Нема само Кордун своју Чемерницу. Истих топонима има и у Србији, Босни и још понеки у Хрватској. Али, само је кордунашка Чемерница оживела своје име, у чемеру и јаду. Некада велико село, које својим крајевима готово спаја Вргинмост и Топуско, опустело је, заборављено и од Бога и од државе.

08. 07. 2012. М. Рокнић – Вести | фото: М. Рокнић

Драган Крошњар испред споменика са 1.029 имена

О страдању Чемерничана најречитије говоре масовне гробнице у селу, оне обележене из Другог светског рата и из овог последњег, из „Олује“, зарасле у коров и још необележене и безимене, чекају ексхумацију и идентификацију убијених.

Зато о Чемерници данас више говоре мртви него живи. Уочи светског рата било је у њој око 270 домаћинстава и 1.600 становника, а данас 10 пута мање. Како се то догодило сведоче споменици и масовне гробнице.

На оном централном уписано је 1.029 имена. Драган Крошњар, који се после „Олује“ скрасио у Бањалуци, где је менаџер у америчкој организацији УСАИД, користи сваку прилику да са породицом посети своју Чемерницу и запали свеће код споменика у центру села. На том попису убијених упире прстом на имена деце: Манојловић Гојко, две године, Мишчевић Милка три године, Милојевић Јован једну годину, Обрадовић Бранка годину дана… Много је ту и његових Крошњара.

Пре Другог светског рата Чемерница је била општинско место и за суседна села, Батинову Косу и Буковицу. Имала је, како и доликује, пошту, школу, цркву, продавницу и кафану. Основна школа звала се „Цар Душан Силни“. Но, усташе су 1941. заиграле свој крвави пир. Био је то почетак краја та три села. У августу те године у православној глинској цркви свирепо су убили око 300 мушких глава из та три села, а потом, само неколико месеци касније, жене и децу у Ратковића Страни, у самом селу. На тај злочин још подсећа оронула дрвена кућа у којој су, приповеда Крошњар, пре клања силовали ухваћене жене. Дрвену цркву Свете Петке одвезли су у Топуско за изградњу куће једном усташи, који је, по причи, убрзо полудео.

– Бар је њега стигла божја казна – каже Крошњар.

Црква Свете Петке

Седамдесетих година прошлог века, када су ране мало зацелиле и Чемерница се поново подигла, одлучили су да поново подигну цркву Свете Петке. Крошњар истиче да је и он у њој крштен, као и његова три сина, Никола, Ђорђе и Сава.

– Пре овог последњег рата у Чемерници је било око хиљаду душа, сада стотинак. Већина је у Србији, Америци, Канади, Аустралији – каже Крошњар показујући нове необележене гробнице из „Олује“, које му је показао очевидац злочина, покојни Симо Милетић, а у које су хрватски војници сахранили своје жртве, убијене Србе.

Чемерничани су окупљају у родном селу када су велике светковине, од Ивањдана до Преображења.

– Највише нас долази на те наше саборе. Ту се заигра коло и запева наша ојкача. Тако негујемо тај дух, наш крајишки, кордунашки. Уверен сам да ћемо у томе успети и пренети то на нашу децу – поручује Крошњар, наглашавајући да је и пре овог егзодуса доста Чемерничана зарађивало гастарбајтерски хлеб у европским земљама. Највише у Немачкој. И сам је рођен у Минхену, где су му тада живели родитељи. Отац му је погинуо у последњем рату, а мајка се, после неколико избегличких година проведених у Србији, 2000. вратила у Чемерницу.

– Настојимо да неко увек преноси причу о трагици Чемернице. Тај чемер сви ми носимо у себи и он нас обавезује. То је најмање што дугујемо свим на правди бога убијеним Чемерничанима. Ова држава за њих, као и за нас преостале, неће учинити ништа. Уосталом они су и поубијани, а ми, који смо били боље среће, прогнани због њене „чистоће“, јер је она и пројектована без нас – каже Крошњар…

Украдено црквено звоно

Скромна, од бетонских блокета узидана црква Свете Петке, у лошем је стању. Њена фасада и кров вапе за обновом. Пре две године лопови су однели звоно.
Парох Ђуро Крошњар, Драганов стриц који живи у Чикагу, сакупио је међу нашим људима 2.500 долара за обнову цркве у Чемерници, али за најнужније интервенције недостаје још око 3.000 евра.