ПЛАТОН – поука из прошлости, на корист и опомену у садашњости
Вио је леп и снажан младић, а Платон је назван, због својих широких плећа; одликовао се као ратник, и двапут је добио награду у спортским играма. Из такве младости обично се не развијају никакви филозофи. Али Платонова осетљива душа открила је ново уживање у >дијалектичкој< игри Сократовој. Ово искуство испунило га је таквим презрењем демократије, и таквом мржњом за гомилу, да је у њему сазрело решење да се демократија мора уништити и заменити владавином најмудријих и најбољих. Изнаћи метод којим би се могли открити најмудрији и најбољи, и којим би се они могли покренути и поставити да владају – био је главни задатак његова живота.
Дванаест година провео је Платон на путовању, пио мудрост из сваког извора, стајао пред сваким храмом, огледао сваку веру. Године 387. пре Христа, вратио се као четрдесетогодишњак у Атину; путујући кроз многе народе и пијући мудрост многих земаља, сазрео је до преобиља..

„СВАКИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ РУШИ САМ СЕБЕ кад преврши меру у чувању основних начела. Аристократија пропада кад сузи круг власодржаца, а ОЛИГАРХИЈА кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обе изазивају револуцију.

ДЕМОКРАТИЈА РУШИ СЕБЕ ТИМЕ ШТО ПРЕТЕРУЈЕ – у демократији. Њезино основно начело јесте једнако право свих да врше службе и да узимајуучешћа у доношењу државних решења. На први поглед, то је одлично стање, али оно постаје катастрофално тиме што народ нема довољног образовања да изабере најбоље вође и најмудрији правац (588). >Што се тиче народа он ништа не види, него само понавља оно што му вође кажу< (Протагора, 317).
За државни брод владавина гомиле јесте бурно море, где сваки талас говора најављује на њега воду и спречава пловидбу. Крај такве демократије јесте ТИРАНИЈА или АУТОКРАТИЈА; гомила толико воли ласкање и <толико је жедна меда> да напослетку НАЈ-ЛУКАВИЈИ И НАЈ-НЕ-САВЕСНИЈИ ЛАСКАВАЦ, који себе зове >>заштитником народа<<, узима највишу власт у своје руке (565). (Сетите се историје Рима!)
Што више Платон о томе размишља, све се више чуди оној лудости која избор државник чиновника оставља вољи и лаковерности гомиле – да уопште не говори о томе да се тај избор препушта оним мрачним и на НОВАЦ ХАЛАПЉИВИМ ВОЈВОДАМА који иза демократске позорнице кују ОЛИГАРХИЈСКЕ ИНТРИГЕ. Слом настаје онда када трговци, чија срца покреће новац и благо, постају владари.
Владавина је наука и уметност која изискује целог човека и дуго припремање. Само краљ- филозоф позван је да управља једним народом.
Ако је син владаочев глупак, он се при првом просејавању одређује међу оне који нису способни за даљи развитак; а ако ли је син онога који чисти обућу обдарен човек, њему је пут отворен да постане чувар државе (423). Таленту је развитак омогућен ма где се он родио. То је демократија школа – сто пут делатнија и часнија неголи демократија од-гласавања.

Државни чиновници не треба да се бирају гласањем, нити треба да их бирају потајне групе које за „демократију” везују своје нечасне рачуне и интриге, него само њихова обдареност коју су они доказали у својој средини у којој сви градови имају једнака права. И нико не сме да се прима какве службе без нарочитог претходног образовања, или да улази у какву високи службу пре него што је с успехом вршио коју нижу службу.

Платон је уверен да народ не може бити велик докле год не верује у Бога. Чисте космичке снаге, или прва пра-начела или èlan vital, који не би били никакве личности, једва би могли подстицати на надање, на оданост или жртву; онима који се налазе у невољи они не би могли пружити никакве утехе, и онима у искушењу не би дали никакве храбрости. Али, живи бог све то може, и саможива индивидуалност он може покренути да своју лакомост сведе на мању меру и да свлада своје страсти, или да га уплаши. И та могућност постаје још већа онда када се са вером у бога споји вера у личну бесмртност, јер уздање у други живот даје храброст да умиремо и да подносимо смрт својих драгих ; КО СЕ БОРИ СА ВЕРОМ, ТАЈ ЈЕ ДВОСТРУКО НАОРУЖАН.”

Одабрала са препоруком, Слободанка М. Антић