БЕОГРАД – Прошле године свет је уздрмала потресна слика нуклеарне катастрофе у Фокушими, која ће вероватно имати за последицу крај ере у производњи енергије из датих извора. Прва од земаља која одустаје је Немачка, за шта јој треба одати велико признање и поштовање. Међутим, како је код нас све могуће, догодило се да је кроз медије пласирана прича о потреби да учествујемо у изградњи нуклеарне електране Белане у суседној Бугарској, иако обилујемо сопственим ресурсима за производњу струје.

21.06.2012. Правда,  колумна

Давид Ђумић

Поменимо потенцијале будућих термоелектрана; Колубара B (инсталиране снаге 750 MW), Костолац (680 MW), Тесла 3 (700 MW), Ковин (700 MW), Штаваљ (700 MW), Косово (потенцијал за 15.000 MW) и хидроелектране: Ђердап 3 (2.400 MW), Морава (150 MW), Сава (200 MW), Бистрица (700 MW), Горња (250 MW), Доња (100 MW) и Средња (200 MW) Дрина, Ибар (100 MW), Лим (100 MW).

За ове пројекте постоји огромно интересовање светских инвеститора, а само инвестицијама у сектор енергетике постали бисмо највећи светски нето извозник струје, а уколико претпоставимо да ће се смањивати удео енергије добијене из нуклеарки, чије се гашење у будућности може очекивати, с обзиром на растуће еколошке ризике и негативно расположење светског јавног мњења, додатно се оснажује наша позиција будуће „електроенергетске извозне веле силе“.

Дакле, математиком долазимо до следећег: горе побројани будући капацитети (плус 500 MW колики је потенцијал неизграђених минихидроелектрана), збирно дају ниво садашње укупне производње (садашње производне капацитете очекује умањење у висини од око 1.000 MW, услед застарелости, што би било надомештено ревитализацијом). Такође, још толики извоз можемо очекивати од коришћења биомасе (5.000 MW), геотермалне (1.000 MW), енергије ветра (1.300 MW) и соларне (3.000 MW), уз напомену да су ти производни капацитети и већи од постојећег нивоа производње струје, што би било искоришћено за производњу топлотне енергије ради супституције увоза нафте и гаса (потенцијал супституције 25 одсто увезених енергената), што опет, уз отпочињање експлоатације уљаних шкриљаца (потенцијал супституције 15 одсто увезених енергената), као и коришћење органског дела комуналног отпада (потенцијал супституције 10 одсто увезених енергената) и нових лежишта нафте, уз постојећу производњу нафте доводи до резултата који омогућава комплетну замену увозних енергената домаћим. О коликој уштеди се ради говори и податак да смо 2011. потрошили око 3,5 милијарди евра за увоз нафте и гаса.

Коначна рачуница недвосмислено показује, да по тренутним тржишним ценама, можемо извести електричне енергије у вредности од три милијарде евра (плус две милијарде са Косова, што овде не рачунамо), што нас сврстава на прво место светских нето-извозника. Дакле, из сопствених извора можемо задовољити комплетне енергетске потребе и у потпуности елиминисати увозну зависност. Ова „енергономија“, дакле, производи око 6,5 милијарди евра на годишњем нивоу.

Логичан одговор на питање „Зашто ови пројекти још чекају на реализацију?“, једноставно није могуће добити јер у енергетском сектору влада системска корупција. Нама треба обрачун са том корупцијом, закони и стручни људи који ће се тиме бавити.

Аутор је банкар и члан Коалиције удружења избеглица