Неко у Србији мора под хитно да постави ова питања тужиоцу за Ратне злочине, иако се ускоро навршава пуних девет година откако се Владимир Вукчевић налази на том положају. Биће довољно да тај неко претходно прочита београдске дневне новине, по којим Вукчевић ових дана терети људе против којих нема довољно доказа да би их извео пред суд.

01.07.2012. Извор: Независне новине, Правда

Ево како то ради. Прво сазове конференцију за штампу да обелодани поступке против јатака ратних злочинаца. Затим каже да не може да им саопшти имена, наводно јер неће да „прекрши претпоставку невиности“ оних против којих води кривични поступак. Али потом их опише тако да им идентитет лако погоде чак и новинари којим Тужилаштво није претходно „у поверењу“ открило о коме се ради.

Притом све време инсистира да осумњиченом неће да каже име, „сами закључите“. Када из тужиочевог описа „генерала“ и „високопозиционираног припадника службе војне безбедности у пензији“ сви већ сутрадан препознају Ацу Томића, бившег шефа Војне контраобавештајне службе, за којег је још пре неколико месеци потврђено да је под истрагом, Вукчевић од човека, чију је претпоставку невиности тобож штитио, тражи да сам призна кривицу јер би то било „најефикасније“.

Нису ништа боље прошли ни они против којих Вукчевић осим што нема доказа, не води ни истрагу. Бивши начелник Генералштаба Војске Југославије Небојша Павковић је у хашком затвору, дакле ван Вукчевићевог домашаја, и по тужиочевом изричитом признању „није доносио никакве противзаконите одлуке“, али се Вукчевић свеједно осетио „стимулисаним“ да му помене име. Био је рад да помене и да се Тужилаштво бавило Радетом Булатовићем. Ни против њега нема доказа, али ће га „у својству грађанина“ позвати да „објасни неке ствари“.

И покојног Мому Капора оптужио је за својеврсно „јатаковање“ Радовану Караџићу, а као доказни материјал послужио му је Капоров цртеж старца са шеширом из 2002, који ликовним критичарима запосленим у Тужилаштву страшно личи на лик „доктора Дабића“ под којим се у Београду крио бивши председник Републике Српске. Запрепашћена Капорова удовица саопштила је да поседује мноштво варијација истог цртежа, и 15 година старих, и да би их радо показала тужиоцима да су је о својим сумњама обавестили пре него што су заказали конференцију за штампу.

Момо Капор није крио да гаји наклоност према хашком оптуженику Радовану Караџићу и свакако се због ових смешних Вукчевићевих оптужби не „окреће у гробу“. Није овде о томе реч. Реч је о томе да Србија има тужиоца за ратне злочине који је или некомпетентан или потпуно бескрупулозан.

У развијеним демократијама се нешто од овога што Вукчевић ради поспрдно назива “ trial by media „, суђења путем медија. У Србији политичка злоупотреба правосуђа није ништа ново, али је Владимир Вукчевић достигао врхунац дрскости у циничној и демагошкој употреби штампе против људи против којих његово тужилаштво још није подигло оптужницу. Није реч само о томе да се служи тужилачком функцијом како би сумњивце осудио пред судом јавног мњења: Вукчевић медије користи уместо и мимо било какве законске процедуре. Нема мукотрпног прикупљања доказа, нема подизања оптужнице, нема унакрсног испитивања и принципа „једнакости оружја“ одбране и оптужбе у судници: уместо тога, Вукчевић у новинама и на телевизији сумњичи и оптужује и нуди нагодбе. Било би „најефикасније“, вели, када би са Томићем и другим осумњиченима постигли споразум о признању кривице.

Стварно? Можда би још ефикасније било да се уопште не гњавимо са законима, судијама и суђењима, већ да са телевизијских екрана прозовемо све од којих бисмо хтели да нам „објасне неке ствари“, па да их позовемо да се сами предају и признају ако су за шта криви?А да после тога пређемо можда и на оне који су нам се нешто у прошлости замерили, а затим и на један чији нам је патриотизам сумњив па потом и оне чија су нам политичка уверења одвратна …

Јесмо ли рекли врхунац дрскости? Не, врхунац је ипак нешто друго. Врхунац је то што се медијима као оруђем државне пропаганде дрско користи исти тужилац који претендује да пред суд за ратне злочине изведе српске новинаре који су деведесетих година дозволили да их Милошевићев режим злоупотреби као средство ратне пропаганде. И поступци против новинара воде се у Вукчевићевом тужилаштву по истом кључу као и ови против Младићевих и Караџићевих јатака. Уместо да јавности предоче доказе на основу којих ће повести поступак за кривично дело „организовања и подстицања геноцида и ратних злочина“ (да, добро сте прочитали, то је дело за које сумњиче српске новинаре), Вукчевић и Бруно Векарић кренули су пре три године другим путем: прво су покренули јавну кампању, односно саопштили намеру да у Србији пронађу новинаре које би оптужили, а онда су организовали тимове које су послали да читају двадесет година старе новине и да гледају двадесет година старе телевизијске дневнике и замолили грађане да се јаве ако су у личним архивама сачували по неки текст који би могао сада да послужи као доказ. То је као да прво запалите ломачу, затим тражите од грађана да доносе гранчице за ватру, а тек неколико година касније изађете у јавност са првим конкретним сумњама.

Онда се покаже да ислеђујеш новинаре што су деведесетих година радили слично ономе како се сада ради.

Нигде се у демократском свету тако не ради. Зашто то онда постаје пракса у Србији? Нико јавно не пита Тужилаштво ни зашто је, на дан изборне ћутње, хапсило и у затвору недељама држало Албанце са југа Србије за које је морало знати да су обухваћени амнестијом која је потписана после 5. октобра. Је ли то зато што су оштећени само Албанци? У другим би земљама већ и некомпетентност коју је Тужилаштво за ратне злочине показало у случајевима злочина над Србима (тузланска колона, Јуришић, Добровољачка улица, Ганић), довела до озбиљног преиспитивања професионалне стручности. Знамо и шта би санкција била.

Још једном: Ко је овај човек, шта ради и зашто му то полази за руком?