Прва света литургија у етно селу Лозница
на планини Јелици

Какав дим се са Јелице диже,
па све греди небесима ближе.
Да ли гори Јелица планина?
Али ватре на њој нигде нема.
Није дим од огња вештаствена,
Већ кад смирне и бела тамјана.

Службу служи ава Артемије,
Од тамјана кад се к небу вије!

Боже мили каквог миомира,
Сва мирише Јелица планина.
Јел шарено процветало цвеће,
Расцветало мирисно дрвеће,
Те Јелица миомиром мири.
Баш мирише-мирисом одише.

Јест` процвало шаролико цвеће,
Али није миомир од цвећа,
Већ од смирне и бела тамјана –
Радост веља благодатног дана.

Службу служи ава Артемије,
Од тамјана кад се к небу вије.
Са Јелицом благи ветар пири,
Од тамјана свуда мирис шири.

Боже мили, какве ли красоте,
Шта се сја на Јелици планини?
Баш се сија као јасно сунце
У по бела Божијега дана.
Дал` се сунце на Јелу спустило,
Дал је сунце Јелу пољубило,
Од пољупца Јела засијала,
Тросунчаном светлошћу просјала?

Јесте сунце Јелу обасјало,
Дан прекрасан какав Господ створи –
За радост га и благослов створи;
На Јелу се сунце осмехује.
Ал` не сија Јелица од сунца.
Нешто друго на Јелици сија –
Светлост сунца од њег се одбија.

Крст владике у руци се блиста!
Од њег светлост одсијава чиста
Службу служи ава Артемије,
Од тамјана кад се к небу вије.
Са Јелице благи ветар пири,
Од тамјана свуда мирис шири.

Шта се бели на планини Јели,
Дал је стадо или је снег бели?
Оно јесу небројене овце.
Ал су овце словеснога стада –
Пастир добри и његова чада!

Боже мили какве ли милине,
шта се чује с Јелице планине?
Какве песме и какве арије.
То се овде досад чуло није.
Тако мило ал и тако снажно,
Тако нежно а тако одважно.
То појање срца многа буди.
Дал анђели певају ил људи?
Богу поју, снажно ко олуја.
Народ верни пева: Алилуја!

Љиљана Стојковић

_________
Извор Фотографија: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ