Дачић је доста присутан у медијима, више од других политичара, и веома оштро је оцењивао понашање и потезе досадашње владајуће странке, са којом је био у коалицији. Критиковао је Тадића не само због искакања из „договорене политике”, јер је отишао у Дубровник где се срео са Тачијем, већ и због других потеза и изјава. Делује као да жели да направи дистанцу од ДС-а и да се ослободи „терета” који је носио због те коалиције. Али исто тако да се својим наступима и медијским оценама наметне као први човек нове владе. У то спада и заиста оштар напад на банкаре у Србији, што вероватно подржава велика већина грађана и власника компанија које имају дугове које тешко могу вратити.
Да ли ће Дачић заиста бити први човек владе? То тешко може да постигне јер његова странка је била трећа на парламентарним изборима и сходно томе добија мање министарских и других позиција у односу на СНС. Но чини се да око односа СПС-а и СНС-а неће бити толико проблема јер обе странке због тежине ситуације и предбанкротног стања буџета схватају да морају вући непопуларне потезе, те да ће учинити све како би то компензовале борбом против криминала и корупције. Нарочито то важи за СНС који жели да остане најјача странка у Србији и да је једини начин за то успостављање више реда и правде у земљи.
Но питање је како ће се у новој влади понашати трећи партнер Динкић који је ушао у владу нерадо, мање-више револтиран одбијањем ДС-а да га прими у свој коалициони „брод”. Динкићева реторика у којој обећава „куле и градове” не делује ником реално, па ни њему самом, нарочито ако се има у виду да он вероватно најбоље у Србији зна жалосно стање привреде и дубину рупе у државном буџету. Стога таква „оптимистичка реторика” делује као наставак предизборне кампање у којој се у Србији по обичају обећавају и фантастичне ствари.
Исто тако чудно, да не кажемо бизарно, делује када се Динкић, који је најодговорнији грађевинац неолибералног модела транзиције у Србији, саглашава с оштрим нападом мандатара Дачића на тај модел. Кад се узме у обзир да је екипа „експерата” била и најодговорнија за стварање услова да се домаћи банкарски сектор готово потпуно почисти са сцене (изузеци попут Комерцијалне банке потврђују правило) звучи или као јако неискрено или као „преокрет” највећег неолиберала и заговорника активне улоге државе у подршци привреди и грађанима.
Данас је потпуно нереално и јефтино популистички обећавати велики развој и инвестиције, које су готово замрле широм Европе. Тешка дужничка криза, унутрашња и спољашња, као и деиндустријализација Србије, великим делом је условљена недостатком развојне визије и неодговорном економском политиком, којој је Динкић дао „немерљив допринос”. Динкић се до јуче залагао за крајње либералну економију, рестриктивну монетарну политику итд., а сада одједном говори о развојној и социјалној политици. То је више него сумњиво.
У наредном периоду тешко да могу да се постигну такви резултати да се знатно побољша стандард али могу да се створе основи да се то деси у другој фази. Прво је потребно изборити се са огромним дефицитом, ургентно зауставити пад незапослености и покренути какву-такву реалну производњу, изборити се са октоподом корупције итд. Тек после тога могућ је стварни и постепени напредак. Ако будемо популистички причали о брзом напретку кога у овом моменту нема нигде на свету, а да прво не излечимо системске болести, онда ћемо остати у сфери демагогије а ништа се неће променити. Плаши нас да Динкић баш то поново ради. Питање је и због чега таква ,,постизборна обећања” – да ли због рејтинга или због стварања одступнице за неку будућу владајућу коалицију?
Да би влада успела она мора да иде заједничким путем, и то када се ради о министрима из свих странака. Не може свако да води неку своју политику. Боље је да немамо овакву владу него да она не функционише као тим. Динкић је до сада мало слушао премијере, од Ђинђића, преко Коштунице па до Цветковића, а некима од њих се и отворено ругао. Од оног ,,Лаки је мало нервозан”, упућеног Ђинђићу, па до потцењивачког односа према Цветковићу, он показује да га је тешко контролисати. Да ли ће Дачић успети да натера Динкића да га поштује као премијера те да овај постане тимски играч са којим заједнички формулише економску политику – видећемо. Познајући његову досадашњу политичку биографију сумњамо у то.
Бранко Радун, Политички аналитичар
објављено: 20.07.2012.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…