Сукоб у ДС ће се догодити таман у тренутку када његов исход више неће бити толико важан. Само један може бити први, и тај је већ први
06.07.2012. НовиСтандард

Што из сопствених интереса, што из осветничког порива да се намири правда или тек пусте жеље да се види да и богати плачу, тек многи данас верују како је почео рат за вођство у Демократској странци. И греше, наравно, још је рано. Погрешио је и Вук Јеремић, изнервиран што га Ђилас напада по новинама, па је испалио ону већ чувену реченицу да су напади на њега „први пуцањ у нечему што ће се окончати у борби за будућност и душу Демократске странке“. Демократама се то Вуково јавно извртање жутог џемпера нимало није допало, посебно што ће он бити у Њујорку док они буду крвавили гаће, док се другима није допало све остало јер нема тамо на видику ни те покоре ни те хришћанске покајничке душе која би се данас могла борити за зрно жуте душе. На крају, Јеремић се у тихом рату између Ђиласа и Тадића ставио на страну свог професора и, рекао бих, више изнервирао њега него моћног београдског градоначелника, кога иначе нервира као једини ривал са каквим-таквим упориштем у јавности.

Зашто Тадићу данас није до Јеремићеве помоћи? Зато што је он један уморан човек, поражен у свим биткама које је водио претходних месеци, а није их било мало. Зато што су га за то време издали скоро сви који су то могли – од странаца који су му аплаудирали на отвореној сцени док је ту варљиву љубав плаћао високом ценом изазивања српског презира, који је кулминирао 20. маја; преко Дачића, у кога је инвестирао више него његови родитељи; до партијских барона, који су на њему изградили своје империје, а сада га се више не плаше, показују све мање поштовања, чак га и у очи питају да ли ће сазвати партијску скупштину, где ће се суочити са својом одговорношћу. Ратови, то за Бориса не мирише на нове победе, већ на нове ударце и нове издаје, свакако превише за овог прерано остарелог човека, разочараног у све таман онолико колико још није стигао да се разочара у себе.

Кад би размишљао као ратник, Тадић би пристао на Јеремићеву тезу о почетку рата у Демократској странци. Јер његова лидерска харизма јесте у паду, али ње сутра, шта год да се догоди, неће бити више него данас. Осим тога, страначке бароне, све осим Пајтића, уз Бориса држи само то што су против Ђиласа, кога се плаше таман онолико колико је он успешнији и перспективнији од њих. Елем, био би ово последњи тренутак када би Борис требало да почне рат ако уопште жели да претекне после јесени. Али он га не почиње, на разочарење свих ових рђавих прогнозера, који верују да је питање сата када ће се ухватити за гушу са Ђиласом.

КОМЕ ТРЕБА ДС

Рецимо да Борис то уради, и рецимо да победи. Ђилас ће са својом екипом, својим парама, својим рејтингом, својом логистиком, својим медијима и – пази сад – својим бирачима изаћи из странке, основати своју, док ће Борису оставити још увек не сањамо колико тешку страначку хипотеку и колико година затвора за њене функционере. Елем, Тадић можда може да добије битку против Ђиласа, можда може и рат, али он ни са једном својом победом више не може ништа. У сваком следећем рату, бројаће се се само његове ране, а не ране његових противника. Његова слаба могућност зато се састоји од тога да се са Ђиласом некако договори да остане на макар протоколарној функцији председника, да отуда још једном покуша да се врати у игру. Слаба је то нада за Тадића, али слаба му је и свака друга, посебно она у којој би он услишио жеље својих барона и отворио фронт против Ђиласа.

Ђиласу, са друге стране, такође не треба рат. У евентуалном рату против Тадића он на својој страни има перспектву, што, кад је реч о опредељивању жутих, није имагинарна свар, утолико пре што је Тадић пре осам година победио Живковића управо на томе што су с њим препознали перспективу. Опет, Ђилас данас, због тога што је против себе мобилисао већину уплашених барона ДС, нема велике шансе против Тадића, а и, када би их имао, остаје му нерешиво питање. Наиме, шта би он сад са Демократском странком? Шта да ради са странком о којој ће Србија за највише месец дана сазнати много тога, и ништа неће бити лепо? Рецимо, за колико је задужила следећа три колена Срба; за колико њених пословних људи данас кредите враћају сви грађани; колико ће Србији требати да се опорави од њених реформи; колико би Србија могло да се прехрани од кеша који су изнели из ње?

Наравно, Ђилас јесте амбициозан човек и не сумњам да је међу првима на списку његових жеља та да води странку. Али нисам сигуран да има амбицију да се то догоди управо сада. Јер на чело странке долазите када обезбедите подршку, а њу у пораженим странкама обезбеђујете неком великом идејом о повратку, неким новим концептом, који би остали препознали као перспективу за себе. Не сумњам да је Ђилас у стању да смисли такву идеју, али на шта би то личило да он сада изађе с неким озбиљним програмом, а онда за месец дана медији проговоре о ономе о чему су ћутали четири године и о том програму престану да размишљају и они који би на њему требало да преживе.

Када су радикали, изгубили у мају 2008. године, већ у септембру исте године они су имали идеју о Српској напредној странци, која се некима допала, некима не, али успех те идеје се данас на сцени види. У ДС за сада нема идеје јер она још увек није могућа, а оно што је после другог круга председничких избора деловало као унутарпартијско трење била је тек рефлексна реакција тражења кривца, и у томе се наступало инстинктивно, а не да се програмски тражило неко решење за будућност странке. Наравно да је то трење било увећано пошто се видело да ДС неће бити ни у влади. Али никаквих озбиљних потеза ни дубинских резова у ДС неће бити све док се не догоди тај жути армагедон, од кога страначки барони стрепе као од страшног суда и без кога не могу ни да мрдну у било ком правцу.

Тек када се то догоди, кад се преживели и рањени окупе, на потезу ће бити и Борис и Ђилас. Први ће так тада знати да ли ДС има икакву перспективу с њим и, у зависности од тога колико ће то бити очигледно, он ће или отпасти као сув лист, или ће изгубити од Ђиласа на скупштини, или ће се договорити с њим о свом останку на челу. Ђилас, са друге стране, кад се то догоди, неће размишљати о перспективама ДС с њим на челу, већ о сопственим перспективама са ДС у својој торби. Ако му се она после тог топлог зеца покаже као сувише тешка хипотека, он ће кренути сопственим путем у сопственој странци отимајући жутима бираче на терену.

А то, на крају значи, да је од силно најављиваног рата за ДС између Ђиласа и Тадића, могућ чак и следећи расплет: да Тадић одустане и, још једном понижен и компромитован, напусти политику, а да Ђилас, уместо да заседне на упражњено место шефа ДС, направи сопствену странку.

И МАТИЈА И ВОЈИН

Није реч о томе колико ће ДС бити за Ђиласове стандарде морално компромитована после свог топлог зеца – није он гадљив човек – већ колико ће она бити у стању да задржи стандарде његових великих амбиција. А то пре свега значи колико ће у јавној перцепцији у ДС остати од велике странке и њеног широког заснивања политике за широке масе. Ђилас о томе размишља од свог уласка у политику, о чему најбоље симболички сведочи његов својевремени одговор у једном упитнику НИН-а на питање коме се диви. Ђилас се тамо дивио Матији Бећковићу и Војину Димитријевићу. Е сад, док су многи постављали питање од каквог је материјала онај који може да се у исто време диви и Матији и Војину, Ђилас растао у политичара који је могао и да говори против геј-параде и да сарађује са Чедом, и да навуче омразу невладиих организација због тврдог става према Ромима и да га оне подржавају као опонента Борисовом „национализму“. Отуд нема никакве сумње да Ђилас има претпоставке да сутра израсте у политичара који ће на главу набити шајкачу и причати о светској завери против Срба, као што исто тако може и да израсте у политичара који ће Србима у лектиру ставити Кокана Младеновића. И што на крају може да израсте у политичара – неки ће рећи да је то најбоље код њега, а ја да је најопасније – да може и једно и друго истовремено.

Отуда ће Ђилас бити на челу ДС само ако она буде у стању да му будућа јавна перцепција странке дозволи ту врсту идеолошке ширине. Наравно, идеолошку ширину показују веома добро идеолошки и интелектуално изграђени политичари и, у последњој деценији, они који су и од једног и од другог оперисани. Ђилас је у овој другој групи.

И баш зато неће бити најважније питање хоће ли Ђилас успети да се наметне у ДС, већ хоће ли она успети да се наметне њему. А због тога Ђилас ће остати на сцени и ако изгуби од Бориса и ако га победи у ДС, као што ће Борис нестати такође у оба случаја. А то значи да ће се сукоб за власт код жутих догодити оног тренутка када та странка дефинитивно прође кроз топлог зеца, до када ће се ипак држати колико-толико заједно. А, када се то заврши, сукоб ће се догодити, таман у тренутку када његов исход више и неће бити толико важан. Само један може бити први, и тај је већ први.