ЋИРИЛИЧКИ КЊИГОЦИД(И) У СРБИЈИ

Пише: Драгољуб Збиљић

Чак се и у Хрватској данас може говорити о антићириличком књигоциду, а у Српској академији назука и уметности, у Матици српској и готово у целој Србији истраживања о антићириличком књигоциду у Србији не могу се обелоданити. Врата и часописи Матице српске за то су још затворени

Београдска „Политика“ објавила је 14. јула 2012. године на стр. Културе текст о приказаној у Хрватској књизи пензионисаног унивезитетског проф. др Анте Лешаје под насловом „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској деведесетих”. Из тог текста наводимо једну реченицу: „У пуној дворани Новинарског дома у Загребу је представљена књига ,Књигоцид – уништавање књига у Хрватској деведесетих‘ аутора Анте Лешаје, пензионисаног универзитетског професора с острва Корчуле који је 20 година истраживао уништавање великог броја књига писаних на ћирилици и дела српских аутора по Хрватској.“

Професор није прећутао бројне чињенице о судбини ћириличких књига у Хрватској деведесетих година минулог 20. века.

То није први књигоцид у тој бившој југословенској републици, али јесте први пут овај частан истраживач тамо на добар начин предочио судбину хиљада и хиљада књига писаних ћирилицом.

Оно што се противуставно у вези с писмом српскога језика – ћирилицом догађа у Србији и на целом подручју српскога језика после Новосадског договора о српском језику и писму (1954) до данас такође је нека врста допуштеног књигоцида који траје, ето, дуже од 50 година.

Наставља се латиничење Срба

Књигоцид на прострорима преовлађујуће латиничке (католичке) културе, како смо у истраживањима за књигу „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011) пронашли, најављен је одмах после црквеног раскола хришћанске цркве и њене деобе на Катиоличку и Православну цркву 1054. године. Тај ћирилички књигоцид најављен је на Синоду 1060. године у Солину (данашње птредграђе Сплита) када је ћирилица проглашена „за ђавољи изум Матодија, а Методије за јеретика“. Значи, ћирилица је на католичким верским просторима већ у 11. веку почела да бива не само непожељна него и спаљивана јер је упоређена са „ђавољим изумом“.

Од тада ћирилица је тамо жестоко сузбијана на све насилне начине: политички и умногим временима спаљивањем или оштрим законским одредбама, као, на пример, у време НДХ (1941-1945). Од тада (после 1060. године) Србима католицима је коначно наметнута латиница, а Србима православцима је сузбијана повременим спаљивањима и законским забрањивањима. Тако имамо данас појаву да је тамо ћирилица једва у животу за Србе православце, или је право на њу тешко у пракси оствариво. Она је тамо обично данас право за личну употребу, а у јавности се све мора писати лаиницом.

Србија, као преовлађујуће подручје православног дела света, данас – што се српске ћирилице тиче – није упревишебољем пложају. Србија је почела да бива латиничена на два начина. Један је био замена ћирилице насилно у време окупација страног завојевача, а први пут масовно и јавно писање српског језика на латиници догодило се у време Првог светског рата. Непријатељски бајонети тада су донели латиницу уместо ћирилице. Тада су једноставно сви јавни натписи морали бити у Србији на туђим писму. По ослобођењу Србије 1918. године, наравно, враћена је Србима ћирилица.

Понекад је и окупатор био блажи према ћирилици!

У време Другог светског рата окупатор је био нешто „блажи“ н већем делу Србије. Осим исписа на немачком језику и немачком писму, били су дозвољени исписи и на српском језику и ћирилици. (На подручју НДХ била је ћирилица законом строго забрањена и тамо се њоме ни у личној употреби није смела коритсити.) То стање некакве „равноправности“ писама и српског и немачког језика на већем подручју данашње Србије у обновљеној Југославији после Другог светског ратау Србији је враћена ћирилица и сви Срби православци писали су њоме све до 1954. Од тада је по званичном тексту тог договора ћирилица била тобож равноправна, али се почела спроводити незаписан и јавно неистицан налог комуниста и договору српских и хрватских стручњака за језик и писмо да се „постепено“ започне замењивање српске ћирилице латиницом која је била писмо Срба католика и Хрвата. У то време завршавана је асимилација  Срба католика у хрватски национални корпус, па је на Новосадском договору коначно иозгубљенм суверенитет српскога народа у вези с називом српскога језика и суверенитет Срба православаца на ћирилицу. Латиница је политилчким и сваким другим насиљен убрзано наметана Србима у Србијии они су већ класних седамдесетих година 20. века били већински већ полатиничени. Тако су, осим неизоставно у почетку само Срба католика, пллатиничени и православни (ћирилички) Срби.

Деведесетих година Србима је враћено у Уставу 1990. године право на ћирилицу, али у јавности, ево, већ више од 20 година српски језик остаје окупиран латиничким писмом иако је друго писмо – параписмо уставно за Србе и српски језик изван прописа.Срби и даље, по правилима из Новосадског договора и сербокроатистичке струке, бивају практично присиљавани да се служе туђом писмом под лажном „равноправношћу писама“ и заблудом званом „богатство двоазбучја“, које нигде у свету нити је могуће нити постоји на наш (сербокроатистички) начин.

Иако је на најјаснији могући начин Устав 2006. године по већинској народној вољи на референдуму укинуо неодрживо и нигде у свету непримењено и неодрживо право и правило двоазбучја, Србома се и даље насилно намеће друго, туђе писмо (латиничко). Српски лингвисти, нелустрирани од квазинауке „сербокроатистике“, настављају правописно да латиниче Србе кроз школство, а власт то чини непримењиваним у јавности за српски језик и Србе уставне одредбе о праву на ћириличко једноазбучје у ћирилици из Члана 10. устава.

Тако се, у ствари, и у Србији наставља антићирилички геноцид, а највећи број великих издавачких, новинских и издавачких кућа отворено врће антићирилички геноцид(уништавање ћирилице) на телевизијама, у штампии код највећих издавача књига врши се и данас књигоцид о којем у Хрватској у књизи представљеној у Загребу пише споменути аутор Анте Лешаја. (Ето, није свако Анте исти. Чувени поглавник др Анте Павелић зајконски прописује књигоцид, а др Анте Лешаја данас истражује и објављује резултате књигоцида у Хрватској.

Ми смо истражили и објавили антићирилички књигоцид, али и затирање ћирилице на целом подручју српскопга језика,а  посебно у Србији под политичкими голим насиљем, а најуспешније подквазинаучним насиљем идеолошке лингвистике – сербвокроатистике нарочито после Новосадског договора.

И наша истражицвања покатују да нема у резултатима готово никакве разлике између књигоцида у Хрватској и књигоцида у Србији. Једина је разлика у томе што је у Хрватској ћирилица затирана спаљивањем ћириличких књига, а у Србији је то рађени на перфиднији, много лукавији начин. Књиге нису спаљиване шибицом, него на јефтинији, али много успешнији начин преко примене правила српских квазилингвиста „сербокроатиста“ у институцијама за српски језик и непримењивањем уставниох одредаба о српском језику и његовом писму. Тај је начин у Србији јефтинији од оног у Хрватској, јер је уместо скупљих шибица коришћен јефтинији мозак квазинаучника.

Ћирилица уставно суверена, практично забрањена

И поред уставне суверености ћирилице у Србији, највеће и најбогатије издавачке куће данас немају ни сваку десету књигу за Србе на ћирилици.

Такво антићириличко и антисрпско неуставно стање у Србији допуштају српске власти због реткод примењивања у јавности уставне одредбе о ћирилици а српски плаћени „стручњаци“ за језик и писмо такво стање подстичу практичним багателисањем уставне одредбе о српском језику и ћирилици у новом „Правопису српскога језика“ Матице српске из 2010. године.

Тако данас имамо и ову (не)вероватну појаву. У Хрватској о књизи посвећеној истраживању антићириличког књигоцида јавно говоре у Новинарском дому усред Загреба, а у Србији управа Матице српске не дозвољава да се позитивно реши молба Удружења  „Ћирилица“ да се за јавност прикажу књиге Драгољуба Збиљића о латиничењу Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста.

Очигледно, у управи Матице стпске препознају себе да се и даље баве сербокроатистиком, па забраном да се о истраживању начина латиничења Срба показују да не би хтели да се о томе питању распреда под кровом славне Матице српске иако је она од давних српских добротвора основана да популарише српски језик на српском писму ћирилици. Матица српска, наравно, као и све матице другиох народа није утемељена ни на каквом „богатству двоазбучја“, али јесте у тој заблуда и утопији и данас огрезла управа Матице српске и њено Одељење за књижевност и језик. Чак га никако и не зову, па ко погоди о ком се језику ради – погодио је. Ко не зна, ваљда, по данашњој управи Матице српске – не треба никад ни да (са)сазна!

(15. јул 2012)