Косово и Видовдан

Св. епископ Николај Велимировић

Сви они који се двоуме или не знају којим путем треба ићи, који не знају коме припадају наће одговор у беседама Св. Николаја Србског, изговорене у Чикагу на Видовдан 1948. г. и у манастиру Раваници на Видовдан 1939. г.

СВ. Николај Србски

“О НЕУТРАЛНИМ“

Ево нам опет Видовдана. Ево дана, који никада неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену Царства Небескога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је Небеско царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе србске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљеног. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светог Писма, где Христос заповеда еванђелисти Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: “Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“

Ни студен ни врућ у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешће у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба. Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је:“Када ти ниси веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу србском. То су његови потомци горко осећали и често јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше покољење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни, а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Свето писмо их назива лудацима, а србски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и – једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славног Васкрсења, кад је рекао:“Даде ми се свака власт на небу и на земљи.“

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гиганстка светска борба између вере и безверје, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божијих заповести, против породице, душе и човекољубља и то не само у комунистичким државама већ и више или мање, у свим земљама – неутралност је издајство Христа.

Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши:,,Ко није самном, против мене је.“ Они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика србског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, србски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног правог рата између Јапана и Кине. Ратоборни Јапанци беху напали  мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезе. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав Србски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њиховог нечовечства над једним сељачким, хришћанским народом.

И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Србство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

Чији си мали народе Србски (део беседе)?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за Крст Часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер Царство Небеско, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква је била тумач Косова, а Косово
тумач свега што се догодило, пре и после пропасти земаљског царства србског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе Схватио је, да је слобода дар Божији; да је светиња, и да је нераздвојна од часног Крста. Ко се огреши о Часни Крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу огрешио се и о Часни Крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква.

Поуке Св.Николаја Србског:

“Србску државу , браћо, основали су свеци.“

“У свима трагичним временима наше историје ми смо имали једног џиновског човека који је успешно свршавао најтеже задатке. Тај џиновски човек јесте наш народ. Ако он данас није такав, значи, или да није критично време, или да смо се о Божју огрешили. Сви пак видимо да је време критично, значи да стоји оно друго – да смо се о Божју огрешили. Зато хитно се Богу поклонимо, пред Њиме се покајмо и к Њему завапимо; најпре као Богу милости, па онда као Богу правде. Оци наши, који бише праведнији од нас, певаху химну “Боже правде“, која је и наша данашња химна. Но ми, који се много огрешисмо у миру и слободи, морамо се најпре обратити Богу милости да нам грехе опрости. Тек онда ћемо смелије и радосније певати:“Боже правде!“ Јер кога он милошћу својом право помилује, онога после правдом својом штити и брани.

“Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе; да га неби поклопили језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Нека се свако ко је србски родољуб, труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати Царство земаљско на дуже време.“

“Не може се историја србског народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама.“ Помози Боже да се Срби обоже, сложе и умноже!

******************

Беседа на Видовдан 1940. године

Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело; оба покривена непровидном копреном.

Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима – као што то чине у наше дане – да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже: „ствари су мисли Божје“. При томе долази нам у сећање стари балкански философ Платон, који је наслућивао два света – свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја тих идеја у природи.

Али кад је дошао Онај, који није од овога света Христос Спаситељ, спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнања у најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав измишљени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве сабира и односи у дом свој.

Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер та недеља је недеља посвећена и свима оним светим и праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком календару То су безбројни милиони оних „који су земљу онебесили својим врлинама“ непрегледни рој „безимених“, како се називају у служби тога дана. Међу њима су и многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге. Ту су и многобројни „незнани јунаци“ из рата и мира, чија су имена на земљи заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим Лазара и уз Лазара.

Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово „за крст часни крвцу прољевати“? Зар и слуга Голубан, није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића, и ћерка јој славна Царица Милица – зар да и они сви нису онамо где и свети Лазар? Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих Светих. Живе душе њихове су у оном царству небесном, коме се честити кнез мудро приволео, у оној правој и вечној отаџбини, у коју се надамо и ми у своје време преселити и са њима састати.

За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини.

Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове.

Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости.

Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну.

Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника – све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине.

С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина.

А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч – где ми је добро, онде ми је отаџбина.

Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.

Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје.

Но суд историје може бити и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита и погасити огњеве европске.

Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо поштено одговарати.

Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити?

Јесмо, честити кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног, несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него туђом.

Шта ћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су они, који ће у часу искушења мудро и јуначи повести народ правим путем?

Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.

Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим?

Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.

Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем?

Ништа. Заруменили би се и оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.

Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце за синовима као мени, шта да јој кажемо?

Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као теби за твојим Дамјаном?

Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л’ поштују деца родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо?

Свако пиле данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје потомке, да не прођу стражњи мимо предње.

Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има ли међу вама издајника?

Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их довикати и могу те чути.

О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе стране, тј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа.

Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.

Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље – заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!

Извор: Светосавље