Има отприлике две године откако сам у српску политичку теорију и праксу увео дотад непостојећу опцију.

Она има два имена: Активно антиполитичарство и Опција опстанка.

Изаберите које вам се више свиђа.

Суштина те двоимене опције, коју сам у ове две године промовисао на мени доступне начине, је промена система, а срж те промене је предавање власти некомпромитованим стручњацима, који досад нису били на званичниј политичкој функцији.

И најокорелијем противнику те опције је, међутим, јасно да је она једина која Србију и народ Србије може извући из последица дводеценијске владавине политичара, који се деле на оне који су само неспособни и оне који су и неспособни и издајници.

Па ипак, ако се изузме тзв. прост народ и један део стручњака, и то махом оних који би се условно могли сврстати у тзв. технократију, сви остали су са том опцијом у спору.
Најчешћи вид „одбране“ од ње је несувисла прича да се ради о „утопији“, при чему се посредно тврди да је Опција опстанка нереална.

То је, наравно, нетачно, јер реализам те опције је толики да свим љубитељима разноразних идеологија, односно нетачних и нереалних представа, прави проблем, јер их мимо њихове воље подсећа да успешну власт, на пример, не могу чинити ни популарни, ни изабрани, ни порфирогенети, него само они који знају свој посао, односно стручњаци.

То сазнање је колико тачно, толико непријатно онима који подразумевају да је за долазак у позицију власти и постизање успеха на њој довољно причати демократске или патриотске и друге приче и помоћу њих постизати популарност.

Да парафразирам Бранка Миљковића, подразумева се да се политиком могу бавити сви, што и није нетачно. Нетачно је само да сви и све може донети и жељене резултате.
Добре резултате доноси само добар принцип.
А добар принцип за успостављање политичке власти је само онај који се налази унутар Опције опстанка и који гласи: ВЛАСТ СТРУЧЊАЦИМА.

Све остало је збиља утопија , коју није немогуће успоставити, онолике су успостављене од комунистичких до ево демократских, али оно што је ту немогуће јесте да се народу омогући одржив, а не кредитиран, пристојан живот, а земљи стабилност и сваковрсни просперитет.

Однедавно сам као Грађанин Србије покренуо и иницијативу за промену система и потанко објаснио како је та промена реално изводљива.
Чак шта заказан је и датум 6.октобар ове године, када би ту промену уз подршку комплетног народа требало и извести.

И десило се исто.
Прост народ, кад до њега уопште допре та информација, брзо укачи и да је то неопходно, а и да је изводљиво.
Уз њега сличан став имају и већ помињани припадници махом техничке интелигенције.

Остали су прекрцати примедбама и сумњама.
Интеклектуалци се махом бране ћутањем и не учествују. Милије им да ламентују над судбином земље и народа. Да кукају што је изневерен 5.октобар, да у недгоглед расправљају о намерама Америке и разних „брабоњбурга“ да нас сатру, о надама да ће једног дана Путин бити цар Русије и Србије итд. итд. Већ у зависности на шта је ко навикао да арчи своје време и енергију.

Искрено, нисам ни изненађен, а камоли разочаран. А и како бих, кад никад нисанм био ни очаран ниједним овдашњим политичарем, али ни интелектуалцем.

Промена коју нуди Опција опстанка није само неопходна, него и неизбежна.
Већ је сада јасно ко ће бити мотор те промене, а ко ће и када с е догоди, а догодиће се, јер за разлику од уласка у ЕУ заиста нема алтернативу, бити снужден и незадовољан.
Одмах да кажем, у те незадовољне не рачунам само политичаре, којима следи тотална лустрација, него и многе њихове садашње противнике који верују у разне опције, од којих ниједна није реална, па чак ни опортуна, јер у читавом свету је у току све јачи тектонски поремећај свега уобичајеног.

П.С.
Искрено, а у ово је, поготово некима, најтеже поверовати, мој најјачи, па можда и једини мотив за „гурање“ свега овога је обећање које нисам дао ником од људи. Коме, досетите се сами.

Драган Атанацковић Теодор