Ако хоћеш да сазнаш шта народ мисли, иди на пијац, гробље или у берберницу, каже један Врањанац. Ту људи размењују све вести, страхове, жалбе, псовке, само не воле да се сликају. А кажу, дошла им до гуше беда и немаштина, а ниоткуда помоћи.

09. 07. 2012. Д. Ђорђевић – Вести | фото: Д. Ђорђевић

– Најзад, дочекасмо, дођоше наши – са осмехом од увета до увета каже један чичица, родом из Вртогоша. – Сад ће Тома да пуни затворе, дође крај на лопове.
Прилази један који продаје кочански пиринач и пита га да ли и њему хоће да да један парадајз, због части због победе „његових“, а и треба му за доручак. Чичица, видно расположен, даје парадајз.

Овде се размењују све вести, жалбе и страхови

– Е, сад да те питам, да ли је Тома дошао да апси или да нас, овакве какви смо, са’рани. Са њим долази и Динкић, хе, хе, хе… Цело пролеће паламудиш овде на пијацу, дереш се како ће прво он да иде у затвор, како ти дете остало без посла, па уместо у Замбер да удара штеп, сада једва дише од отрова док прска парадајз и паприку у пластеник. Како је онај човек говорио: „Што НАТО није рушио Динкић је дорушио“ – виче стручњак за пиринач, који наводи да је сигурно кочански и да је јефтинији него у Македонији.

– Нико да схвати да без школе нема памети, да школе нема без писмених професора – одговара чичица.

То узнемири једну од старијих жена, која бурно реагује на помињање професора.

– Што фали мом сину, а? Завршио факултет на време, он ли је неписмен? Вичемо му: „Учлани се, синко, аман бре, у неку странку, да се сви извучемо из беду и будемо охо хо хо.“ Он неће, виче: „Нисам за то школу учио, нећу да ме полуписмени криминалци воде. Мамо, долази време кад ће сви да буду одлични и неће бити ниједног ученика који ће да се стиди што има двојку или тројку.“ То је мој син, да знате сви, ви, то је будућност Србије, а не ваши политичари, редом, лопови и преваранти – завршава монолог жена од које нико не може да да дође до речи.

Неко добацује да су социјалисти и напредњаци сад у коалицији и да не треба да се свађају.

– Ту је и Динкић да припомогне да се олиже народни тањир, увек остане још нешто, чим он жели у власт – каже продавац из Нерадовца који не крије да је гласао за демократе.
Распредају људи на пијаци политику, сви озбиљни, једни очајни, други псују.

И Бог се мучи

Продавачица купуса из моравског села ударила у жалопојку:
– Обећали су да ће сина за стално да ми запосле, а ћерку привремено, да зарађује неки динар и настави неку вишу школу у Врању. И, када ће бити запослења, чујеш ли да се, одмах после избора, пуни комунално предузеће и друга њиховим изборно заслужним кадровима. А деца ће сама да си нађу свој пут, како га је Господ зацртао, него, море, море, овај пут и Господ се мучи, како пут деци да нацрта јер је деце много, а пут тесан…

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Чекајући српску владу (1): Раднику паштета, министру фотеља