У разговору нас двојица смо се често сећали времена немачке окупације у Другом светском рату, оних великомученика обешених на Теразијама и судбоносних преокрета у животу људи. Ти си ми, на основу познавања великог броја људи и догађаја, испричао о оном београдском трговцу, који је торбу напунио дукатима, отишао у Команду немачког Вермахта и откупио живот свога сина. Уместо њега, обешен је човек који је први наишао. Рат је најјезивије лудило људске врсте, јер човек је најгора животиња. Али, постоје и мали људи, који се памте по великим стварима.

   То је случај непознатог Србина, који је у то језиво време, када се најлакше губио живот, имао патриотизма и храбрости, па је написао анонимно писмо немачком генералу Данкелману. Ја сам, нажалост, изгубио факсимил тога писма објављеног у новинама Политика, али сам га добро запамтио, јер је за памћење, па ако не кажем тачно сваку реч, није важно, јер од формалности, која је одлика плиткоће ума, важнија је суштина.

   На листу отргнутог из школске свеске непознати Србин је лепим, полуђачким рукописом написао ћирилицом:

   ГОСПОДИНЕ ДАНКЕЛМАНЕ.

    Уместо потписа на писму су била нацртана шест вешала. Генерал Данкелман је са швапском педантеријом то посмо послао “Оцу Србије”, генералу Милану Недићу, председнику тадашње владе, овај је проследио надлежном српском Среском начелнику. Начелник није могао да га пошање “онима у шуми”, па га је ћата оставио у архиви, а после рата га објавила Политика и – сви смо се смејали “српским изразима”.