НОВИ САД – Ко се не освети, тај се не посвети – гесло је које је на снази у деловима јужне Србије, на Косову и Метохији, Албанији и Црној Гори, где се задржала крвна освета, обичај за који социолози сматрају карактеристичним за недовољно развијена друштва, где се конфликт између двеју фамилија, започет убиством члана једне, наставља узвратним убијањем мушкараца.

02.07.2012. Правда, аутор: Синиша Костић

За Шиптаре на Космету и Албанце у Албанији и даље је изнад свих осталих закона Канон Леке Дугађинија, из 15. века, у коме стоји да „уколико један човек убије другога, мушки члан породице мора да узврати истом мером“. Крвна освета је преживела од племенског уређења, преко феудализма, Титовог и Енвер Хоџиног комунизма, све до данашњег доба ЕУ капитализма.

Војводина

Познати новинар из Врбаса и добар познавалац прилика међу црногорским живљем у Војводини, Петко Копривица не може да се сети да се нешто тако догодило за протекле четири деценије.

Према нашим истраживањима, у Војводини је последњи случај убиства из крвне освете забележен 2006. године у Панчеву, али то нема везе са црногорско-шиптарским живљем које је живело или живи у северној српској покрајини.

Наиме, после завршетка суђења у панчевачком суду, у центру града је убијен Драган Будак (24) из Сакула, који је четири године раније скривио саобраћајну несрећу у којој је погинуо осамнаестогодишњи младић, син Драгољуба Куручког (50) из Идвора.

Куручки је пратио Будака по изласку из зграде суда, ишао за њим до паркинга, где је Будак оставио свој црни „голф тројку“, сачекао га да откључа врата и уђе у возило. Када је Будак са паркинга кренуо да се укључи у саобраћај, Куручки је пришао његовом возилу, уперио му пиштољ „тетејац“ у главу и, пред неколико пролазника, испалио хитац. Будак је остао на месту мртав лежећи у аутомобилу, док се Куручки након бега, ипак нешто касније предао полицији.

Претња Маје Вукчевић Лаушевићу

Питање крвне освете у српској јавности поново је актуелизовано када је глумац Жарко Лаушевић објавио књигу „Година прође, дан никада“, у којој је описао трагедију са собом у главној улози, а чије су директне жртве у лето 1993. године у Подгорици били млади Црногорци, Радован Вучинић и Драгор Пејовић. Књига је штампана у неколико издања, Лаушевића је помиловао тадашњи председник Србије Борис Тадић, а министар полиције Ивица Дачић лично му је у Њујорку уручио пасош.

Сву помпу око Лаушевића, породице убијених доживеле су као сипање соли на отворену рану и поновно поклањање пажње „џелату, а не жртвама“. Уз јасну алузију на гесло са почетка овог текста, редакцији једног дневног листа Маја Вукчевић, сестра убијеног Радована, послала је песму са називом „Посвета“, као одговор породице на текстове који су поздрављали поступак државе према глумцу. Стручњаци су протумачили да се у стиховима ове песме „назиру елементи претње и слутње да крвна освета мора бити задовољена“.

Међутим, две и по године пре објављивања Лаушевићеве књиге, Славица Вучинић и Славка Јаношевић, такође Радованове сестре, упутиле су писмо српској јавности, где кажу да је једино очекивање породице Вучинић да Лаушевић до краја одслужи правоснажном пресудом досуђену казну. Оне су тада навеле да породица не тражи крвну освету.

– Од убиства у кафићу прошло је 16 година. За то време, наводној освети били су доступни и деца Жарка Лаушевића и његов брат Бранимир Лаушевић са породицом, као и њихова сестра, па у једном тренутку чак и сам Жарко. Шта им се догодило? Ништа, и што се породице Вучинић тиче, ништа им се и неће догодити – наведено је у том писму.

Николина освета

Жарку Лаушевићу се после убиства и хапшења, у затвору у Спужу први нашао при руци Никола Калуђеровић, човек који се осветио убивши брата убице његовог 23-годишњег сина Жељка. Николин син је убијен августа 1987. испред кафића „Чарли“ на  Цетињу, када је хтео да раздвоји две групе које су се сукобиле, а погођен је метком који је испалио Раде Грдинић.

– Од тог момента нисам имао мира, јер сам знао да је мој син невин. Из затвора је убрзо изашао Рајко Грдинић, брат Радетов, који је такође учествовао у тучи. Изазивао ме и вређао, стравично ми стао на муку. Из дана у дан тонуо сам у бес и очај – причао је Никола Калуђеровић.

После годину и по дана од убиства сина, Никола је убио Рајка Грдинића на Светом Стефану, али је у пуцњави рањен недужни таксиста Драган Шофранц, који је после 20 дана добио сепсу и умро. Никола је првобитно осуђен на 20 година, а помилован након одлежаних осам.

– Мени у затвору није било тешко, ја сам тражио казну за себе. Верујте да сам најсрећнији био онога дана када сам прекорачио праг спушког затвора. И Жаро је желео да испашта. Ево, и сада кажњава себе. Јер, они су мртви, а ни ми богами нисмо живи – изјавио је недавно Никола Калуђеровић, „најпознатији осветник у Црној Гори“.

Погибија Бранке Ђукић

Најпродаванија гусларска касета свих времена, која је у бившој СФРЈ достигла тираж од 750.000  примерака, јесте она на којој је била песма „Погибија Бранке Ђукић“, гуслара Божидара Ђукића, посвећена девојци Бранки, која је давне 1975. године радије изабрала смрт него да дозволи да буде силована од двојице Шиптара на планини Чакор.

– Бранка је била из села Метеха, код Плава. Тог кобног дана враћала се из Пећи, где је уписала четврти разред гимназије. Пошто је аутобус саобраћао само до врха планине, један део пута морала је да пређе пешице. Тада су испред ње изашла двојица Шиптара и покушала да је силују. Успела је да се отргне и пљуне једног од њих, али док је бежала, пуцали су јој у леђа. Наредног дана, мртву Бранку је пронашао њен отац и на рукама је однео у родно село, где је сахрањена – сажет је опис овог догађаја.

Полиција је успела да брзо открије злочинце, судило се у Бијелом Пољу. Отац Раде није се мирио са убиством своје кћерке. Успео је у суд да унесе пиштољ. А када је адвокат једног од оптужених затражио ослобађајућу пресуду, Раде је извадио пиштољ и убио убицу своје кћери. Касније је казао: „Другачије нијесам могао.“ Од осам година затвора одслужио је три, јер је помилован.

Убиство Бранке Ђукић је, иако медијски заташкавано, постало метафора српског страдања на Космету.

У рату кланова Харадинај и Мусај, убијен Рамушев рођени брат

Крвна освета је највише укорењена на Космету и у Албанији. Иако су Шиптари почетком 90-их покушали са акцијама „опраштања крви“ када се окупљало и по 100.000 људи, наставили су то после 2000. године.

Тако је у међусобној освети клана који предводи Рамуш Харадинај, хашки оптуженик и бивши председник владе у Приштини, и фамилије Мусај, из околине Дечана, до сада убијено 30-ак људи. Међу њима је и Рамушев рођени брат Енвер, који је у време убиства био студент. Убијане су и жене и деца, што није било по Канону Леке Дугађинија, којим је прописано да се „умир крви“ не сме вршти над женама и мушком децом до 15 година.

Најдрастичнији случај кршења изворног обичајног права код Шиптара догодио се у фебруару прошле године у селу Миратовац, код Прешева, на југу Србије, када је Рефик Заирија (24) заклао петогодишњег Нијаза Ибрахимија, тако што је дечаку пререзао врат од уха до уха. Истражни органи су закључили да је реч о крвној освети. Дечака, који му је иначе рођак, најпре је мучио у напуштеној кући.

Чекао 34 године

Да крвна освета и даље има „своју логику“ сведочи и пример из априла ове године, када је у центру Бујановца гастарбајтер Имер Љ. (53) извршио убиство на које је чекао 34 године. Он је убио човека који је 1978. године убио његовог рођеног брата и брата од стрица, а оца тешко ранио. После убиства, Имер је остао на лицу места и сачекао полицајце, којима се мирно предао.

Ипак, најбизарнији случај крвне освете на овим просторима је онај из 1994. године, који се догодио у селу Ромај, на планини Паштрик, код Призрена. Тада је старица Рива Демај (95) хицима из пиштоља убила Насера Демаја (16), сина њеног девера. Неколико месеци пре тога, Насеров брат је убио старичиног сина, а свог брата од стрица, тако што га је зверски претукао мотком. Старица је осуђена на осам година затвора, одслужила је четири и претпоставља се да је била најстарији осуђеник на свету. Умрла је у избеглиштву после 2000. године, у околини Ниша, преваливши стоту.