Владимир Ј. Штрбац: Борба за правду

Био сам још приправник када сам се те 2010. године упознао са Лозанком Радоичић, мајком погинулог јунака на Кошарама Владимира Радоичића. Имао сам и ту луду срећу да свој приправнички стаж обављам код адвоката Јована Станојевића из Пожаревца, који је на мене пренео мало зрно искуства које је стекао током свог четрдесет година дугог рада у правосуђу, велику храброст да поступам у предметима у којима многи други то не би смели, и слободу да радим. И тако је све почело.

Једини траг који сам имао о предмету био је судски позив Окружног суда у Нишу из 2009. године. На себи је носио број предмета, а у себи позив Лозанки да у својству оштећене – мајке погинулог јунака да исказ пред истражним судијом. Исказ је дат 3. 4. 2009. године. Од тада је прошло више од годину дана. Знајући да оштећени немају толика процесна права по нашем Закону о кривичном поступку, једино што је могло да се уради у том тренутку јесте да се суду који је и послао позив упути ургенција да се са поступком настави. Прва је послата 23. 12. 2011. године и то Вишем суду у Нишу, суду који је преузео надлежност некадашњег Окружног суда у Нишу.

Дана 11. 1. 2011. године исти суд је добио још једну ургенцију, а 31. 1. 2011. године послата је и притужба на рад судије у наведеном поступку и то председнику Вишег суда у Нишу, с обзиром на то да на претходне ургенције није било одговора. И како то бива у српском правосуђу, после притужбе на рад добијамо и први одговор, а други траг – обавештење председника Вишег суда у Нишу да је истрага спроведена, да је оптужница подигнута, али да је предмет пребачен у месно надлежни Виши суд у Косовској Митровици. И онда поново све из почетка. Дана 17. 4. 2011. године уследила је ургенција Вишем суду у Косовској Митровици да се настави са поступком, а мало након тога 8. 6. 2011. године с обзиром на чињеницу да суд није донео никакву одлуку по ургенцији, и притужба на рад судије у наведеном предмету председнику Вишег суда у Косовској Митровици. Одмах након тога уследила је и притужба на рад Вишег тужилаштва у Косовској Митровици, која је послата Апелационом јавном тужилаштву у Нишу с обзиром на чињеницу да се предмет налазио код њих управо да би се изјаснили на околност да ли остају при подигнутој оптужници од стране Вишег тужилаштва у Нишу.

И онда прва мала победа. Дописом од 25. 5. 2011. године од стране Апелационог тужилаштва у Нишу, мајка погинулог јунака обавештена је да је заказан први главни претрес и то за 15. 6. 2011. године. Знао сам да након заказаног претреса пресуда мора бити донета, само је требало чекати. И тако је и било. Дана 17. 2. 2012. године тада већ као адвокат у својству пуномоћника оштећене породице Радоичић, примио сам пресуду Вишег суда у Косовској Митровици. Први случају да је неко осуђен за убиство српских војника на Кошарама. Изречена казна од 15 година затвора. Окривљенима се судило у одсуству. Имали су свог браниоца кога им је суд доделио, по службеној дужности. Пресуда и данас још није правоснажна и налази се у Апелационом суду у Нишу у фази жалбеног поступка.

Почео сам као приправник овај предмет, а ево, у данашње време ако Бог да, дочекаћу пресуду Апелационог суда у Нишу као адвокат. Показао себи какав човек и адвокат треба бити, доказао другима да нема унапред изгубљеног случаја и помогао Лозанки Радоичић да се бори и избори. Христ је својим ученицима рекао: „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити.“ Тако ће и бити…

Аутор је адвокат из Београда

***********

ПРАВДА СТИГЛА УБИЦЕ СА КОШАРА

БЕОГРАД – После 14 дугих и болних година од погибије сина Владимира на караули Кошаре 1998. године од стране припадника ОВК, Лозанка Радоичић и њена породица дочекале су да убице њиховог сина буду осуђене, и то је уједно и прва пресуда припадницима ОВК коју је изрекао суд у Србији. Ипак, мајчине ране за изгубљеним сином ниједна пресуда не може да зацели, а Лозанка у исповести за „Правду“ каже да се и даље пита због чега је њен Владимир послат на караулу Кошаре из Ниша, где је служио редован војни рок уз знатно скраћену обуку.

20.06.2012. пише: Срећко Миловановић, Правда

– Мој син Владимир је у јуну 1998. са 19 година отишао на редовно одслужење војног рока у касарну у Нишу, као припадник извиђачко-диверзантског рода. Три месеца после доласка у нишку касарну Владимир заједно са целом јединицом бива пребачен 28. септембра на караулу Кошаре. То није била класична прекоманда, ни ја нити било ко други од чланова породице нисмо знали за то, а ни Владимир није хтео да нам каже, јер претпостављам, није хтео да се бринемо. Када смо се последњи пут чули телефоном неколико дана пред погибију, само ми је кратко рекао да су на вежби на брду код Ниша, да је све у реду и да се не бринем. Тада сам последњи пут чула своје дете – кроз сузе прича Лозанка.

Два дана касније Лозанка Радоичић је у телевизијским вестима чула да је група војника Војске Југославије нападнута од стране терористичке ОВК на Кошарама, али ни сањала није да је међу страдалима и њен Владимир.

– Било ми је тешко када сам чула да има погинулих војника јер све су то нечија деца, али прави кошмар настао је већ сутрадан пре подне. Сећам се и сад свега, свих детаља. У девет преподне неко нам је зазвонио на интерфон, а у стану су поред мене били и моји млађи син и кћерка, који су се спремали за школу. Оштар мушки глас се представио као пуковник Војске Југославије и одмах су ми се ноге одсекле, а када сам видела лица војне делегације на вратима, било ми је јасно да се са мојим сином нешто страшно десило. Речено ми је да је Владимир био у патроли на Кошарама када их је пресрела група ОВК на челу са Агимом Рамаданијем, и изјавили су ми саучешће. После шока и неверице схватила сам сурову истину и тада су ме само моја два преостала детета одржала у животу. Питала сам се откуда мој Владимир на Кошарама када је био у Нишу, и откуд у патроли после три месеца проведена у војсци када обука за његову јединицу траје пет месеци – присећа се страшних тренутака који су заувек изменили живот њене породице Лозанка Радоичић.

Деценија која је уследила након Владимирове трагичне смрти протекла је у тражењу за правдом, како за сурове убице тако и за одговором због чега су после непотпуне обуке војници послати на Кошаре. Казна за убице стигла је тек крајем прошле године.

– Као породица смо тражили одговорност Нишког корпуса и Војске Југославије, а касније Војске Србије. Од заменика војног тужиоца добила сам одговор да је тужилац утврдио да је мог сина убило непознато лице, односно терориста који није откривен, као и да чињеница коју сам навела да постоји одговорност војске што ми је син пре завршетка обуке упућен на караули према Косову, није од значаја за случај јер је смрт мог сина последица тероризма, а не последица ранијег прекида обуке. Преко Врховног војног суда сазнала сам да је наредбом тадашњег начелника Војске Југославије, генерала Момчила Перишића, обука јединице Нишког гарнизона у којем је био и мој Владимир са пет месеци и 22 дана скраћена на два месеца и 23 дана, као и да је истом том наредбом регулисан премештај на Кошаре. У марту, приликом посете тадашње тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте, ја сам јој предала снимак напада на војнике на Кошарама са именима погинулих војника, а обраћала сам се и нашем суду за ратне злочине све са циљем да правда стигне убице мог сина и осталих војника који су страдали тог дана са њим.

Тих дана је и тај снимак пуштен и на РТС-у и убрзо сам добила позив суда у Нишу да дамо додатне изјаве, јер је предмет Кошаре поново отворен. Јавни тужилац у Нишу подигао је оптужницу против осморице припадника Ослободилачке војске Косова и у децембру 2010. овај случај бива пребачен на Виши суд у Косовској Митровици. Петнаестог новембра 2011. донета је пресуда којом су осморица убица из ОВК осуђена на по 15 година робије. То је први случај да је српски суд осудио припаднике ОВК за убиство српских војника. Знам да ми то сина неће вратити, али барем део правде је задовољен тиме што су Владимирове убице и убице његових другова из јединице осуђене и што знам да наша борба за истином и правдом није била узалудна – завршава своју горку исповест мајка Лозанка Радоичић.