За Милинка Ивановић Црног кажу да је један од најбољих фрулаша које је изнедрила Шумадија. Виртоуз на фрули, 54-годишњи уметник већ 11 година члан је групе Бистрик Биље Крстић, сарадник је на Факултету музичке уметности у Београду и оснивач је школе фруле „Свети Владика Николај“, на чијим је фрулама имао част да свира…

Милинко Ивановић оснивач је школе фруле „Свети Владика Николај“

06. 07. 2012. 03:27 О. Икодиновић – Вести

Одрастао је у Крагујевцу, у радничкој породици. Отац је радио као оружар у Застави, а мајка је била домаћица. Прва фрула му је, каже, била варјача.
– Почео сам да свирам још као дечак, док ме је стриц Животије држао на крилу и док смо чували стоку. Он је био самоук, свирао је у шарену вашарску фрулу и двојнице, и био је прави чобански виртоуз… Таленат сам наследио и од деде Драга, мајчиног оца, који је имао своју банду. Памтим да сам као мали крао његову виолину из кофера.

Прва песма коју је одсвирао била је „Чобан тера овчице“… Отац га је натерао да заврши занат, па је Милинко неко време радио као аутоелектричар у Застави.
– Радио сам посао који не волим да бих преживео, а од оног што волим нисам могао да живим. Данас само од фруле живим…

Љубав према музици, још док је слушао чувеног фрулаша Саву Јеремића, одвела га је у КУД „Абрашевић“ из Крагујевца, где је упознао Бору Дугића.
– Чика Савина свирка је мека, топла, народска, док је свирка Боре Дугића технички тачна и инструментално перфектна. Од Боре сам научио све технике које мора да поседује један фрулаш да би владао фрулом. Али, приликом музицирања најбитнија је душа свирача.

Сарадња са КУД „Абрашевић“ и још неколико фолклорно-уметничких друштава донела му је и бројне наступе у земљи и иностранству, а већ тада је почео да ниже и прве награде.
– Свирка се са ливада и пашњака, крштења и свадби преселила у концертне дворане, биоскопске сале, позоришне представе, ликовне колоније, песничке и књижевне вечери… Данас је сваки оркестар незамислив без фруле. Њен чаробан звук чује се у свим врстама музике, од етно и народне до џеза…

Милинко Ивановић и Биљана Крстић

Са Бистриком је пропутовао готово пола света. Каже, чак шест пасоша је испунио. Наступали су скоро у целој Европи. Јужној и Северној Америци, Канади, Русији… Свирали су председницима држава, министрима, дипломатама и обичном свету.

– Уз име Горана Бреговића и Емира Кустурице стоји и име Биље Крстић. Она је поштована и призната уметница у целом свету – прича Милинко.

Крст у брду

Инспирацију Милинко проналази у селу Горње Грбице код Крагујевца.
– Открили смо темеље манастира Светог цара Лазара из 14. века, па желимо да поново подигнемо црквицу. Већ смо саградили капелицу, сазидали чесму и довели воду… Направили смо брвнару, оградили је јелкама и капијама и поставили крст у брду.

Бистрик је, додаје Милинко, једна велика породица.

– Свега је ту било… Сећам се наступа у Италији, Биља је изашла на сцену и таман кад је требало да запева у грло јој је улетела мушица. Уз мало колутања очију, сналажљивости и хладне воде све се добро завршило. А једном кад смо се враћали из Бањалуке возачу аутобуса је зазвонио телефон, а он је рекао: „Ево, возим Сању Илић и Балканику“.

Милинко, који је осам пута освајао титулу Прве фруле Србије и низ других признања, био је ангажован и на снимању музике за филм „Монтевидео, Бог те видео“. Сарађивао је са Бајагом, Бором Чорбом, Горицом Поповић, Тошетом Проеским…

Милинко Ивановић и Тоше Проески

– Са Тошетом смо имали неколико концерата. Кад би запевао „Зајди, зајди“, неки евергрин или светски хит, сви би остали без даха.

Кроз његову школу фруле „Свети Владика Велимировић“ у Крагујевцу досад је прошло 50 ученика.

Виртуоз са фрулом: Милинко Ивановић

– Јављају се и пензионери који хоће да свирају својим унучићима. Фрула делује терапеутски, умирујуће и благотворно. Из моје школе изашло је и 15 фрулаша. На Косову сам имао 10 ученика, а интересују се и из дијаспоре.

Милинко у својој колекцији има више од 60 фрула. Набавља их у Краљеву, од мајстора Павла Обрадовића. Коштају од 100 до 500 евра, у зависности које је дужине и од којег је дрвета.
– Свако дрво даје свој звук… Поседујем сет великих фрула које се зову дудуци и кавала који имају промукао, сетни тон. Они се користе у духовној музици. Мање фруле су за кола. Оне имају ведар и раздраган звук – открива овај мајстор фруле, који је издао и албум „Плетеница“.

У свему што ради највећа му је подршка супруга Зорица. Упознали су се на једној сеоској забави и већ 28 година су у срећном браку. Са њима последњих 10 година живи и ћерка Зоричиног брата – Александра.

– Александра иде у музичку школу, свира клавир па често заједно засвирамо класичну музику. Изводимо дела Баха, Шопена, Моцарта… – каже Милинко и додаје да најрадије засвира песму Петра Танасијевића „Јутрос ми је ружа процветала“…