су убијали људе. Ја наводим у књизи тврдњу једног професора који је тачно приметио да је „све почело наопако када је убијена мала Александра Зец 1991. године“. Чак и мафија има неки кодекс да не убија децу и старце. Тај је Мерчеп директно умешан у те најстрашније злочине. За већину њих му се и не суди.

Како је дошло и коликих је размера био процес чишћења библиотека од непоћудних књига у Хрватској 90-их година?
– Немогуће је на то питање једнозначно одговорити. Настојао сам доћи до неких релевантних података и у томе сам наилазио на големе проблеме. Подаци не постоје, имате само изјаве типа – очистили смо библиотеку од непоћудних књига. Колико, како, о томе нема ништа.

Баш ништа?
– Ипак се нешто нашло. Један библиотекар је тако у извештају написао да је дошло до превредновања књижног фонда и да је у том процесу, у дотичној регији, одстрањено негде 25 одсто библиотечког фонда. Тако је у Сплиту директор једне основне школе изјавио да су од 10.000 књига око 60 одсто очистили од „литературе која је тровала младеж“. Но, у том мору уопштености, као економиста, ипак сам настојао да тај подухват бројчано одредим. Међутим, статистика уопште није бележила уништавање комплетних фондова у домовима ЈНА, комитетима, месним заједницама, спомен-домовима, предузећима… Тако су ми за истраживање преостале само школске, народне, специјалне библиотеке… Утврдио сам да су највећа чишћења направљена у школским библиотекама, због радикално промењеног програма лектире. Покушавао сам утврдити како су се мењали ти програми лектире, али сам ту наишао на велику опструкцију. И народне библиотеке су темељно чишћене. Дошао сам до бројке од скоро три милиона уништених књига.

Је ли било реаговања јавности на ту праксу чишћења библиотека?
– Наравно, грађани су реаговали када би наишли на пуне контејнере бачених књига. Углавном тако што су обогатили кућни књижни фонд. На пример покојни сликар Едо Муртић је у једном интервјуу изјавио да је дошао до вредне збирке руских класика из контејнера за смеће.

На промоцији ваше књиге био је и бивши хрватски председник Стипе Месић. Он је новинарима тада изјавио да је уништавање књига и антифашистичких споменика претходило уништавању и чишћењу људи (Срба)?
– Ја нисам чуо ту Месићеву изјаву, али се апсолутно са њом слажем. У четвртом делу своје књиге закључио сам да се премало говори о томе. Тзв. урбани Срби, они у градовима, темељитије су страдали и очишћени од својих сународника у Крајини. И што је битно, реч је о врло лојалној заједници и режиму који их је елиминисао. И то се до дана данашњег у Хрватској прешуткује.

Какве су последице књигоцида 90-их, да ли би се данас имало што ставити на ломачу?
– Увек за то има материјала. Ни Хитлер уз Гебелсову помоћ није све уништио. Колико су се и ови наши трудили, ипак је нешто и преостало. Зато сам и писао ову књигу, да би потенцијалним „чистачима“ поручио да ће на крају и сами завршити у књизи, према којој су показали толику мржњу.

За та чишћења духовног и животног простора мало је актера одговарало.
– Мислим да није касно за правду, али то зависи од политичке воље државних органа. Ја нисам судија. Обраћао сам се тужилаштву, критиковао јавно судске одлуке, али не могу узети батину у руке и неког гањати. Прије ће се батина наћи на мојим леђима, поготово након ове књиге. Покојни филозоф Милан Канга био је судски гоњен због тога што је осуђивао књигоцид у Хрватској, па судски прогонили и такође покојни недељник „Ферал трибун“. Срамота је што су радили.

Да ли вам је неко помагао?
– Силно су ми помагали библиотекари. Највећи број њих се и у том погрому понео врло професионално.

Недавно су вам претили.
– Један анонимни Корчуланин је упутио позив да ме треба спалити. Шта ћете, рекао сам сину да је то добро, то ће нам уштедети за крематоријум и пренос урне у Корчулу.