Исланђани су одбили да санирају дуг, пустили су банке да пропадну, након чега су се опоравили од највећег државног слома у историји, уз напомену да је исландски пример драгоцен зато што би и све остале земље могле да учине исто што и Исланђани.

08.06.2012. Vestinet.rs

Док у бившој СФРЈ на хиљаде људи сваки дан добија обавештење да им је рачун блокиран због неплаћених рачуна дотле банке у страном власништву и даље на домаћем тржишту остварују фантастичну, у земљама одакле потичу и незамисливо велику добит.

Продају све ресурсе лажући да нема алтернативе

Земље у региону у исто време продају сопствена острва, морске и ваздушне луке, залихе злата, највредније палате, водоводне системе, па чак и целе делове обале како би вратиле камате на дуг (не главницу), а њихови водећи политичари све то правдају речима „немамо алтернативу“.

Мало ко, међутим, примећује да су ти политичари (на пример нови италијански премијер Монти и грчки Пападемус) уствари људи који су кризу и изазвали. И Монти и Пападемус кадрови су, наиме, банке Goldman Sachs која је и одговорна за велику светску кризу 2008. године, обојица су, које ли случајности, чланови Трилатералне комисије, а Монти је уз то и члан тајновите Групе Билдерберг. Њих двојица вероватно знају због чега тврде да Грчка и Италија ‘немају алтернативе’, док у исто време стискају гас у државну пропаст.

Али, зашто ми следимо њихов пример? Воде ли и нас марионете великих светских играча, којима је циљ да, без иједног метка, заробе све наше ресурсе?

Нове идеје су најгора ноћна мора за владајуће елите

– Алтернатива лошем грчком примеру постоји, али о томе главни медији углавном не пишу. Тако на пример о Исланду који је на једноставан начин избегао банкрот више нигде не можете прочитати ни слово. Чињеница је, међутим, да су о Исланду извештавали дословце сви велики светски медији све док им је претио привредни и финансијски колапс каквог свет није видео. Чим су спасили главу, уследило је ћутање. Добра вест је дакле непожељна вест, јер би из добре вести могла нићи нова идеја, а нове идеје су најгора ноћна мора за владајуће елите. Тако се ни код нас не пише да је Србија задужена пуно мање него већина европских земаља. Но, ионако се ради о нечему што се планира брзо променити. Како све мере санације нигде нису уродиле плодом, неће ни код нас. А све док је тако, јасно је да је на делу скривена намера – урота, а не тек случајни спој негативних околности и неспособности, како се то обично представља. Да би се стање променило потребан је радикалан заокрет, неки потпуно другачији поглед на ствари од овог који се намец́е.

Сложни грађани у стању су преврнути свет наглавачке

– За разлику од других задужених народа, Исланђани су одбили да санирају дуг и пустили су да банке пропадну. Али то није прошло тек тако. Њихов је премијер испрва тражио да грађани санирају банке говорећи им да немају другог избора. Но Исланђани су данима излазили на улице и протестовали против такве политике, све док нису изборили референдум. Тада су одлучили да пусте банке да пропадну, а премијеру су касније судили због несавесног рада. У међувремену су се опоравили од највећег привредног слома у историји, што у већини медија ни кратком вешћу није забележено.

Окупација ставова и уверења кључна је полуга моћи

– Ако је планета кавез у којем је вец́ини намењена улога робова, очито је да се проблем не може решити на нивоу на којем је створен. Зато је потребан радикалан заокрет. Како га спровести? Пре свега несарадњом са системом и са онима који су проблем створили, односно недопуштањем да исти ти окупирају наше ставове и уверења. Окупација ставова и уверења људи је кључна полуга моћи. На тај начин људи за наметнуте ставове и уверења, који су углавном неистинити, мисле да су њихови сопствени. Потом, на основу тих заправо туђих ставова дају пристанак (понекад прећутни) да се имплементирају одређене мере, од којих им све до једне не иду у прилог. Значи велико спремање света мора почети у властитој глави. Потом се може прелити на бесконачно много свакодневних ситуација. Ако ти је шира слика јасна, онда ћеш лако бирати смер на малим раскрсницама.

Рецимо, баналан пример, можеш избећи посреднике и непосредно трговати. Сир, млеко и поврће купити од пријатеља на селу, а не од накупаца или у трговачком центру. Може се из банке повући сав свој новац и не дозволити банци да њиме располажу и да на основу 100 евра твоје штедње издаје хиљаду евра кредита неком другом, тог у суштини непостојећег новца на који ће убирати камату и понекад сасвим опипљиве некретнине. Најједноставније, могу се игнорисати избори те тако политичарима одузети сва моћ коју имају. Јер када би седам милиона Срба целом систему окренуло леђа, политичари више не би могли говорити да распродају ресурсе и скупо се задужују за наше добро. Замислите да на изборе изађе свега десет људи: ко би тада могао владати у име грађана? Данас, међутим, имамо ситуацију да двеста педесет народних посланика и двадесетак чланова Владе одлучује о свему, а да милиони грађана с тим немају баш никакве везе.

‘Не гледајте телевизију и избегавајте посреднике међу људима’

Игноришући телевизију и друге масовне медије, човек би се брзо очистио од окупације ставова и уверења, након чега би закључке могао доносити потпуно независно. Тада би вероватно много лакше прихватио могуц́ност да људи и данас, као некад, могу између себе без посредника размењивати разна добра. Парадајз за кромпир, шљиве за јабуке, кукуруз за пшеницу. Осим тога, на свету постоји пуно покрета алтернативних валута, значи иновативних врста новца који служи ономе чему новац и треба служити – за размену енергије – а да при том не представља дуг од самог пуштања у оптицај.

Ваља ту испричати причу једног америчког сељака којем банке услед кризе нису хтеле да дају кредит, па се револтиран обратио комшијама. Замолио их је да унапред плате по десет килограма кромпира те се обавезао да ће им, кад кромпир сазри, уместо десет, дати по 12 килограма за исту цену. Људи су пристали, па су на крају сви били задовољни. У време кризе многи су почели међусобно да размењују и рад, рецимо кроз алтернативни систем зван ‘Хоурс’, тако што је, на пример, пекар мењао три радна сата са баштованом, који је, међутим, своја три радна сата ‘истрговао’ с неким информатичарем, рестораном или веллнесс-центром, при чему им никакав други новац није био потребан. Усред кризе у ретке се медије пробила и прича из једног градића у Енглеској где су локалне власти у договору са становништвом одлучиле уместо цвећа на свим зеленим површинама садити поврће. Плодове су у лето и јесен убирали сви који су хтели и морали.

Добре идеје

Народна банка нема улогу централне банке него је заправо једна велика мењачница новца. Она не финансира производњу, већ само евре претвара у домаћу валуту и обратно. Држава се због тога задужује код приватних банака, а чим се задужи већ је додатно дужна износ камата на кредит. На тај начин држава никад неће моћи да врати дуг већ ће се само наставити још више да задужује, како би могла враћати све веће дугове. Тако се и улази у дужничко ропство.