Чим је српска Жандармерија изговорила видовданску заклетву Косову и Метохији, у Србију су допутовали представници америчког Стејт департмента да нам објасне да о Космету више не смемо ни да певамо, а камоли да се у њега заклињемо.

06.07.2012. Печат

А испод основне америчке поруке – да им је добра свака српска влада која ће Косову даривати независност, у години у којој Америка окончава њено надгледање – настављени су успешни преговори о састављању владе СНС-СПС-УРС, а изгледа и тајни преговори о потајној америчкој жељи да ипак добијемо „велику коалицију“ СНС-ДС, која би променом устава и формално избацила Космет из Србије. Осим ако се тајни преговори не користе да би се у јавним добило више

И тако нам је Ивица Дачић, безуспешно дозивајући Хилари Клинтон која није хтела да му се јави, у Београд призвао Филипа Рикера, заменика њеног помоћника, а за Рикером ће, већ овог викенда, и помоћник (Филип Гордон) лично. Да нам поруче да ћемо владу добити само ако изгубимо Косово и Метохију. А да, осим тога, углавном можемо да бирамо своју владу сами.

Па су се представници те земље која нас је бомбардовала, која нам отима земљу, историју и душу, која нас својим економским решењима економски додатно разара – представници тог, дакле, нашег пријатеља – састали са свима с којима могу пријатељски да поразговарају о (не)уласку у наредну српску владу и ономе што та влада има да им учини; то јест, са Млађаном Динкићем (УРС), са Чедомиром Јовановићем (ЛДП), са мандатаром за састављање владе Ивицом Дачићем (СПС), са Александром Вучићем (СНС), са Борисом Тадићем (ДС).

Примећујете, од носилаца изборних листа, листа које су на изборима ушле у Парламент, на списку нема само Војислава Коштунице (ДСС); с њим онакви наши пријатељи пријатељски не могу да поразговарају, па га зато и нема, нити га је икада заиста и било, међу могућим члановима нове српске владе.

С ким заменик помоћника Рикер неће да разговара, тај не сме да влада Србијом. Толико о беспризорним тврдњама, којима су нам испирали и уши и здрав разум, да се Американци „први пут не мешају у састављање српске владе“.

АМЕРИЧКА БРИГА

Посета званичника Стејт департмента планирана је одраније, али није планирана у овом тренутку – током преговора о формирању Владе Србије – већ после њеног састављања. Уосталом, (пре)поруке које је Вашингтон имао да уручи, српским политичарима могао је да пренесе и амерички амбасадор у Београду Мери Ворлик. Али су се у Вашингтону одлучили да наступе на много вишем нивоу, штавише, кад том нивоу време није.

Што јасно говори да је Американце, уочи формирања владе, забринуло да та влада неће радити у складу с њиховим интересима.
Шта је то забринуло САД? Зашто Американци поново долазе у Србију? Премда, истини за вољу и нажалост, из Србије они нису ни одлазили.

Појачан утицај руског фактора, могуће је објашњење ове америчке забринутости. Руси из будуће владе избацују ДС, Руси ће уложити новац у телекомуникације и енергетски сектор у Србији…

Томислав Николић, изабрани председник Србије у том тренутку, најпре путује у Русију и састаје се с њеним председником Владимиром Путином, у Русију током постизборних погађања путује, макар једном, а можда и два пута, и Ивица Дачић, у дану Рикеровог доласка у Београд председник Николић одликује бившег руског министра Сергеја Шојгуа, који је ономад с Дачићем договарао отварање руске базе у Нишу…

Да ли су ово, заиста, докази повећаног интересовања Русије за збивања у постизборној Србији или су то само докази (пусте) жеље да се у та збивања умеша и неко ко нам није онолики пријатељ као Американци – пошто се, очигледно, сами Срби о Србији баш и не питају – засад можемо само да нагађамо. Потпредседник СПС-а Душан Бајатовић, напоменимо и то, устврдио је да су „медији предимензионирали улогу Русије“ и да нова влада „Електропривреду Србије“ неће продати…

А несумњиви узрок америчке забринутости, оличене у Рикеровом изненадном доласку у Београд, јесу видовдански, косметски шумови који су запретили да угрозе „витални амерички интерес на Балкану“, то јест независно Косово за чије прављење Србија мора да да несебичан допринос.

Да, око Косова и Метохије све се врти; на власт овде могу да дођу само они који ће Американцима дати Космет, а заузврат ће Американци њима дати одрешене руке да нама ураде све што хоће; то јест, да нас опљачкају. Зато што им предају Космет, зато смо оволико бедни.

Американце је, елем, забринуло то што је председник Николић Ивици Дачићу поверио мандат за састављање владе, због чега је лидер ДС-а Борис Тадић – њихов осведочени сарадник на осамостаљивању Косова – испао из игре (макар како тренутно ствари стоје).

А Дачић је тог истог дана, на Видовдан 28. јуна, позвао на повратак српских снага безбедности на Космет: „Ви знате да на Косову и Метохији не постоје наше безбедносне снаге. Нова влада ће инсистирати управо на томе.“ (Сад, што се после тога Дачић вадио да није баш тако рекао, или да јесте тако рекао, али није тако мислио, не може да промени оно што је изговорено).

Па се још, тог истог дана, Дачићева Жандармерија хорски, громко заклела пред Богом да ће победити или часно погинути за Србију, при чему „без Косова не постоји моја Србија“. (И поново се Дачић вадио, препоручујући да се та заклетва – којој може да се стави понека стилска примедба, али ниједна друга – више не користи. Али ни то не мења чињеницу да су стихови код нас изазвали осмех поноса, односно бес код Американаца и њихових домаћих партнера, како се данас називају слуге окупатора).

Додајмо на ове видовданске гафове и ранију Дачићеву упитаност „како ће се наша влада понашати за неколико месеци, када кажу да мора Косово да добије посебан телефонски број?“ и „како ће се наша влада понашати за два месеца, када ЕУ буде рекла да морамо да отворимо канцеларију у Приштини?“, и постаје потпуно јасно зашто је заменик помоћника Филип Рикер, као претходница помоћнику Филипу Гордону, морао хитно и непланирано да допутује у Београд.

УПРАВЉАЧКА ОДЛУКА

Јер, као што „Печат“ упозорава још од прошле године, ове се године завршава међународно надгледање независности Косова. Односно, како (нетачно) рече аустријски шеф дипломатије Михаел Шпинделегер, „Косово стиче пуни суверенитет“. У понедељак, 2. јула је, наиме, Међународна управљачка група коју чине осведочени пријатељи Србије – од САД-а и Немачке до Хрватске, Бугарске и Турске, укупно 25 земаља које су главни промотери независног Косова – донела одлуку да „одобри предузимање коначних корака за окончање надгледане независности и за затварање Међународне цивилне канцеларије“ којом руководи Питер Фејт.

Коначна одлука, наводи се у саопштењу, биће донета на следећем, 16. састанку Међународне управљачке групе за Косово, овог септембра, после „успешног усвајања неопходних амандмана на устав (Косова) и примарно законодавство, у складу са чланом 5.2 Анекса ИХ“ Ахтисаријевог плана. И, ето нама, у тој реченици, трачка наде!

Зато што окончање надгледања независности Косова неће чекати на разрешење ситуације на северу Космета, односно оно ће се – надгледање – окончати и без тог разрешења. Или, како рече Питер Фејт у једном недавном интервјуу, „јасно је да ситуација у општинама на северу Косова није онаква како би ми желели да буде, али било би погрешно да даљи развој Косова буде талац те ситуације“.

Што значи да би, макар север Космета за почетак, могао да прерасте у замрзнути конфликт, што је ситуација коју су западни спонзори косовске независности (и Борис Тадић. „Србија на Косову и Метохији не жели замрзнути конфликт“, рекао је 27. марта ове године у Лисабону, када је примао награду Савета Европе) по сваку цену желели да избегну, баш зато што та, српска нога у вратима независног Косова, значи да би Србија једног дана – када се промене околности – на Космет могла да закорачи и дубље.

И зато је потребно да наши сународници у четири северне општине, за почетак, издрже до јесени…

А за то им је, такође за почетак, потребно да им Београд до тада не ускрати оно (мало) подршке коју им још даје. Што нас враћа на долазак Филипа Рикера и најављени долазак Филипа Гордона у Београд, односно на питање формирања наредне Владе Србије и политике коју ће она спроводити. Зато што је Запад тој, будућој влади, наредио да нам убије и то мало наде што се родило.

То јест, речима Волфрама Маса, одлазећег амбасадора Немачке у Београду: „Не завидим никоме ко буде преузео одговорност за одлуке које су неопходне.“ И његове колегинице из Данске (и Данска је, узгред речено, чланица Међународне управљачке групе) Мете Кјуел Нилсен: „Потребно је што пре донети многе тешке одлуке (…) о односима између Београда и Приштине.“ Додатни нагласак је, имајући у виду септембарски рок, на оном „што пре“, поготово што је то исто „што пре“, у разговору с председником Николићем, изговорила и Хилари Клинтон.

И кандидати за састављање владе – СПС, СНС и УРС – пожурише да обезбеде америчку сагласност на свој савез. Обавезали су се да ће спровести све досад постигнуте бриселске договоре о изградњи независног Косова, и да ће наставити преговоре којима ће наставити да изграђују то независно Косово по нацрту америчких архитеката.

Ивица Дачић: „Упознао сам Рикера са мојим и заједничким ставом СНС-а, коалиције ССП-ПУПС-ЈС и УРС да ми јесмо за европске интеграције, да ћемо наставити пут ка ЕУ, као и разговоре у вези са питањем Косова и Метохије, и да ћемо поштовати договоре постигнуте у дијалогу.“ Александар Вучић: „Неће бити лако и једноставно јер се претходна влада већ обавезала да испуни одређене ствари, те ствари наш је посао да имплементирамо, а оно што није, остаје на нама да разговарамо и проналазимо најбоље решење у интересу грађана Косова и Србије.“

Млађан Динкић: „Све оно што је претходна влада договорила биће доследно примењено одмах.“ (Додајемо Динкићу и Сузану Грубјешић, чланицу Председништва УРС-а: „Сигурна сам да ће и нова влада, заједно са председником Републике, уложити максималне напоре да настави дијалог са Приштином после примене онога што је претходна влада договорила“).

Истини за вољу, ово су само најаве опасне кооперативности будуће владе (које нам се, наравно, не допадају зато што значе наставак Тадићеве косовске политике због које је на Космету Србије готово нестало), и не мора да значи да ће те најаве бити и остварене. Уз наду да неће, обећавамо да ћемо (им) судити по делима, а не по речима.

КОАЛИЦИОНА ПОГАЂАЊА

И баш зато – због те могућности да Дачићева влада не испуни оно што каже да ће испунити – Американци би ипак понајвише волели формирање „велике коалиције“ СНС-а и ДС-а иако тренутно, баш због обећане кооперативности, немају довољно основа да за такву коалицију из све снаге и залегну; додатну предност (гледано са америчког становишта) такав би велики савез имао и зато што би, силом гравитације, лако обезбедио двотрећинску већину у Скупштини Србије, потребну за промену Коштуничиног устава који тврдоглаво говори да је Космет неотуђиви део Србије…

И гле, иако је председник Србије Томислав Николић дао мандат Ивици Дачићу, иако састанци партнера из СНС-а, СПС-а и УРС-а теку пристојном динамиком и уз најаве да су принципи углавном договорени (нећемо да будемо цинични, па да приметимо да је усаглашавање принципа скоро исто тако добро ишло и када је изгледало да ће Тадић бити мандатар) и да су преостале само ситнице попут кадровских решења, поново почиње да се говори и о „великој коалицији“.

Осим незваничних (па и непроверљивих) информација о тајним састанцима челника напредњака са људима из Тадићевог окружења, о таквој могућности говори се и јавно. Неувијено и мало увијеније. Прва дама СПС-а Славица Ђукић-Дејановић, тако, каже: „Ма, какви искључена (велика коалиција). И то је могуће.

Ето, преговарали смо са Борисом Тадићем 50 дана, па ништа. У игри је све, па и коалиција СНС и ДС.“ Прва дама ДС-а Јелена Триван, на питање да ли је таква коалиција могућа, одговара тако што не каже да је коалиција немогућа: „Мислим да, дугорочно гледано, велике странке морају да нађу начин да мандат који добију од грађана и остваре, а не да под претњом уцена и математике дају суштински да земљу воде они који тај легитимитет немају.

Ни грађани који подржавају ДС и СНС, ни људи унутар странака, немају више разумевања и стрпљења да гледају како судбина земље суштински зависи од оних који немају стварну снагу и мандат.“ Борис Тадић, пак, на исто питање одговара „ја нисам пророк!“ (не подсећајући, при том, на одлуку Главног одбора ДС-а о забрани пакта с напредњацима), а Александар Вучић прети да СНС „неће бити потрчко“ у будућој влади и говори да коалиција СНС-а са ДС-ом „није реална“, а не да је немогућа…

Речи Б. Тадића и Ј. Триван, додуше, баш као и ламенти Расима Љајића да је одувек сматрао да је „велика коалиција“ најбоље решење за Србију, могли би и да се схвате као покушај дављеника да се ухвати за сламку и остане у власти по цену било каквог понижења. Док су тајни састанци и Вучићеве претње, сва је прилика, само део велике, покерашке игре нерава око поделе власти над Србијом.

Да се Ивици Дачићу (и Млађану Динкићу) спусти цена самом могућношћу да се СНС изнервира због претераности њихових захтева и на крају, у инат, оде ДС-у… Но, та је могућност, иако и даље постојећа, ипак мало вероватна, јер би потпуно обесмислила председничку победу Томислава Николића која је и омогућила тектонски потрес српске политичке сцене.

Тако да смо спремни да сто евра (али не више од тога, не само зато што немамо ни сто евра) ставимо на опкладу да ће Србија добити владу СНС-а, СПС-а и УРС-а, са Ивицом Дачићем као премијером.

Патријархов благослов за оно што смера да нам уради лидер социјалиста већ је добио…

СЛУЖБЕ СПОРЕЊА

Али, ако су принципе већ усагласили, и Филипу Рикеру одговорили онако сложно, зашто њихову владу већ нисмо добили? Где је запело? Информације којима располажемо непоуздане су колико и преговарачи, па би их и требало узети са резервом. Највећом препреком, изгледа, показале су се службе безбедности. Дачић је за своју коалицију, преко полиције, тражио и Безбедносно-информативну агенцију. Вучић нипошто то није хтео да дозволи, и чини се да је превагнуо.

Застанимо овде. Ако је тачно да је БИА најкрупнији проблем у преговорима, поставља се питање зашто им је толико стало да контролишу службе безбедности?

Зашто, ако намеравају да те службе раде по закону, јер закон је јасан и руковођење службама не чини толико примамљивим да би се око њих отимали. А ако сумњају да би их они други злоупотребили ако преузму контролу, па зато сами хоће да их контролишу, зашто, онда, с таквима уопште и улазе у коалицију? Ово је, наравно, само реторичко питање.

Што се ресора у влади тиче, СНС би требало да има већину у односу на коалиције око Ивице Дачића и Млађана Динкића; Вучићева странка, од важнијих ресора, требало би да добије одбрану, правду, спољне послове, енергетику и културу, Дачићева коалиција полицију, образовање, здравство… док ће Динкић добити новац. Економију и финансије, као и Национални инвестициони план.

И благо нама. Јер Динкићев кадар Небојша Ћирић, још актуелни министар економије, своје економске идеје већ је изложио. Састоје се у повећању ПДВ-а, јер „постоји минус у буџету, који се мора покрити на неки начин“, и у „смањењу стопе пореза и доприноса на нето зараде“, због чега ће минус у буџету постати још и већи.

Што, узето заједно и преведено на наше новчанике, значи да проблем нашег сиромаштва Динкићеви стручњаци, све сами експерти, намеравају да реше тако што ће богаташе, послодавце, учинити још богатијим јер ће им смањити стопу пореза који плаћају, док ће сиромахе додатно осиромашити тако што ће повећати ПДВ да би попунили продубљену рупу у буџету.

Па, ни Суперхик из „Алана Форда“ не би се овога сетио. Ако томе додамо и све злокобне косовске најаве после Рикерове посете Београду, заиста, бринемо хоће ли нам нова влада донети ишта ново или другачије од владе Мирка Цветковића. Осим ако нам, је л’, није довољан и сам почетак разградње жутог картела који је појео Србију, но, и то би тек требало да се догоди.

Тако да нам једину реалну наду да ће нам ипак бити (нешто) другачије, заправо, даје само жеља напредњака да се докажу и себи и Србији кад коначно дођу на власт, уместо да само преузму начин и дух владавине оних које су сменили. За почетак, макар неће имати онолику контролу над медијима…
__________
Заклетва Жандармерије
Косово је моја мајка,
моје порекло је на Косову,
моји преци су са Косова,
моја историја је на Косову,
мој српски народ рођен је на Косову,
моја Србија настала је на Косову.
Без Косова немам мајку,
без Косова немам порекло,
без Косова немам претке,
без Косова немам историју,
без Косова не постоји мој српски народ,
без Косова не постоји моја Србија.
Народе српски, браћо и сестре,
заклињем се пред Богом,
победићу или часно погинути,
за моју част, за моје порекло,
за моју породицу, за моју Србију.
С вером у Бога, за Крст Часни и мајку Србију.
Живела Србија!
__________
Између Брисела и Устава
Иако представници и бивше и будуће владе најављују да ће косовски договори из Брисела бити примењени доследно, постављамо питање да ли је Србија, уопште, обавезна да примени нешто што је у некој бриселској канцеларији, на основу непознате платформе и без одобрења Скупштине Србије, обећао службеник Владе Србије Борко Стефановић.

За „Печат“ говори Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а и некадашњи министар за КиМ:
„Постоје политички и правни аспекти питања примене бриселских договора. Политички, јасно је да ти договори нису у интересу Србије и да би их стога требало одбацити. Правно гледано, постоји елегантнији и мање конфронтативан излаз из ситуације у којој се налазимо. Ови договори, наиме, имају крајње нејасну форму ‘договорених закључака’ и спроводе се тако што влада доноси уредбе о њиховом спровођењу.

То је очигледна противуставна радња, јер уредбама могу да се спроводе само закони и међународни споразуми, које пак претходно мора да ратификује Скупштина. Наредна влада би, зато, морала да пред Уставним судом покрене питање уставности донетих уредби, и тако одложи њихову примену до одлуке суда.
__________
Раскол у ДС-у
„Не постоји раскол са којим се суочава Демократска странка, али несумњиво да га прижељкују сви који би желели да изађем из политике, који би желели слабу Демократску странку и креирају га у јавној перцепцији. Мораћу да их разочарам – тога нема у стварности“, изјавио је председник ДС-а Борис Тадић. Изгледа да Тадић не зна шта му се догађа у партији или је покушао да обмане јавност. Јер тај се раскол, из страначких кулоара, отворено прелио у јавност.

Заменик председника ДС-а Драган Ђилас, наиме, јавно је ударио на Бориса Тадића тако што се – преко „Блица“, ничим изазван – устремио на Вука Јеремића: „Одлука владе да се прихвате захтеви Вука Јеремића и да се одобре толики милиони евра за његов боравак у Њујорку је срамотна. Са тим ставом сам упознао и Председништво ДС-а и премијера прошлог петка и захтевао да се уредба од 24. маја поништи. У земљи у којој нема довољно новца за најугроженије, у којој се инкубатори за бебе купују кроз хуманитарне акције, толико новца годишње потрошити у Њујорку је срамотно.

У Београду пензионери и труднице добијају толики новац за годину дана. Сигуран сам да функцију на коју је изабран Јеремић може да обавља и са месечно мањом платом од оне коју је он себи одредио, и да може да живи у стану знатно скромнијем од планираног, који кошта 15.000 долара месечно.“

Мање је важно што је Влада Србије демантовала да је донела одлуку о утрошку седам милиона долара за Јеремићеву канцеларију, као што тврди Ђилас. Занимљивији нам је Јеремићев одговор: „Ствари би требало назвати правим именом. Ово је демагошки испад и то је први пуцањ у нечему што ће се окончати у борби за будућност и душу Демократске странке (…)

Неки медији су писали да ће председавање Генералном скупштином УН Србију коштати седам и по милиона евра! Чак и да је то тачно, то би значило да би наредних 60 година Србија могла да председава УН за цену Моста преко Аде, да нагласим, без приступних саобраћајница.“
А „Данас“, на све то, пише да „ДС ове јесени бира између Тадића и Ђиласа“…