Медији нису највећи, али су најпречи проблем Србије: ако не буде суштинске промене у њима, неће је бити нигде. Амин!

19.07.2012. НовиСтандард, колумна

Вест да је половина њихових новина која је до сада припадала немачком концерну WAZ продата не зна се коме новинари „Политике“ у среду су објавили преписујући агенције. Још мање обавештен и заинтересован од њих био је главни уредник овог старог дневног листа Драган Бујошевић, који је рекао да је за продају чуо „од пријатеља“ и да званично није ништа знао. „Али то и није мој посао“, рекао је Бујошевић, корпоративно свестан где му је место, равнодушан да ли је баш тог дана „Политику“ можда уређивао за неки међународни нарко клан, или можда за шабачку филијалу жутог картела или за најбољег друга Хашима Тачија.

Трагично незаинтересовани за кога раде, попут весника новог робовласничког друштва, новинари и уредник „Политике“ нису тиме очитовали само онај помодни политички и животни прагматизам који се исповеда у вери овдашњих поклоника Култа Реалности. Напротив, за њих је припадност Култу ствар психолошког стања и њиховог интелектуалног сензибилитета црва из јабуке. Али, равнодушни и према сопственој судбини и утолико тупљи за свет који их окружује, они нису оркестар дувача у дипле, него новинари – свет, ако се још неко сећа тога, који би негде морао да буде осетљив за одбрану јавног интереса, да афирмише свет закона и бар понекад брани слабије у друштвеном ланцу исхране.

Међутим, тај свет, утрнуо у равнодушност, данас се више не усуђује чак ни себе да брани, уверен да увек може и горе од овог, па је свих ових година утолико било лакше увући га да буде саучесник у подмуклом зомбирању нације, издаји сваког јавног интереса, његових читалаца, и свега што његов занат значи. А у свету где новинари – такозвани „пси чувари демократије“ – не хају за кога раде ни грађанима не може бити много другачије од свеједно ко њима влада.

Питања је, наравно, превише, а међу њима на првом месту ко је заправо купац – East Media Group из Москве – новооснована компанија која у свом портфолију нема ниједан други медиј нити било какву предисторију у издаваштву. Притом ваља знати да чак ни у оваквој Србији половину медија попут „Политике“ није могуће продати без бефела власти, па ни кад је медиј сасвим у приватним рукама, а камоли ако је држава власник друге половине. Шта то значи? За такав закључак није неопходно бити Шерлок Холмс: Драги мој Вотсоне, овде нема трагова обијања, а то нам говори да је жртва (држава) веома добро познавала убицу (East Media Group).

И више од тога, то што је East Media Group сасвим без искуства у издаваштву значи да се одлазећа власт и нови сувласник „Политке“ познају веома добро, чак да им је веома стало да раде једни с другима, јер зашто би журили да набрзину обаве трансакцију у последњој недељи старе владе. Истовремено, тешко је веровати да су у тој трансакцији учествовали аматери који су нехајно око себе шутирали законе, тако да, упркос конфузним саопштењима из Политике АД (компаније која заступа државу у „Политици“), чисто сумњам да не постоји уредна докумантација да је ЊАЗ српској власти понудио откуп удела по праву прече куповине и да је власт то одбила дајући Немцима одрешене руке.

ОД МИКОЈЕ ДО БОРИСА

Већ по тој логици јасно је да је „Политику“ купио неко веома близак одлазећој власти, неко кога је нешто много препоручивало за сувласника, кад већ нису могли да га препоруче искуство и успех у издавању новина. А, када се види ко је директор московске фирме East Media Group, постаје јасно да је реч о човеку из ергеле Мирослава Богићевића (на слици), шабачког пословног човека коме је са владом свих ових година ишло веома добро.

Е сад, шта ће „Политика“ човеку који се бави прављењем младог сира, акумулатора, грађевином и вађењем злата? Не верујем да би се код жутих сасвим откупио чак и да им је купио „Њујорк тајмс“ (мада, шта би они са „Њујорк тајмсом“) колико је био повлаштен и колико му је жута власт ваљала пласирајући му без престанка новац из Фонда за развој, банака са државним власништвом (Привредне банке, Агробанке, Српске банке, Поштанске штедионице) и свега осталог где је за претходне четири године било икаквих државних пара.

Шта је мање од „Политике“ Богићевић – за жуте пријатеље Микоје – могао да уради за њих, који су му помагали да, пошто би узео паре, своја дуговања по основу тих пласмана, како се то сад каже, социјализује – а заправо изведе да преко државних обвезница његове дугове плаћају порески обвезници. Не, ништа мање од тога није могао да им учини, утолико пре што су Душану Петровићу, Богићевићевом патрону из Демократске странке, медији одувек били потребни, а биће му потребнији него икад сад кад сиђе са власти. И што то, на крају, није ништа колико су требали и колико ће тек требати Борису Тадићу, у чији кабинет, како воли да каже, такуни нису улазили, али је Петровић улазио редовно. А што и да не улази, кад је он човек политичар, потпредседник странке кога је последњих година баш добро кренуло, исто као Микоју. И да закључим, то су нови власници половине „Политике“, све остало је празна прича.

Е сад, дођавола с „Политиком“, одлазиле су у Србији у погрешне руке и пропадале много вредније ствари од тих новина. Проблем је, међутим, што нам ова куповина говори о две много важније ствари од саме „Политике“.

Прва је да медији – којима је Тадић четири године убијао демократију ефикасније него да је на сваком ћошку држао по тенк – да ти медији дакле данас нису најважнији проблем Србије, али да су свакако најпречи. А то ће рећи да, ако њих нећеш да решиш, најбоље је да ништа друго и не дираш.

Јер, док је владао Тадић, безмало сви медији у Србији не само да су радили за власт, не само да су били против опозиције него су били и против сопственог народа учествујући у заташкавању вероватно највеће четворогодишње пљачке у историји Србије. Кад медији раде за власт против сопствених грађана, то се зове диктатура. Страшно је, али има и горе. Ево га: одласком Тадића са власти, како сада ствари стоје, српски медији ће радити за опозицију, а против власти и једнако против грађана. Ако се оно прво звало диктатура, ово друго нема име, али ће, ако потраје, друштво одвести у такав хаос који се може завршити потпуним сломом, а, само у бољем случају, грађанским сукобом. Па ви видите шта значи ова легална куповина „Политике“.

ВЛАДАТИ И ОВЛАДАТИ

Зато би било добро знати следеће: ако под новом владом не буде радикалне промене стања у медијима – говорим о њиховом истинском ослобађању – никаквих промена неће бити ни у Србији. А, ако ово са „Политиком“ Борису, Микоји и екипи прође, ако те новине не буду национализоване, неће се ништа променити ни у медијима. И тачка, крај приче.

Још једну важну ствар нам је показала ова скандалозна трансакција са „Политиком“. Наиме, хајде на тренутак да покушамо да се ставимо у кожу Богићевића. Док је Тадић владао за једне чврстом, а за њега широком руком, кроз прсте Богићевића и Петровића – наравно, не само њих – прошло је много пара, много греха и неправде, и много незаконитих ствари, чак релативно лако доказивих. Наравно, у таквим приликама човек који није читао Шекспировог Ричарда Другог зачас поверује да то што му толико добро иде не може да престане и да ће тако бити заувек. А онда се догоди 20. мај, а онда Ивица Дачић трипут одмери и једном пресече и све постане врло напето.

Шта тада ураде људи попут Богићевића? Распитају се где је крај света и оду на годишњи одмор, заслужили су? Остану код куће и смање се, учећи да постану невидљиви? Покушају да препливају на другу страну као свет пун вере у то да сви воле људе с новцем, и да ту љубав не успевају да сакрију?

И шта је од свега тога урадио Богићевић? Ништа! Купио је „Политику“, забијајући прст у око и Томи, и Вучићу, и Дачићу, и поручио им да су избори само битка за власт, а да је рат за власт нешто сасвим друго, да могу они да владају до миле воље, али да је систем направљен једном заувек и да њиме никад неће овладати. Наравно, већ сам рекао, није све то била Микојина идеја, не би он за „Политику“ ризиковао ни кило свог младог сира, оног што га рекламирају да би био млеко да је још само мало млађи. То је пројекат жутих, а не једног пословног човека из Шапца, којим се целој нацији стаје на жуљ, а власти поручује да заправо она прочита Ричарда Другог, и то одмах, нема везе што га Микоје и Борис нису читали нити мисле.

Наравно, није та претња без везе, она открива не само планове него и будућу стратегију жутих. Наиме, верују они, док Тома Николић буде мислио да је председник а Вучић и Дачић да се за нешто питају, они неће задржати само медије већ цео систем по дубини, коме већ познају све нише и који ова тројица, таман кад разумеју, исцуреће им време, притиснуће их Косово, растуриће их изгледнели народ, цепати бахати странци… А онда ће жути већ знати где да инвестирају, утолико пре што ће имати шта, опрани од греха, уверени да су они народна судбина, потпуно спремни да, како воле да кажу, „преузму одговорност“ за следећих десет година.

Све то ће рећи да су се завршили избори, значи да ће бити и нове владе, али да се промена власти у Србији још није догодила и да се – не искључујте то никако – можда неће ни догодити. И док, Веља Илић верује да је много велика фаца јер је још једном скресао Ољи Бећкоивћ, док Тома и Вучић, гостујући на Б92, показују ширину своје словенске душе, у оних шест седмина под водом ове плутајуће санте по имену Србија одвијају се послеђе припреме за рат у медијима, финансијама, обавештајној заједници, међу лобистима и олигарсима.

Ако вам на овој седмини санте изнад воде, где сви нешто паметно изјављују и сматрају, Тома, Вучић и Ивица изгледају као неприкосновени владари, треба да знате најважније. Можда они јесу власт, али су још далеко од тога да су овладали. И у том делу посла избори су најлакша ствар. Питајте Микоју, он на изборе није ни излазио, а, ено га, купио „Политику“.