18 јун 2011, Видовдан- Александар Павић

Надолазећи облаци, из којих ће се 22. јуна 1941. на СССР сручити олуја звана „Барбароса“, већ су увелико били прекрили тадашњу Југославију, која је, после необјављеног немачког напада од 6. априла 1941, већ 18. априла формално престала да постоји, разбијена у парампарчад. Једине знаке отпора, у рушевинама сопствене, олако прокоцкане државности, пружали су у огромној већини Срби, духовни преци оних који се данас опиру уласку у НАТО, први герилци поробљене Европе.

Као ни данас, ни пре 70 година Срби и Руси нису били синхронизовани када је реч о суштинским безбедносним питањима времена – иако их она суштински дотичу на истоветан начин. Мање због недостатка воље, а много више због сплета историјских околности. Но, не тражимо изговоре, већ јасноћу, да знамо да ли се може радити боље.

Као и СССР од краја 1930-их, и тадашња Краљевина Југославија је покушавала да купи што више времена пред неминовни удар са запада. Али, када се то ради, битно је да се време користи за јачање, да сваки добијени минут значи и добијени атом снаге за коначно, неминовно суочавање. Но, простор СССР био је под влашћу конзистентне, кохерентне идеологије – док се тадашња Југославија мучила и давила у сопственим, уграђеним контрадикторностима, које је време само појачавало. Уз све то, руско пространство и ресурси увек пружају много већи маневарски простор него згуснуто балканско минско поље, на ком су могућности за исправљања грешки у корацима минималне.

Суштинска грешка у српском случају није направљена ни 18. ни 6. априла 1941, већ доста раније – тачније 1. децембра 1918, када је у име Срба тадашњи принц-регент Александар Карађорђевић, оглушујући се о савете мудраца попут легендарног војсковође и хероја Балканских и Првог светског рата, Војводе Живојина Мишића, одлучио да у потпуности, великодушно и безрезервно, утопи обновљену древну српску државност у мултинационалну, мултиконфесионалну југословенску чорбу, микрокозмични модел данашње секуларне глобализације. Дакле – а то је постало очигледно две деценије касније, грешка је била више него крупна – била је структурална. И то не само у световном, тј. материјалном смислу држатотворног спајања православних и католика, српских вековних бораца за слободу са сопственом народном црквом и хрватских вековних субјеката и верних (поготово међу покрштенима) следбеника папске непогрешивости и поданика бечког „апостолског величанства“. Јер, у одрицању од сакралног за љубав профано универзалног (па чак и ако су то привидно топли сентименти јужнословенског „заједништва у разликама“) – регент је преузео назив краља, али без обреда миропомазања и крунисања, без којих краљевство губи не само мистичност већ и духовну утемељеност владарског ауторитета. Не хотећи, највероватније, да се замери другим конфесијама, замерио се суштини не само свог, већ и државног постојања.

Није прошло ни 11 година, а краљ је већ фактички морао да постане оно што непомазани монарх, колико год добронамеран био, суштински и јесте: 6. јануара 1929, проглашена је диктатура, ради спасавања несрећног, све нестабилнијег мулти-култи југословенског пројекта. Као круну тог свог неблагосовеног прегнућа, краљ је задобио мученички венац 9. октобра 1934. у Марсеју, на почетку државне посете Француској, убијен од стране хрватских и бугарофилних македонских сепаратиста, уз очигледну потпору фашистичке Италије и Мађарске (а мање очигледну других заинтересованих ловаца у мутном, чији су се интереси већ пословично укрштали баш на раскршћима српских земаља). Тако је Витешки краљ Ујединитељ, како је тада тај несумњиво храбри војсковођа био називан, постао и прва жртва фашизма у Европи.

Ако једна личност довољно монументална да буде трагична није могла да преживи сопствене заблуде, још мање су то могли они којима их је оставио у аманет. Намесништво које је владало земљом све до априлског слома, предвођено је краљевим братом од стрица, кнезом Павлом, који је штафету обесмишљене краљевске власти требало да сачува током турбулентних 1930-их и преда у руке најстаријег краљевог сина, Петра, 6. септембра 1941, по достизању пунолетства. Нажалост, Петар је пунолетство дочекао у Лондону – као само формални краљ југословенске владе у езгилу – из које се ни краљ ни влада више никад неће вратити, одбачени у корист Титовог партизанског покрета од својих британских савезника који су их 27. марта 1941. гурнули у авантуру државног удара и одбацивања (засигурно привременог) споразума са силама Осовине, али без спремности да им пруже одговарајућу подршку.

Већ 15. априла 1941. је пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић, у расулу распада војске којој је припадао, одбио да се повинује наредби о прихватању безусловне капитулације речима – Капитулација? Та реч не постоји у нашем војном речнику, а 11. маја и формално објавио устанак против окупатора. (До почетка 1942, његови напори на успостављању југословенског антифашистичког отпора – који је, као и у редовима комунистичких партизана, у огромној већини био састављен од Срба – донеће му епитет „Првог герилца Европе“, титулу „Човека године“ и насловну страну америчког часописа Тајм, улогу јунака холивудских филмова, чин генерала и положај команданта „Југословенске војске у отаџбини“ (ЈВО) и Министра војног Владе Краљевине Југославије у изгнанству.) У својим извештајима пре 22. јуна, немачка обавештајна служба је забележила бројне саботаже на подручју садашње Србије, код Косовске Митровице, Краљева, Ниша и Прокупља, као и акције попут напада на рудник злата и сребра код Лебана. Уз то, хрватско-муслимански погром над Србима који је почео оснивањем марионетске Независне Државе Хрватске (НДХ) 10. априла, довео је до појаве устаника у Лици (данашња Хрватска) и Босни и Херцеговини већ током априла и маја. Укупно, од априла до јуна су Хитлерове окупационе снаге у Србији стрељале 850 родољуба, укључујући 266 жена, 71 студената, 15 свештеника и 125 војних лица, док су се бројеви побијених Срба (али и јевреја и Цигана/Рома) у НДХ већ мерили бар десетинама хиљада.

Све до 22. јуна, тј. до почетка Барбаросе, комунистичке снаге у разбијеној Југославији остале су верне споразуму Молотов-Рибентроп – што ипак не значи да су биле неактивне. Напротив, вршене су припреме за вођење „борбе за уништење капиталистичког поретка у земљи и сламање међународног империјализма“, као и борбе против српских устаника, који су од стране комунистичког вођства виђени као „агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници и полицајци, неки бедни официри и други)“. За то није било тешко добити потпору тадашње Москве, која почившем краљу Александру никад није заборавила збрињавање на десетине хиљада „белих“ руских избеглица после Октобарске револуције и одбијање да дипломатски призна СССР, и која је, на основу тога, још од 1924. сматрала да се Балкан не може комунизовати без „ломљења кичме“ српском фактору и православљу.

Барбароса је тактику Титових комуниста променила само утолико што су тада тежње за извођење „пролетерске револуције“ преусмерене тако да се остварују кроз борбу против окупатора, која је, у исто време, требало да буде у служби одбране СССР. Међутим, с обзиром да ће комунистичко руководство одбити да се стави под команду легалне и савезнички признате ЈВО, паралелна борба против наци-фашистичког окупатора се на крају изродила у грађански рат, који је знатно повећао број жртава рата на подручју Југославије, не само због међусобних сукоба, репресалија и одмазди, већ и због немогућности да се све снаге концентришу на уништење НДХ и заустављање геноцида над Србима, који је на крају однео преко 700.000 жртава.

Познато је, наравно, да су комунистичке партизанске снаге из рата изашле као победници. Михаиловић је од комунистичког режима осуђен и стрељан као „издајник и ратни злочинац“ 17. јула 1946, упркос негодовању западне јавности (председник САД Труман је 29. марта 1948. године, на предлог генерала Ајзенхауера, главнокомандујућег Савезничких снага у Европи и каснијег председника САД, доделио генералу Михаиловићу највише одликовање које се даје страним држављанима,Легију заслужних, док га је вођа француског отпора генерал Де Гол одликовао Ратним крстом још 2. фебруара 1943.). Напори за његову рехабилитацију су у току, паралелно са напорима за рехабилитацију Србије – и то не само у смислу међународне репутације.

Наиме, Србија се још увек није опоравила од свог кобног корака од 1.12.1918. Због своје југословенске опредељености, она није имала хомогену српску војску с којом је могла да се суочи са фашистичком агресијом неких 20-ак година касније, већ мултинационалну, чији је распад значио и распад државе. Није имала хомогеност која би спречила извођење интернационалистичке револуције на свом тлу, револуције која ће српски елемент, вољом Титове политике „слаба Србија-јака Југославија“, касније испарцелисати по линијама данас међународно признатих бивших југословенских република Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македоније и Србије (која је, опет, изнутра испарцелисана на Војводину, Косово и Метохију и „ужу Србију“).

Деценије „титоистичког ропства“ учиниле су то да пад Берлинског зида за Србе није само значио постављање питања унутрашњег друштвено-политичког уређења, већ и суочавање са разбијеношћу српског етничког простора – која је некад одговарала једној Коминтерни, а данас другој („глобалистичкој“). Као политичар суштински југословенског опредељења, Милошевић није успео да се избори са том ситуацијом – јер је интерес за очување Југославије престао да постоји са обе стране некадашњег Зида, а нова коминтерна нити је хтела тада нити хоће данас ни да чује за обнављање најјачег држатотворног елемента (уз грчки) на Балкану. Зато су, под маском „демократизације“ у октобру 2000. у средиште тог српског елемента, у санкцијама и ратовима исцрпљени Београд, и враћени некадашњи носиоци Титових „штафета младости“ и њихови генетски и духовни наследници – који данас заговарају чланство у НАТО „интернационали“. Притом не треба заборавити да је Титова Југославија 1950-их, после раскида са СССР-ом 1948. (и чишћења про-руског елемента у редовима југословенских комуниста) правила војни савез са НАТО-чланицама Грчком и Турском (Балкански пакт, 1954-1960.), а током наредних деценија била и уживалац десетине милијарди разних врста западне „помоћи“, тако да политика данашњих Титових настављача не би требало да буде изненађење – ни када је реч о националном питању ни о стратешком опредељењу.

Данас се у Београду од поборника приступања НАТО могу чути аргументи који нас на неки начин враћају у 1941. Најчешће коришћен је тај по којем ће, ако не приступи НАТО-у, Србија за коју годину бити потпуно окружена НАТО-државама. Зашто ли НАТО-поборници осећају потребу да о једном „савезу демократских држава“ говоре као да се ради о савезу Сила осовине? Не би ли чак, не само Србија већ било која земља, требало да се осећа не угрожено већ ушушкано у окружењу добронамерних, демократских држава? Или можда домаћи „евро-атлантисти“ знају нешто што не желе да поделе са другима, нешто чега је већинско јавно мњење у Србији које се противи уласку у Северноатлантску алијансу можда дубоко свесно? Нешто што није само повезано са чињеницом да је НАТО незаконито и агресорски бомбардовао Србију и Црну Гору 1999, а Републику Српску 1994-5? Нешто што се да наслутити из „интервенција“ попут оних у Авганистану и Либији, тј. да је НАТО ипак инструмент не „демократизације“ већ врло прагматичних циљева, који се заправо редовно исказују у разним облицима агресије?

Али чак и кад би се имплицирана истина саопштила јавно – да Србија треба да уђе у НАТО јер је под непосредном претњом агресије те алијансе – то још увек не значи да анти-натовско расположење у Србији не би остало већинско. Јер, као и у предвечерје Барбаросе, испод наслага „званичне јавности и власти“, постоји у српском духу, ма колико тренутно измореном, исти онај осећај који преовлађује и у руском – да мора да постоји нешто универзално што покреће чак и наизглед прагматичне ствари као што су политика и државност. НАТО јесте био – и остао – агресор на српске земље: данашње Косово је очигледан пример. Али да тај војни пакт није носилац једне шире агресије, он би се одавно, већ по распаду Варшавског уговора самораспустио. Нити би његове водеће земље упорно инсистирале на инсталирању система ПРО чија једина права мета може да буде само Русија, а биле би много отвореније на руске иницијативе за успостављање система колективне, недељиве безбедности „од Ванкувера до Владивостока“, чиме би се коначно превазишло хладноратовско, блоковско размишљање о безбедности на том простору.

Дакле, чак и да није 70-годишњица, тема Барбаросе се некако сама по себи намеће. У том смислу, у својим плановима и настојањима, треба имати на уму речи светог српског кнеза Лазара – није важно против колике силе се бориш, већ какву светињу браниш. А, ако немаш светињу – онда ти не преостаје ништа него да погнеш главу, и постанеш само састојак у глобалистичкој чорби. Чекајући свој ред да будеш поједен. (1)

(1) Коришћени извори: Neil Balfour and Sally Mackay, Paul of Yugoslavia – Britain’s Maligned Friend, London, Hamish Hamilton 1980; Јован Качаки, Краљеубиство у Марсељу, Београд, Жагор 2004; Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 1, Београд, УНА ПРЕСС 2005; Захтев за рехабилитацију Армијског генерала Драгољуба – Драже Михаиловића, 8.1.2009. Захтев Окружном суду у Београду поднела Српска либерална странка, уз Удружење Југословенске војске у Отаџбини, Удружење политичких затвореника жртава комунистичког режима, НИП „Погледи“’ и многобројне јавне и културне личности Србије.

Извор: Фонд стратешке културе, Москва