СРПСТВО СЕ УВЕК ЛОМИЛО НА ЛАТИНИЦИ(1)

Пише: Др Дарко Ј. Ивановић

Које су основне поставке П. Милосављевића и Покрета за обнову србистике?

Па, готово да се може рећи – никакве и ни у чему суштинском нове, изван онога што је предвиђено у Новосадском договору (1954). Д. Збиљић сматра да се српство увек ломило и данас се ломи на затирању ћирилице, а не на језику који је већ преузет давно од Хрвата, а онда су га преименовали и Бошњаци и Црногорци, а ми се бојимо футуристичког предвиђања Збиљићевог имењака Петровића да је на реду „војвођански језик“, само треба још мало времена – док основана Војвођанска академија наука не „створи“ војвођанску нацију од Срба.

Упоредна суштинска анализа дела П. Милосављевића, Д. Збиљића и представника институционалне лингвистике о српском језику и писму ћирилици  Дело проф. др Петра Милосављевића је обимно и тиче се, пре свега, књижевне критике и, у последњих петнаестак годна, лингвистике о српском језику. Он је познати критичар нарочито по минуциозној анализи познате песме Лазе Костића „Santa Maria della Salute“. Милосављевић је писац двадесетак књига међу којима и једног романа и једне занимљиве збрике песама. Треба признати да је реч о прилично вредном и агилном човеку, без обзира на његове године. Основао је и Покрет за обнову србистике.

Додуше, лингвисти који прате шта се у нашој науци о српском језику догађа знају да обновитељске србистичке идеје П. Милосављевића крајем 20. века нису изворне. Изворне србистичке идеје (обновљене у последњих тридесетак година, када се то смело овде чинити) не припадају П. Милосављевићу, него Д. Петровићу, Д. Збиљићу, Р. Маројевићу, М. Ковачевићу и још неколицини српских лингвиста, а онда се у то умешао П. Милосављевић оснивањем Покрета за обнову србистике на Косову и Метохији (Приштина, 1997). Нажалост, Милосављевић, који је изврсно истумачио неке чињенице из истроријата српског стандардног језика и његовог преузимања од Хрвата, кад је реч о решењу питања писма данашњега српскога језика остао је на линији сербокроатистике и Новосадског договора, а против реституције српског језика на ранијем ћириличком једноазбучју.

А, уз то,  Објављено најпре на сајту Видовдана.  он је творац заблуде да је Вук створио и „српску латиницу“, чиме се његов покрет претворио у заштиту писма које није српско, а, посредно у једног од лингвистичких затирача истинског српског писма ћирилице којом су Срби писали хиљаду година своје књиге и која је једина у тако дугом периоду била истинско општесрпско писмо све док се, под притиском комуниста, српски и хрватски лингвисти нису договорили „иза врата“ о замени српске ћирилице хрватском латиницом на Новосадском договору (1954).  

Основне (по)ставке Милосављевића и Покрета за обнову србистике  

Које су основне поставке Милосављевића и Покрета за обнову србистике? Кад је реч о начину решења питања писма српскога језика, може се рећи, Милосављевићеве идеје о настављању српског језика у двоазбучју у складу је с оним што је предвиђао Новосадски договор (1954) и то га враћа у сербокроатистику, а у решењу питања писма савременог српског језика чини га анахроним стручњаком. И Милосављевић и његов Покрет, наравно, јесу за два писма у српском језику и за два изговора. Они, тврде да тако чувају српски језик, а не виде да је то промашено чување српског језика.

Од тог начина „чувања“ српског језика и писама произашла су три нова „језика“: „хрватски језик“, „босански/бошњачки“ и „црногорски“. (Проф. др Д. Петровић је давно истицао бојазан да се ради на стварњу војвођанске нације и, следствено томе – „војвођанског језика“. Полазиште за то већ је створено у Сатуту АП Војводине (2009) у коме је у противуставном Члану 26. усвојено, практично, гледиште П. Милосављевића и његовог Покрета за обнову србистике, па је за језик Срба у Војводини усвојено различито решење питања писма у српском језику.

Поред српске ћирилице у будућем „војвођанском језику“, попут „хрватског језика“, „бошњачког“ и „црногорског“, предвиђена је комунистичка одлука да, поред ћирилице, и „латинично“ (реч је записана са н у Статуту, а то је према стандарду „хрватског“, а не српског језика) писмо српскога језика остане и после обновљеног изворног назива српскога језика. Разуме се записано је да је у употреби двоазбучје, а, у ствари, то значи – нема ћирилице, ево вам латиница јер је она „равноправна“, а пошто је „равноправна“, биће Вам само она у Војводини.

И погледајте све исписе по Новом Саду, на пример, али и свуда по целој Србији, и видећете да је српско писмо заступљено само у изузецима, што је последица нашег уникатног „богатства двоазбучја“. П. Милосављевић никада није о томе писао јер је то тачно према његовом Покрету и његовој теорији о томе да није ништа необично да се један језик пише са више писама. Па и није, али само у једном случају у свету имамо  најчистије и најсличније двоазбучје са српским језиком како га види П. Милосављевић. То је јужнокорејски језик. А тај је податак „ископао“ познати неодустајни сербокроатиста англиста Ранко Бугарски.

Нигде више у целој Европи и целом престижном свету нема таквог случаја. Дакле, уиситину није тачно да се језик може писати „само једним писмом“ (главни аргумент П. Милосављевића за српско двоазбучје, а истина је комплетнија – да се један језик може писати и са хиљаду писама уз мало прилагођавања, али је то бесмислица коју нико у Европи не примењује, али ни у свету, осим реченог примера. П. Милосављевић, дакле, изузетак узима за главно правило.  

П. Милосављевић је за два изговора код Срба и за два писма до краја  Милосављевић је и за два изговора и за два писма до смрти Срба, значи за „вјеки вјеков“, а неће да се сети да је Вук, у ствари, предлагао једно наречје за српски језик и да није испунио обећање да сачини ново латиничко писмо за Србе католике, јер је знао да су два писма, као и два изговора неприхватљива и штетна за један народ. (Данашњи лингвисти још не могу да схвате да је Вук боље од њих штитио и српски језик и српско писмо.

Петар Милосваљевић је „сумњив“ лингвиста и методолошки зато што у свом „лингвистичком раду“ уважава и понекад спомиње само оне аргументе који су њему подршка. Друкчије мишљење га не занима и на њега се не осврће, осим безимено да би могао да га нападне ништа не цитирајући. У научној методологији рада то се граничи с „дилетантизмом“ у науци. Тако се ради у памфлетским политичким текстовима, али не у науци. (Сада, истина, видимо, да би Милосављевић да сачува и буњевачки језик у оквиру српског, па предлаже да се уведе и икавско наречје.

Не баш директно, али се то чита између његових редова на сајту Видовдана. Наравно, то је заводљиво. Људи, ваљда, резонују: ако ће нам то сачувати целовитост српског језика, хајде да уведемо и тај икавски изговор! Срби су били везани и за Југославију (Миосављевић је пропагатор идеје да „јесте потрошена хрватска идеја југословенства, али није српска“, па хајде да још мало пробамо) и нису ни могли замислити њено рушење, али, ето, догодило се рушење и споља и изнутра, а Срби су из тога извукли највећу штету. Они су били (на)учени да Србима без Југославије нема живота.

То им је била „једина алтрнатива“ (сада нам је Европа једина алтернатива!). Сада су Милоосављевићу и његовом Покрету за обнову србостике једина алтернатива: два писма и два-три наречја. Милосављевићев Покрет за обнову србистике чува несачувано и брани одавно неодбрањиво. За тај Покрет „српска латиница“ је српски спас, а неће нигде да призна да је Вук оставио писани документ (писмо) у  коме стоји да ту латиницу треба поправити у 13 слова. И, у вези с тим, спомиње Гаја. Па и сам Милосављевић се преварио па је у својим „Српским писмима“ (Бањалука, 2006: 293) записао то што сâм Вук демантује, а Милосављевић и пре те странице и после ње тврди да је баш Вук саставио такву „српску латиницу“. Ослања се на „Први Српски букавар“ (1827) Вука Караџића у коме је Вук данашњу латиницу назвао илирском, а лепо види да је српским писмом назвао српску ћирилицу.

Пре свега, питање је чија је та табела с називима писама – његова или, рецимо, Копитарева? То се данас тешко може проверити, а то свакако ко ју је скрпио није ни битно превише за данашње решење питања писма у српском језику. Милосављевић, затим, не даје никаквог значаја чињеници у другом издању Вуковог „Српског рјечника“ (које је поледња Вукова реч о српском језику и писму, 1852) у коме Вук изричито запусује у табели: „српска ћирилица“ и „хрватска латиница“.

Тако да је ту Милосављевић превазишао себе, па је дао оно што му не иде у прилог, јер се преварио, иначе, по обичају, супротно гледиште, како рекосмо, у својим истраживањима често прећуткује. Моја је оцена на основу онога што сам код Милосављевића (про) читао – непоузданост и минимизирање неких важних туђих становишшта, па чак и Вукових доприноса. А члан његовог Покрета (Р. Маројевић) лепо му је рекао наводећи мисао великог лингвисте Р. Бошковића : „Нико није ућарио ко је Вука исправљао, аутнетичности грађе што се тиче“. П. Милосављевић то вероватно зна, па зато само вербално хвали Вука, а скраћује мртвом Вуку реп тврдећи да је Вук нама створио (и) „српску латиницу“. И М. Ковачевић, један од очигледно је свакоме, највећих наших данашњих лингвиста и србистичара каже да латиница јесте писмо српскога језика, али није српско писмо и не може се узимати да латиница буде (опште)српско алтернативно и(ли) равноправно писмо с ћирилицом.

Али, Милосављевић, очигледно, не прати пажљиво шта истражују и доказују ни чланови његовог Покрета, а камоли неких других истраживача српског језика. Милосављевић је, у ствари, једним делом апсолутно у складу с Новосадским договором, с тзв. официјелном српском сербокроатистичком логиком о српском језику, а овамо – на њих баца повику.

Доказ је да је он с официјелном лингвистиком у „(не)хотимчном дослуху“ не само са Статутом АП Војводине у Члану 26. него и у дослуху с измењеним и допуњеним „Правописом српскога језика“ (Матица српска, 2010) у коме је усвојено гледиште Покрета за обнову србистике чак и на тај начин што је цитиран Члан 10. Устава Србије, а онда је правописна одредба о писмима српскога језика решена према Члану 26. Статута Војводине, а не према цитираном Члану 26. Устава Србије (2006). Тако и Покрет за обнову србистике (с Милосављевићем на челу), и званична, институционална лингвистика и правописци сматрају подједнако сложно да (само за њих)  већинска народна воља из Устава Србије не значи ништа.  

Српство се ломи на латиници, а не на језику  Драгољуб Збиљић, по годинама млађи од П. Милосављевића, радио је на факултету као асистент пре принудног пресељења с Косова и Метохије у Нови Сад. Његов покушај да се поново запосли као асистент на неком од одсека за тадашњи српскохрватски језик језик остао је без икаквог одговора. (То је и данас у Србији познат обичај: ако некога нећеш да примиш на радно место, ти му ништа не одговориш). Тако је Збиљић наставио да се бави уредничким и другим пословима за животни опстанак, а лингвистиком се бавио због немогућности да одоли том пориву и свом таленту.

Објавио је до сада 14 књига, девет о српском језику и писму, затим четири романа и један игроказ посвећен српској ћирилици, који је назван „Прва српска културна бина за ћирилицу или: Карађорђе по други пут међу Србима“. Уз то, Збиљић је објавио близу хиљаду чланака, осврта, огледа, стдија, расправа о српском језику и писму у многим часописима и дневној штампи. Постао је у јавности још познатији када је (2001) основао Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“. Обимно Збиљићево дело се умногоме слаже с неким мислима из Покрета за обнову србистике, он је један од двојице првих подржавалаца и позитивних оцењивача Милосављевићеве књиге „Срби и њихов језик“ (Приштина, 1997) оценивши да је то дело сагласно готово са свим оним што су историја и Вук установили као истину у вези са српским језиком.

Збиљић не тврди директно (за сада), али га читам између редова. (Могу да погрешим, сваки је човек грешан и признаје понеку грешку, осим П. Милосављевиаћа.) Збиљић, наиме, сматра да се српство увек ломило и данас се ломи на ћирилици, а не на језику који је већ преузет давно од Хрвата, а онда су га преименовали и Бошњаци и Црногорци, а бојим се футуристичког предвиђања Збиљићевог имењака Петровића да је на реду „војвођански језик“, само треба још мало времена – док основана Војвођанска академија наука не „створи“ војвођанску нацију од Срба (Мађари и други мудри сви наравно да ће остати то што су и да неће никада постати „војвођани“, па се чак ни географски тако неће именовати.

На то ће налећи, бојим се, само Срби. Сва историја српске ћирилице после 1060. године потврђује само једно: српство се увек ломило и разједначавало на латиници, српство се преко латинице католичило и, онда, преко латиничења и католичења кроатизовало. (Очигледно је да без латинице Срби нису никада могли постати католици и Хрвати, па им је зато наметнута најпре латиница, а онда су мудри Хрвати преузели српски језик и прозвали га „хрватски језик“, а Срби су лакше отишли под притисцима у Хрвате јер им је тамо понуђен њихов језик и њихово (наметнуто им туђе) писмо латиница.  

Милосављевић, верујемо, добро види да је ћирилица данас у Србији само у изузецинма, да је процес латиничења, захваљујући и његовом Покрету преко измишљене „српске латинице“, већ полатиничен, јер десетак процената ћирилице у јавној употреби практично не значи ништа. Милосављевић, очигледно, или не схвата улогу писма у српском језику и српском народу или баш одлично схвата, па зато и ради на томе да се двоазбучјем затре остатак ћирилице у овим изузецима. Комунисти су се свега сетили како је најбоље да се затре ћирилица и у Србији, али се нису сетили само још да хрватску абецеду експлицитно прогласе за „српску латиницу“. То је и политичка опасна мисао која гласи: све што је хрватско – српско је. Али то је добро за празномозговске успаљенике, јер се тако само лакше спроводи забрана српске ћирилице из 1941. године, коју је у његовој НДХ-у потписао Анте Павелић.

Он је такође био убеђен да је латиница „српско писмо“, па им је у његовој НДХ забранио ћирилицу, јер Срби имају, тако, „српску латиницу“. То је опасна политичка игра на коју Милосављевић, заиста не знам зашто – не пада ми на памет да га оптужујем, нисам човек који воли да икога оптужује, јер можда човек то не разуме, а не да намерно то ради Србима – тако приљежно наседа. Да ли он стварно не види да је то, практично, чиста „промиџба“ хрватске абецеде и у Србији и да таквом „промиџбом“, да није Покрета за обнову србистике, не би имао ко да се тако успешно бави? Чини се зато да је Д. Петровић с потпуним правом Покрет за обнову србистике назвао „Покрет за поправљање историје“, јер је схватио да су католички Срби већ одавно преведени асимилацијом у Хрвате и да не може нико данас католичке Србе подизати из гроба или их подстицати на ново, сада обрнуто преверавање, јер то стварно нема смисла.)  

Д. Збиљић се најдоследније бори да се укине наопака српска лингвистика – сербокроатистика  Д. Збиљић се опире наопакој српској лингвистици која траје од смрти Вука Караџића, предочава да је српска лингвистика у решењу питања писма уникатна и неприродна и да српски језик мора да крене у даљу вуковску стандардизацију српскога језика сводећи га на једно наречје и на једно писмо. Ма на које, али на једно. Милосављевићев Покрет му спочитава да хоће да „преда језик Хрватима“, што је чиста бесмислица. Шта ради Збиљић то, побогу? Па само оно што је правило из добре старе и модерне лингвистике.

Писмо је део језика, али врло битан део, јер је језик без писма само за слушање и за пролажење, а записани језик је трајност и извор нових сазнања за нове генерације. (Покрет за обнову србистике, посебно П. Милсоављевић, сматрају да је писмо  потпуно неважно и стално тврде да се српски језик може писати двама писмима, а никада неће да додају да се може писати и на стотину писама, али то тако нико у престижном свету не ради. Збиљић ту нуди упечатљиво поређење и каже српским лингвистима: улога другог писма (па ма оно било и друго српско) не постоји из другог разлога до да, као параписмо, истисне писмо, јер нико нормалан не пише истовремено језик двама писмима, него може једино да скакуће с писма на писмо.

Он каже да држава не сме да ствара паравојску, јер се с двема војскама не штити ниједна демократска држава. Држави не треба и опасна је по њу и народ паравојска, баш као што је језику непотребно параписмо и да му је једина улога да замени писмо. Па то се догодило и на примеру глагољице. Кад је уведена ћирилица, она је за двадесетак година потпуно истиснула писмо глагољицу. Али се то догодило без притисака (осим код Хрвата који су дуже од Срба чували глагољицу, али су морали устукнути пред наметнутом латиницом.

Србима је такође била наметнута једна врста друкчије латинице од хрватске, али се она, успут, загубила и Срби су прешли на латиницу која им је наметнута у овој данашњој верзији. Збиљић је, за разлику од Милосављевића, свестан да се не може више отети српски језик Хрватима, а то не би било ни корисно, па макар се не поништио нелингвистички назив „хрватски језик“. Покрет за обнову србистике води већ давно изгубљени рат, а Збиљић је мудрији. Он отприлике каже: језик нам је узет, преименован, остаје нам да сачувамо ово што је преостало, а не да га преко затирања ћирилице изгубимо, па да у будућности морамо да доказујемо да нису Срби преузели језик од Хрвата, него обратно Хрвати од Срба. Овој замисли хрватски лингвисти прилилчно давно посвећују пажњу.

Покрет за обнову србистике не види да, преко измишљене „српске латинице“, предајући српско миленијумско писмо затирању и забораву, у ствари, раде на довршавању храватске идеје у чијем спровођењу треба да докажу да је „хрватски језик“ само хрватски, а да смо ми Срби (од којих су постале још неке данашње нације на Балкану) „преузели хрватски стандардни језик“. Отуда и багателисање српског писма као националног и свођења на обичан знаковни симбол који за српски народ нема значаја. Они неће ни да спомену да је, на пример, аустроугарски генерал Саркотић у време Првог светског рата казао: „Ћирилица је Србима борбено средство које треба учинити неупотребљивим“. Зато су га стално забрањивали, а то забрањивање из Аустроугарске настављено је оснивањем НДХ.

Зато Милосављевић у својој књизи „Српска писма“ није смео ни да спомене наметање хрватске латинице Србима јер би то, само по себи, срушило његову теорију о „српској латиничкој вуковици“. Знајући да је Вук Србима данас ауторитет, ништа – по Покрету за обнову лажне србистике – није било природније него да хрватску латиницу припишу Вуку. Али заборавили су да би – чак и да неко поверује да је то Вукова латиница, иако је Вук  никада није признао за своју – то било као кад би неки играч дао гол у хрватском клубу, а да га Срби прозову „српским голом“. Где је ту логика Покрета за лажну србистику? А, уз то, Срби имају све што је велико и вредно своје и њима не треба ништа туђе. Њима је и њихово често отимано, али то не значи да (и) ми сада треба да отимамо туђе. (Не оптужујем ја Покрет за обнову србистике највише зато што не верујем да то што чине свесно чине, него то раде зато што не знају шта чине.) Збиљић, очигледно, зна шта чини.

Он чини да се српски језик сачува од будућег сасвим извесног (јер је и најављено) новог преотимања српског језика од хрватских лингвиста.  Збиљић предллаже да Србија и САНУзатраже од међународних институцдија укидање преименованих назива српског језика  Д. Збиљић чини још нешто чега се за сто година српске погубне сербокроатистике није сетио ниједан српски лингвиста. Он не би да тражи да нам Хрвати „врате“ језик (то би дило у домену апсурдности, то Србима чак не би ни користило) , али тражи да се свуда врати изворно Вуков(ск)о име српском језику. Он припрема предлог Српској академији наука да се одржи озбиљан лингвистички скуп на коме би учествовали сви заинтересовани културни радници који би, коначно, предложили истинску реституцију српскога језика на вуковским основама, затим неопходну „нежну“ лустрацију српских лингвиста од сербокроатистике која је за сто година уништавања српског језика и писма довела Србе до часа да се по свету укидају лекторати за српски језик, а да се уводе, уместо њих, лекторати за хрватски језик.

Ко ће да учи српски језик и да учи два непотребна писма? Зато он (Збиљић) спрема предлог да се српска лингвистичка наука преко Српске академије наука и српске државе обрати међународним лингвистичким центрима како би се преименована имена српског језика укинула и вратило лингвистичко одређење и изворно име српског језика за све оне који су у последње време преименовали српски језик у складу са својим новим националним одређењем. (Мислим да нам и Американци тренутно иду наруку јер кажу да је бесмислено толико нових назива једног истог језика и два различита писма. Уосталом, Американци, као новостворена нација, знају да су задржали за своје потребе енглески језик, али нити су га преименовљавали, нити су му ново писмо измишљали.

Наиме, они су свесни да српско „богатство двоазбучја“ није Србима донело никакво суштинско ни материјално ни духовно богатство. Кад би им то користило, Американци би однели себи то наше „богатство двоазбучја“ кад су дошли на Косово и Метохију.)  Збиљић је целовито и исправно протумачио шта се догодило и са српским језиком и са српским писмом  Онај ко помно прати лингвистику о српском језику и писму у последњих тридесетак година, откад овде има обриса неосрбистичке науке, само ово може озбиљно да закључи. Од свих истраживача полома српског језика и писма само је Д. Збиљић тако целовито и исправно протумачио шта се, како и зашто догодило и са српским језиком и са српским писмом.

Ево зашто. Српска институционална лингвистика (лингвистика која је плаћена из државног буџета) и даље је на класичном сербокроатистичком путу. Она је само формално била приморана да промени име српском језику, али ништа није отишла даље од Белића и Ивића. Истина, они су били велики лингвисти, а ови данас не могу нити да разумеју довољно њихово велико дело, нити могу да схвате у чему су и зашто они грешили. А њихове грешке плод су присиле од комунистичке доктатуре која се наприродно мешала у језичку науку код Срба, нарочито у време и после Новосадског договора (1954).

Та диктатура и мешање политике данас не постоји, али српски лингвисти су остали у сенци Белића и Ивића и нису имали снаге да, макар у неким најнеопхпднијим оценама о српском језику и писму, надиђу ове велике научнике. Зато су лингвисти у нашим институцијама остали најкласичнији сербокроатисти који би сутра, кад би неко то тражио од њих и хтео, одмах пристали да врате „српскохрватски језик“, јер они мисле искрено да су језици Срба и Хрвата – „заједнички језик“, а то је водило у одузимање суверенитета и српском језику и српском писму. Према томе, српски лингвисти, осим часних појединаца (Д. Петровић, М. Ковачевић који делом припадају тој групи лингвиста у институцијама испадају као они који, на неки начин, „кријумчаре“ научну језичку парадигму – србистику из оквира те сербокроатистичке лингвистике. За Петра Милосављевића и његов Покрет за обнову србистике мора се рећи да јесу „загазили“ дубоко у круг класичне србистике кад је реч о тумачењу онога шта се, како и зашто догодило са српским језиком под политичким називом „српскохрватски језик“.

Нажалост, тај Покрет и сам Милосављевић остали су сасвим на путу Новосадског договора и српске институционалне лингвистике када је реч о објашњавању питања писма (они кажу писама) српскога језика. Наиме, П. Милосављевић је чак у томе остао испод тумачења лингвиста из институција, јер је творац апсолутне и нелогичне и суштински лажне „српске латинице“, мислећи на ову латиницу која се данас користи као хрватско национално писмо. Постојала је једна српска стварна латиница (наметнута најпре Србима католицима), али је она изгубљена приликом масовне асимилације Срба католика у  Хрвате.

Од тада никаква српска латиница не постоји. Постоји ова која је наметнура српском народу у Србији насиљем у време комунистичке диктатуре, али је то уистину само хрватско писмо откако су Срби католицди ушли у национални корпус Хрвата. (Д. Петровић је то одлично рекао у књизи „Сумрак српске ћирилице – записи о затирању српски националних симбола“, иако, нажалост, Петровић није наставио да се бави тим питањем, па Д. Збиљић остаје онај ко једини најтемељније и најисправније обрађује данас тај део лингвистике; поједини српски лингвисти данас чак и не разумеју да је писмо лингвистичко питање; Ковачевић је такође исправан у гледању на српско писмо у књизи „Против неистина о српском језику“, Источно Сарајево, 2005.) И, најзад, Д. Збиљић и његов Покрет за враћање ћирилице у српски језик најближи су Вуковом тумачењу питања српског књижевног језика и српског писма.

Д. Збиљић је после деведесетих година први схватио шта се уистину догодило, како, зашто и какве су последице тога што се догодило са српским језиком и писмом, шта нам је донела и шта ће нам тек, могуће је, донети сербокроатистика ако се она не превазиђе не само само у ванинституционалним „покретима“ него и у институцијама које су плаћене да се баве србистичком науком, а не да настављају сербокроатистички погубан правац. Збиљић је једини то најцеловитије схватио, истражио и предочио у десетак књига од којих му је, слободно се може рећи капитална „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи“. Збиљић је занимљив истраживач који нема формалну високу „титулу“, па зато наилази на неразумевање и, понекад, чак („иза леђа“) грубо и смишљено „оркестрирање“ у ниподаштавању његовог дела од класичних сербокриоатиста, али и од Порета за обнову србистике. Тако је он, на неки начин – посебно кад се тиче његовог исправног гледања и тумачења питања писма у српском језику – готово у истој улози у свом раду у каквој је био Вук Караџић. Кад се тиче посебно српског писма, слобдно се може рећи да је данас Д. Збиљић примио на своја плећа оно што је и Вук доживљавао. Али, Вукова парадигма је победила (иако је та победа стигла после његове смрти, она не умањује дело Вука Караџића), а била би највећа штета ако што пре не победи Збиљићева парадигма која се односи на (опште)српско писмо ћирилицу, јер смо ми Срби већ постали народ који је опасно „завађен“ и због нерешеног питања писма у свом језику данас.

У томе је Збиљић први који је указивао на погубност деобе по писму у српском народу. То је он први сагледао и у свим својим књигама сугерисао или експлицитно истицао. То што говори Збиљић свакако ће бити остварено. Могуће је једино, ако га српски лингвисти не послушају, да се оствари његово предвиђање у вези с једноазбучјем у лошем туђем – хрватском латиничком писму, уместо у свом најсавршенијем писму – српској ћирилици.  Још у нечему је Збиљић први по зрелости тумачења у српској данашњој лингвистици. Он је једини исправно протумачио да су српски лингвисти далеко стигли у неразумевању зашто је српском језику и Србима српска ћирилица неопходна, што каже народ „као хлеб“.

Јер, предвиђа Збиљић, српски лингвисти ће – онда кад би хрватска латиница у потпуности истисла српску ћирилицу – бити у прилици да убрзо отежано бране истину да су српски језик хрватски лингвисти прихватили за стандардно писмо Хрвата, а не, како већ тумаче неки хрватски квазинаучници – да је било обратно. А највећа вредност Збиљићевог дела јесте у томе што је и храбро и исправно сагледао да је Вук био дубоко у праву када је предлагао да Срби дају предност једном наречју, а не да се у целој Европи они и у томе једини деле међусобно. А најнаивнији су појединци у Покрету за обнову србистике који се тобож баве „очувањем целовитости српског језика“ на тај начин што не смеју ни да помисле да данас треба што хитније послушати Вука о избору једног наречја за стандардни језик, а не за све друге области употребе језика. То би само значило да српски лингвисти знају да је језик жива материја и да нема никакве бојазни по Србе и њихов језик ако се и они једни другима приближе у изговору старог јата. Збиљић је предочио да је бесмислица то да ће нам поново „Хрвати узети језик ако Срби пређу само у стандардном језику на једно наречје и тако се срећније уједначе у свом језику“. Па то раде сви народи, односно давно су то урадили. И Збиљић исправно закључује да нема никакве бојазни да ће нам Хрвати „поново узети језик“ кад су га они, без икаквиог опирања српских лингвиста, већ одавно узели.

Узето се не може поново узети – исправно закључује Збиљић. А ми закључујемо да је Збиљић данас уистину у улози Вука. Трпи као Вук „критике и из лоших институција које се баве српским језиком и из Покрета за обнову србистике. И то само због њихових неспремности да схвате шта говори Збиљић. Можда и зато што не умеју пажљиво да га читају. Али, то није Збиљићев, него њихов проблем. Још једна је занимљива појединост. Данас од Збиљића нема оригиналнијег лингвисте у језику и стилу његових реченица. Он је тако јак и логичан полемичар који, на први поглед, жестоко напада свохје „противнике“, а он, у ствари, суштински пише о њима као противницима у ставовима, али са симпатијом у мислима и осећањима према њима.

Уосталом, то је једино и исправно. Сувише је очигледно да их напада колико мора, а штити их јер их људски воли. То ће запазити увек сваки неутралнији читалац.  Прави пут данас у оквиру српске науке о језику  И, коначно, наш основни суд. Збиљићев пут за српску науку и лингвистику о српском језику је најтемељније и најцеловитије на Вуков(ск) ом путу. А ко је Вука, што се суштине и аутентичности тиче, исправљао и о Збиљићу криво мислио, неизоставно ће доћи време да се покаје. Уместо да то увиде српски лингвисти, они се данас упуштају у нелингвистичке „ратове“ који су све очигледнији. Ти су „ратови“ некада и корисни, јер се код Срба често у језику не можде учинити ни корак напред без некаквог „рата“ и „свађе“ међу научницима. А и сва историја сваке науке потврђује и у свету да нема великих открића и правих проналазака у свакој науци ако истраживачи нису ни у каквој „свађи“ и „сукобу“.

То је неизбежност, па у том смислу данашњи „ратови“ и „свађе“ у српској лингвистици не морају да буду превише штетни, јер могу да донесу и добре последице. Али, под условом да то не буду удари на личност, каквих данас има, а који су нарочито усмерени према Збиљићу. Но, сигуран у своје идеје и корист од њих, Збиљић те „ударе“, чини нам се одлично подноси. Ега брани његово дело. Корисно је да се „удара“ на нечије дело, а не на лик онога ко је то дело створио. Важно је не водити неке нове „ратове“ које смо једном већ изгубили. Рат за српски језик и писмо смо, сасвим очигледно, давно изгубили, па га данас морамо водити много мудрије. Збљић је и то схватио.

Наравно, Покрет за обнову лажне србистике у вези с решењем питања писма српског језика (Покрет за „поперављање историје“, како га је протумачио Д. Петровић) и српска данашња институциопнална лингвистика понекад због места одакле долазе више звече, али ништа у српској сербокроатистици још не лече. То стално српско сукобљавање око свога језика и писма непогрешиво сведочи да се нешто у томе још није довршило како ваља, али „ратови“ у погрешном смеру често штете не само српској лингвистици, истини и науци него, без икакве сумње, и целом српском народу.

Српски лингвисти из официјелне лингвистике и из Српског покрета за обнову србистике стално мењају тезе и доказују недоказиво или супротно здравом разуму, па када Збиљић тражи решење питања у складу с већинском народном вољом у Уставу (2006) и у складу с читавом престижном праксом у свету, они му спочитавају да жели „укидање латинице“ и „предају српског језика“, што је – најблаже речено – смешно. Он им каже да решење питања писма у складу са светом није забрана ничијег писма, нити забрана учења туђих језика и њихових писама. Кад би тако било, то би значило да је сав природан једноазбучан свет у свом језику „забранио нечија писма“. Наравно да то неме никакве везе са стварношћу и с науком.  

Једино ме истина обавезује  Они Збиљића, дакле, оспоравају бесмислицама које су прихватљиве једино за сејаче магле у којој се ништа не види и која служи само за несреће и сударе свих који учествују у саобраћају, а не поштују светске практичне прописе из саобраћаја, тј. у овом случају – лингвистике. То би била, за сада, моја непристрасна анализа онога што се данас догађа у још нестрећној српској лингвистици – сербокроатистици у којој тек треба да се запослим, али се бојим да ме, за сада, с оваквим србистичким ставовима о српском језику и писму, још дуго неће запослити. Али, истина ме пбавезује да ово што рекох никада не порекнем.