Власт и опозиција – симбиоза у лошим епитетима

Када се у свега неколико дана бивши председник рукује са сецесионистом осумњиченим за тероризам, Милутин Мркоњић сам оцени да је радио веома добро и да треба да остане у влади, а Драган Шутановац започне изградњу зграде тик до храма Светог Саве, то више нису само симптоми кризе. То је државна агонија етике, економије и политике

Извесни Бранислав Миленковић, повратник у село Талиновац код Урошевца, рекао је медијима да је Радојица Томић, министар за повратак и мањинске зајднице у непризнатој албанској влади у Приштини, обезбедио превоз за Србе из тог села, како би могли да оду у централну Србију, на сахрану убијених Љиљане и Милована Јевтића.

Бити анонимус, а притом члан албанске владе у покрајини чију „независност“ признаје само евроатлантска заједница, није домет за дику. Ипак, то је најчаснији потез неког српског политичара последњих дана. Разуме се, и тужна симболика политичких могућности Срба унутар евроатлантске заједнице.

Потез Радојице Томића постаје достојан дивљења, када га упоредите са гестовима његових колега из остатка Србије. Постало је јасно да су се, после избора, српска власт и опозиција ујединили у симбиози таштине, глуме, бахаћења и непотизма. То су постизборни придеви српске политичке сцене, у друштву које жуди за променама, обновом, успостављањем правичног система вредности и расподеле дохотка.

Када се у свега неколико дана бивши председник рукује са сецесионистом осумњиченим за тероризам, Милутин Мркоњић сам оцени да је радио добро и да треба да остане у влади, а Драган Шутановац започне изградњу зграде тик до храма Светог Саве, на плацу који се води као пашњак, то више нису само симптоми кризе. То је агонија етике, економије и политике.

Да не помињем да је власт у настајању, предизборно кићена департизацијом, одмах најавила захватање из девизних резерви земље и смену гувернера централне банке, те аутономне и неприкосновене фигуре демократског друштва. Са све, приде, родбином новог председника у његовом кабинету, ако је веровати дневној штампи!

У Србији уопште више није важно хоће ли влада ипредседник имати евроатлантски или државотворни капацитет, хоће ли обнављати екомију или распродати све ресурсе. Србији треба морална обнова друштва, а она, при евроатлантској оријентацији земље и уз постојеће политичку понуду, уопште није могућа.

Поставља се питање, која институција треба да предводи моралну обнову? На жалост, смрћу Патријарха Павла тај списак остао је без икаквог садржаја. Многи су веровали да би нови председник Србије могао да буде покретач унутрашњих промена, нарочито када је постало јасно да ће његова странка формирати владу и преузети реалну политичку моћ у држави.

Међутим, веома брзо постало је очигледно да од путинизације српског друштва, дакле завођења елементарног демократског реда у друштву, за сада нема ништа. Странка новог председника оскудева у квалитетним кадровима. Уместо нестраначких експерата, кључне економске ресоре препустили су партији с минималном подршком грађана и која је, на тим истим местима, благо речено – компромитована.

У Србији већ 12 година преовладава уверење да су евроатлантски бенефити, чак и када не постоје ван сопштења и изјава званичника, довољан повод за прекорачење граница националног и личног морала. У име какве будућности се људи рукују са терористима, самооцењују или одмах после избора руше основне демократске принципе?

Можда је вест, придошла ове недеље из Смедерева, да ће тамошња локална власт тужити америчко-холандску компанију „Комико“, због неиспуњења обавеза у вези изградње нове рафинерије, један од бројних епилога шминкерско-буразерског приступа политици.

Уместо „гринфилд“ инвестиције од 250 млиона евра и више од хиљаду радних места, Смедерево је данас, после тржишног бекства „Ју-Ес стила“, европска престоница економског очаја, у статусу трагикомичног постизборног симбола политичке неистине. Тај град има тек судски спор, уместо нове фабрике, која је требало да конкурише „Гаспрому“ у овом делу Европе.

Американци су, подсетимо, као једини понуђачи сами подигли цену закупа смедеревског земљишта, коју никада нису платили, са 4,5 на 9 милиона евра. Српска проевропска политика обилато је злоупотребљавала те, реално непостојеће бројке, хвалећи саму себе уочи избора. Хоће ли неко сада преузети одговорност и достојанствено признати грешку?

Бојим се да се Србији, чије су странке удружене у поменутој симбиози, нуди исто што и Смедереву: магла, бесловесни изговори, очај и тамо неки суд. Време је да поменуте епитете замени елементарна оговорност, као баланс изреченог и учињеног. Не само за Смедерево или дегенерисану политичку сцену, већ за целу Србију.