Те среде, 30/17. марта 2010. лета Господњег у току Страсне Седмице, у Скупштини Републике Србије десило се нешто досад незабележено у историји људског рода. Владајућа коалиција је усвојила декларацију по којој сопствени народ, над којим је три пута извршен геноцид током 20. века, проглашавају злочиначким. После овакве срамне одлуке под оваквом влашћу је очигледно све дозвољено. На дан када је Јуда издао Христа за 30 сребрњака, актуелна евроатлантска коалиција је одлучила да пљуне, понизи и омаловажи сопствени народ и његове жртве и притом му још утисне жиг колективне кривице, а све зарад неке обећане “европејске“ земље Недођије.

02.07.2012 видовдан.орг

„Декларација о Сребреници“

Волео бих да наша актуелна влада није наша, већ влада наших највећих непријатеља. Ионако спроводе такву политику над српским народом и грађанима Србије. После овакве срамоте и пристајања на најприземнију америчку пропаганду полуистина и лажи, можемо да закључимо да се у Србији на власти налази антисрпска коалиција, која по свом презиру и мржњи према српском народу може да стане раме уз раме са представницима загребачких, сарајевских и приштинских србомрзаца. Изгледа да актуелна власт у Београду стоји на оним становиштима о узроцима и последицама рата 90-тих на којима су стајали Туђман, Изетбеговић, Тачи и сл. Данас се хистерича србофобна и србождерска атмосфера ствара у београдском грађанистичком “кругу двојке“, који је у хрватском и усташком праваштву пронашао своје политичке узоре по питању како треба поступати са Србима.

Најпре су се огласила разна независно-зависна антисрпска удружења Сорошевог и атлантистичког НВО сектора. Слушајући њих, испада да су представници Тадићевог режима још и “државотворно и одговорно“ поступили. Од Вукчевића, преко Соње Бисерко и Наташе Кандић, па све до Марка Караџића, наслушали смо се “жалопојки и критика“ на рачун усвојене декларације, јер не садржи реч “геноцид“. Рецимо, једна Соња Бисерко која тврди за Јасеновац да је “српски мит“, инсистира да се Сребреница изучава у школским уџбеницима током процеса “денацификације“. Ипак, мораћемо да разочарамо дежурне људско-правашке грађаноиде и њихове истомишљенике у неким бившим републикама СФРЈ. Наиме, да смо ми Срби којим случајем били агресори, фашисти и окупатори током сукоба 90-тих година, нас би у Љубљани, Загребу, Сарајеву дочекивали са цвећем, песмом и општенародним весељем, онако како су се у тим крајевима увек дочекивали окупатори и фашисти. Али, пошто су нама стране такве изопачене идеологије попут фашизма, Срби су 90-тих доживели исто оно што су доживели и у периоду 1941-1945. године од бивше “браће“. Српски народ је убијан, затиран и протериван, а када би пружио отпор и борио се за голи опстанак на историјски српским територијама, онда би га проглашавали “агресором, окупатором и злочиначким“. Када би год нека окупациона сила прошла овим просторима, било да је у питању Аустроугарска, нацистичка Немачка, или НАТО пакт, бивша “браћа“ и одроди самопроглашени за неке псеудо-нације са нашим непријатељима трудили су се само да побију и протерају што више Срба, док могу. Лако су увек на нас дизали руку, јер су знали да ће мало или нимало одговарати за своје злочине. Као што је то рекао Џејми Шеј, портпарол НАТО-а за време агресије 1999. године : “Србе треба спокојно бомбардовати, јер они ионако све заборављају“. То је већ наш велики проблем. Зашто то себи дозвољавамо, зашто не поштујемо своје жртве и докле ће бити присутан тај национални мазохизам и дефетизам као вечита владајућа идеологија код нас, нарочито међу представницима јадне псеудо-елите ?
Да одмах схватимо о чему се ради и овај пут и како је све ово толико пута већ виђено, побринуо се муфтија Муамер Зукорлић. Када слушате овог човека ви тачно знате на чему сте. Наступа отворено, јасно и гласно, не либећи се да покаже за шта се залаже и да свима стави до знања да не само да признаје сарајевског Мустафу Церића за свог реис-ел-улему, већ и да је један од острашћенијих заговорника неоосманизма и “зелене трансферзале“. Њему бар можемо бити захвални на искрености. По самом Зукорлићу, испада да се “геноцид“ над муслиманским живљем Балкана врши у континуитету још од неуспеле турске опсаде Беча 1690. године. Према муфтији Зукорлићу, Даватоглуу, Абдулаху Сидрану и Харису Силајџићу испада да су Османлије веру Мухамедову и своју царевину ширили на свеопште задовољство народа који су овде живели, а Османско царство је била једна дивна мулти-култи творевина где су се поштовала људска права и слободе. Овакве ставове можете данас прочитати и у западним историјским уџбеницима, где испада да европски народи просто треба да се утркују у пљувању по сопственој историји и традицији. Каква је била отоманска владавина овим просторима и колика је била цивилизацијска регресија ових крајева под Турцима не треба посебно објашњавати, а “људска права“ типа набијања на колац, данка у крви, право бега на прву брачну ноћ са “Влаховом“ женом, рушење цркава и спречавање њихове обнове, забрана црквених звона, уништавање идентитета и исламизација, само су неке “тековине“ ове “мулти-култи“ царевине. Али, очигледно има и данас оних који се са сетом сећају тих времена и певуше “пусто турско“, па успут најављују како ће у будућности Европа бити исламска, а да ће балкански муслимани чинити 20% становништва у ЕУ, нарочито када у ЕУ уђе Турска. Сви добро памтимо ову изјаву Мустафе Церића, а треба ли сумњати да поједини њему блиски кругови у Новом Пазару мисле другачије.
На крају, али не и најмање битан, из нафталина искаче Живорад Ковачевић, председник Европског покрета у Србији, организације којој је ипак од Европе много ближа америчка амбасада. Живорад Ковачевић, иначе из своје титоистичке младости док је ведрио и облачио по комитету у Новом Београду познатији под “конспиративним“ надимком Жика Бамбус, даје изјаву да појам “издаје“ (Жика овај појам ставља под наводнике) одлази у историју и да он практично више не постоји. И тако од Жике сазнајемо шта ради наша “европејска“ власт. Пошто су у међувремену уништили државу, пристали на њену пљачку, отимачину, комадање и понижење и пошто имамо још само неке остатке остатака од државних институција, а власт нам чине домаће марионете страних окупатора и наредбодаваца, за Жику Бамбуса је “логично“ да ни појма издаје више нема. Држава која нема државне тајне и где се залагање за рушење и комадање сопствене земље назива “политичком реалношћу“ не може ни да има појам издаје. Да би сте нешто или некога издали, то мора да постоји, а пошто наша држава практично и не постоји, може ли се издати ? Још ако пођемо од тога да нам је држава и доведена довде управо политиком издаје и урушавања, а да се то назвало “реформе“, испада да издаје није ни било. Ова изопачена логика представника Тадићевог режима је и довела дотле да све оно што је ненормално и неодрживо код нас буде не само прихватљиво, већ и једино могуће, односно да не постоји никаква друга алтернатива. “ЕУ нема алтернативу“, па макар то значило и уништење Србије и српског народа.
Данашњи властодршци у Србији као да се труде да опонашају своје комунистичке претходнике, који су и у Јасеновцу оћутали добро познату “опаску“ Ивана Стеве Крајачића. И не само то, већ се утркују са нашим непријатељима у задавању све тежих и горих удараца српском народу. Обична промена власти на изборима неће бити довољна да изађемо из овог зачараног круга у којем се налазимо. Биће неопходно повратити слободу и све културне, државне и јавне институције како би оне поново биле у служби, а не против Србије. Што се тиче острашћених евроатлантиста, њима можемо да поручимо да ће пре или касније одговарати за своја недела и за све што су свесно чинили уништавајући ову земљу.
Жарко Јанковић, Нови Сад