ШТА СТОЈИ ИЗА ВЕСТИ ДА СУ ДВА НАЈВЕЋА КЛАНА ГЛОБАЛНИХ ОЛИГАРХА НАПРАВИЛА „СТРАТЕШКУ АЛИЈАНСУ”? (3)

• Парламентарни избори у Немачкој већ су 2013. г., а победа СДП значиће консолидацију читаве зоне евра од стране Ротшилдових. А онда ће се уместо „европске државе“, коју су још од Хитлеровог времена градили Рокфелери
• ЕУ ће се претворити у мозаик расцепкан на општине – хаос, који, и ако буде нешто обједињавало, онда ће то бити „зона слободне трговине“, лишена сваког националног и религијског идентитета (и зато у потпуности одговара Ротшилдима)
• У тај хаос ће увлачити (већ увлаче!) ЗНД и Русију, почев од Украјине, Молдавије и Прибалтика, где, у суштини, хаос већ царује
• У САД штићеник Ротшилда је Обама: у јуну 2006 г. њега је шефовима Демократске партије представио нико други до Џ. Сорош – најближи сарадник Ротшилда
• У Русији Ротшилди контролишу „породицу“ која је претрчала на њихову страну још у време Јељцина-председника. Они такође имају заједнички бизнис са олигархом Дерипаском, а преко њега  са – Чубајсовим креатурама – олигарсима Потањином и Прохоровим (управо одавде расту и ноге и рогови свих „наранџастих“, „снежних“ и „болотних“ уличних протеста у Москви) 
• За Ротшилде је посебно важна Кина. Ако успеју да кинеску елиту „угуше“ (а судећи по расколу који је почео у вези са „предметом Бо Силаја“, то је, нажалост, кренуло), Ротшилди ће моћи да „вежу“ злато за јуан.  И да га пажљиво подигну на статус нове светске резервне валуте, која није покривена нафтом као долар, него златом (ради тога и повећавају цену злата)
• У оквиру уједињења Северне Америке и Европе, прецизније речено – куповине Рокфелера од стране Ротшилда, Кина и Јапан су од 1. јуна напустили узајамни обрачун у доларима и сада ће се он строго водити у јуанима и јенима

Пише: Владимир Борисович ПАВЛЕНКО, доктор политичких наука

УЗ ПОМОЋ распада СССР-а и на наш рачун, Американцима је пошло за руком да затворе безброј „рупа“ у својој економији и финансијама. Бројке о томе колико и шта је конкретно извезено из наше земље навео је Б. Клинтон већ 25. октобра 1995. г. на затвореном заседању Обједињеног комитета начелника штабова оружаних снага САД (објављене су почетком 2000.-их и веома су импресивне).

При том, треба одати признање Рокфелерима – како су могли, они су спречавали распад Руске Федерације, укључујући и Јељцина, (који је за разлику од Горбачова наступао за територијалну целовитост Руске Федерације). И не само Јељцина.

Оно што је опљачкано у бившем СССР-у, било је довољно Америци за двадесет година. И поново је државни дуг одолео и опет су Сједињене Државе – „на последњој црти“ (14 трилиона долара укупног дуга – то није један годишњи буџет).

Шта Рокфелери да чине ако САД нестану? У својој новој књизи „Стратешка визија: Америка и криза глобалне снаге“ (објављена у фебруару 2012. г.), Бжежински отворено пише да данас САД личе на СССР пре распада и разматра две варијанте глобалног развоја – са америчким лидерством или без њега, тј., ако ствари називамо конкретно, онда без САД.

         Поред кризе у еврозони, глобалну ситуацију „оптерећује“ масовни одлазак са Вол стрита топ-менаџера крупних финансијских компанија и корпорација започет у пролеће 2012. г. (Такви „кадрови“ у области финансија и банкарства одлично се оријентишу и дању и ноћу, знају када, где и на шта мирише и куда, при каквом мирису и колико брзо пожурити).

За сваки случај, Рокфелери данас купују земљу у Аргентини и Чилеу. Али истурање беле заставе (или платна на канапима), очигледно сматрају преурањеним.

За узврат, Ротшилди врше притисак.

Фрасоа Оланд у Француској – њихов је штићеник.

У Европској унији А. Меркел нашла се усамљена, а унутар своје земље у муклој дефанзиви. Према сведочењу В. Д. Јежова (совјетског биографа Аденауера), социјалдемократи, који су оријентисани на Британију, „узимају“ федералне земље једну за другом (ових дана су победили на локалним изборима, симболично важним, у Северној Рајни–Вестфалији). Нови „рокфелеровски“ изузетак у виду Шредера №2  – у СДП за сада се не очекује.

У међувремену, парламентарни избори у Немачкој Федеративној Републици већ су 2013. г., а победа СДП значиће консолидацију читаве зоне евра од стране Ротшилдових. А онда ће се уместо „европске државе“, коју су још од Хитлеровог времена градили Рокфелери, ЕУ претворити у мозаик расцепкан на општине – хаос, који, и ако буде нешто обједињавало, онда ће то бити „зона слободне трговине“, лишена сваког националног и религијског идентитета (и зато у потпуности одговара Ротшилдима). А у тај хаос ће увлачити (већ увлаче!) ЗНД и Русију, почев од Украјине, Молдавије и Прибалтика, где, у суштини, хаос већ царује.

У САД-у штићеник Ротшилда је Б. Обама: у јуну 2006 г. њега је шефовима Демократске партије представио нико други до Џ. Сорош – најближи сарадник Ротшилда.

У Русији Ротшилди контролишу „породицу“ која је претрчала на њихову страну још у време Јељцина-председника; кључну улогу у промовисању њених политичких интереса данас игра Волошин. Они такође имају заједнички бизнис са олигархом Дерипаском, а преко њега  са – Чубајсовим креатурама – олигарсима Потањином и Прохоровим (управо одавде расту и ноге и рогови свих „наранџастих“, „снежних“ и „болотних“ уличних протеста у Москви).

Најпревејанији међу њима је Чубајс: одржава везе и са Ротшилдима  (преко екс-министра финансија САД, Л. Самерса, који се налази на челу Националног економског савета) и са Рокфелерима – члан је борда директора глобалне банке  «JP Morgan Chase». Циљ је једноставан и јасан: у сваком случају држати се на води – и ако „плива“, „неће потонути“!

Анатолиј Чубајс

За Ротшилде је посебно важна Кина.

Ако успеју да кинеску елиту „угуше“ (а судећи по расколу који је почео у вези са „предметом Бо Силаја“, то је, нажалост, кренуло), Ротшилди ће моћи да „завежу“ злато за јуан.  И да га пажљиво подигну на статус нове светске резервне валуте, која није покривена нафтом као долар, него златом (ради тога и  повећавају цену злата).

Ако, пак, то прође, онда ће се ускоро моћи урушавати и долар и саме САД (о чему код нас, нажалост, многи одавно и наивно маштају као о нечем веома позитивном).

Због чега?

Да би се основао „Северно-Амерички савез“ са новом валутом амеро, а затим – „Трансатлантски савез“ у којем би се Северна Америка, у потпуности у складу са „глобалним планом“ Римског клуба, ујединила са Европом, а амеро – са евром. И добила би се „права“ светска валута: фунта стерлинга, вероватно – шта друго?  (Овај пројекат атлантске трансформације предвиђен је Тексашким споразумима који су у марту 2005. г. закључили челници држава-чланица  NAFTA – Северноамеричке зоне слободне трговине).

Међутим, за ову „пресвлаку“ – од долара до фунте (по свој прилици) – потребан је „стабилизатор“. По плану Ротшилда то и треба да буде јуан покривен златом (чију цену, као што смо се уверили, Ротшилди одређују сами), као и КНР, ојачана војном и политичком снагом.

Узгред, у оквиру уједињења, прецизније речено, куповине Рокфелера од стране Ротшилда, Кина и Јапан су од 1. јуна напустили узајамни обрачун у доларима и сада ће се он строго водити у јуанима и јенима.

Ипак, ова прича је за наивне. Јуан и јен се своде на заједнички именилац само преко еквивалента (појединачне мере вредности). Пре је тај еквивалент био долар (њега контролишу Рокфелери). А сада?

Пошто се не каже шта конкретно значи, улога појединачне мере вредности прелази на злато. А овај златни еквивалент (стандард), чија цена ће бити основа узајамног кинеско-јапанског обрачуна, биће контролисана од стране Ротшилда.

Односно, у блиској будућности Кини и Јапану „потајно“ је наметнута промена глобалне финансијске власти. Другим речима, Рокфелери су „предали“ још једну границу. А после тога,  очигледно, затражили су примирје. Управо примирје а не мир.

Исто тако су и Ротшилди 1917. и 1940. г. молили Рокфелере за „примирје“ у борби између кланова (и за америчку војну помоћ Британији против Немачке).

Као што се каже, чист рачун, дуга љубав!

Ротшилди су сада, као и онда Рокфелери, љубазно пристали. Управо у томе и јесте унутрашњи смисао „историјског“ споразума од 30. маја 2012. г.

Што се тиче историје, овим смо завршили. Прелазимо на суштину споразума.

************************************************

За Рокфелере је СССР био и противтежа Ротшилдима

ШТА СТОЈИ ИЗА ВЕСТИ ДА СУ ДВА НАЈВЕЋА КЛАНА  ГЛОБАЛНИХ ОЛИГАРХА НАПРАВИЛА „СТРАТЕШКУ АЛИЈАНСУ”? (2)

Грб Ротшилда

• За распад СССР-а Рокфелери нису били посебно заинтересовани. За њих је Совјетски Савез био и противтежа Ротшилдима
• Рокфелери су у истој мери подржавали и нацисте и совјетску индустријализацију. За разлику од њихових вечитих конкурената, Ротшилда, њима је била потребна уједињена Евроазија са свом њеном нафтом
• Стаљин је 1945. постао самостална личност глобалних размера. Мало познати пакт Молотов–Хис, закључен под покровитељством будућег гувернера Њујорка и потпредседника САД, Нелсона Рокфелера, постао је непријатно изненађење за амерички политички естаблишмент јер му је забрањивао да се меша у послове народа СССР и Источне Европе, као, уосталом, и Москва у „британски“ Иран и „америчку“ Саудијску Арабију
• Нажалост, ситуација се радикално променила после смрти вође. Пошто се учврстио на власти после петогодишњих „дворских преврата“ (1953-1958.), троцкиста Хрушчов је „разобличио“ фамозни „култ личности“ и уз помоћ Микојана прескочио код Ротшилда
• У време Брежњева, који је мало шта разумео у том распореду ствари, ојачали су Косигин и нарочито Андропов. Не успевши да за живота реализује свој деструктивни „европски пројекат“, свемогући шеф КГБ „изнедрио“ је Горбачова, који је покренуо тај пројекат пре него што је изабран за Генералног секретара и 1984. је закључио низ тајних споразума о прерасподели сфера утицаја у Европи са наследником „аустроугарског престола“ Отом фон Хабзбургом
• Рокфелери нису могли да се ослоне на СССР и Горбачова да би се одупрли притиску Ротшилда, а још се крајем 80-их  -због акумулираног државног дуга – појавила се опасност распада њихове очевине – САД
• Тада су Рокфелери прешли на пут најмањег отпора: заједно са Ротшилдима укључили су се у распад СССР: коначни консензусо томе постигнут  је 1989. на затвореном састанку „утицајних људи“ (на Билдербершкој конференцији), на шпанском острву Ла Тоха

Пише: Владимир Борисович ПАВЛЕНКО, доктор политичких наука

ПОШТО су попустили, при том два пута, пред грубом силом и околностима, Ротшилди нису заборавили нанете „увреде“ и нису опростили.

„Врући“ рат се завршио и отпочео је хладни.

Ако су Рокфелери – пре свега „нафтна“ династија, за Ротшилде су главно – „злато“ и други драгоцени метали. То су њихове главне сфере утицаја и контроле.

Због тога су Ротшилди почели са поткопавањем долара са циљем да га замене златом (признајемо да са тог становишта „ослобађање“ долара од еквивалента у злату, које је реализовао Р. Никсон 1971. г. изгледа нешто другачије од уобичајеног).

Рокфелер центар у Њујорку

Главна полуга у томе је – цена злата. Она се не одређује тржиштем већ путем директива. Почев од средине 1940.-их година, свакодневно, без паузе за викенд и празнике, два пута дневно Лондонска асоцијација тржишта драгоцених метала изводи „фиксинге“ у којима учествује пет банака: водећа банка британског огранка Ротшилдових «N M Rothshild & Sons», блиска њиховом француском огранку «Societe Generale» (она ће нам касније бити потребна), «Deutsche Bank», позната још по „турско-ирачком“ споразуму 1910.-их -1920.-их година, кинеска „филијала“ Ротшилдових – глобална банка «Hong Kong & Shanghai Banking Corp.» («HSBC»), која је у XIX веку стасала на трговини наркотицима, као и светски лидер у области промета злата и драгоцених метала «ScotiaMocatta» –  огранак «Scotiabank Global Banking & Markets».

Разуме се, ове фиксинге реализују у просторијама банке «N M Rothshild & Sons», и не само то, управо ова банка је до 2004. г. константно на њима председавала (а затим је фарисејски „отишла у сенку“).

Нећемо набрајати све обрте у међусобној борби два клана. Истакнућемо само да је у последњој деценији злато поскупело више од 10 пута, а долар слаби због прекомерног државног дуга  САД, при чему су на пут државног задуживања ову земљу довели Ротшилди помоћу познате “реганомике“, односно напумпавања „финансијских мехура“.

Поставља се питање: шта је још било остало Регану да учини када је комисија коју је он формирао, на челу са председником Борда директора Федералних резерви, П. Волкером (штићеником Ротшилдових) „открила“ да у Форт Ноксу (складиште златних резеви САД) нема ни грама америчког државног злата  – само страно и приватно. А требало је некако финансирати „Стратешку одбрамбену иницијативу“ и друге иновације у трци у наоружању, на којима је некако „случајно успело“ руководство СССР-а у време Брежњева и Андропова. Реган је почео да напумпава „мехуриће“ подижући их помоћу „Потемкинових села“ и „кула у ваздуху“. Управо тада се у САД-у појавио државни дуг.

Много брже него сада – отприлике до 1995.г. – САД би „догорело до ноката“ да им није веома ишао на руку рапад СССР-а, који су уз ослонац на везе у нашој земљи Ротшилди већ припремали. Не улазећи у појединости (то је друга тема), издвојићемо само основне статисте у овом ланцу: Берија – Куусинен (веза Коминтерне са масонима) – Андропов – Горбачов; сем њих у овај ланац (у нимало споредним улогама) угурали су се Микојан и Косигин.

За распад СССР-а Рокфелери нису били посебно заинтересовани.

Осим тога, за њих је Совјетски Савез био противтежа Ротшилдима. Рокфелери су у истој мери подржавали како нацисте, тако и совјетску индустријализацију. За разлику од њихових вечитих конкурената, Ротшилда, њима није био потребан баланс „сјајне изолације“ којим се управља из Лондона, већ уједињена Евроазија са свом њеном нафтом. Због присуства фанатичних идеологија (чак и антагонистичких), као потенцијалне лидере континета они су видели како Хитлера, тако и Стаљина, ма ко да је од њих победио, али само уз њихову личну и неизоставну контролу (ради тога је било потребно обе земље у међусобном рату довести до стања неспособности да баце изазов САД-у).

Никита Хрушчов (први слева): претрчао на страну Ротшилда

Сем тога, пошто су крајем 1920.-их година концесијама добили удео у нафти Бакуа, Рокфелери су покушали, сада већ Хитлеровим рукама, да је коначно преузму у власништво, у чему су се прерачунали, истина, код Стаљинграда. (На „економски“ карактер ратне кампање 1942. г., за разлику од 1941. када су објекат напада Вермахта били политички центри СССР-а, указују многи савремени стручњаци укључујући и немачке).

Пошто је надиграо своје случајне „сапутнике“, Ј.В. Стаљин је 1945. г. постао самостална личност глобалних размера. За разлику од пакта Молотов – Рибентроп, мало познати пакт Молотов – Хис, закључен 1944-1945. г.  на конференцији Уједињених Нација у Дамбертон Оуксу и Сан Франциску под покровитељством будућег гувернера Њујорка и потпредседника САД, Нелсона Рокфелера, постао је непријатно изненађење за амерички политички естаблишмент. Од тада он није требало да се меша у послове народа СССР-а и земаља Источне Европе, као, уосталом, ни Москва у „британски“ Иран и „америчку“ Саудијску Арабију. (Према пријави једног од почетника чланова комисије за антиамеричку делатност у време Хисовог макартизма, Р. Никсона су, чак, осудили због „шпијунаже у корист СССР-а“ – ето, како му је напакостио!).

Нажалост, ситуација се радикално променила после смрти вође. Пошто се учврстио на власти после петогодишњих „дворских преврата“ (1953-1958.), троцкиста Хрушчов је „разобличио“ фамозни „култ личности“ и уз помоћ Микојана прескочио код Ротшилда. У време Брежњева, који је мало шта разумео у том распореду ствари, ојачали су Косигин и нарочито Андропов. Не успевши да за живота реализује свој деструктивни „европски пројекат“, свемогући шеф КГБ „изнедрио“ је Горбачова, који је покренуо тај пројекат пре него што је изабран за Генералног секретара и 1984. г. закључио низ тајних споразума о прерасподели сфера утицаја у Европи са наследником „аустроугарског престола“ Отом фон Хабзбургом.

Дакле, са једне стране, Рокфелери нису могли да се ослоне на СССР Горбачова да би се одупрли притиску Ротшилда, а с друге стране, пред крај 1980.-их због акумулираног државног дуга појавила се опасност од распада њихове очевине – САД-а.

И, Рокфелери су стали на пут најмањег отпора: заједно са Ротшилдима укључили су се у распад СССР-а: коначни консензус по том питању постигнут  је 1989. г. на затвореном састанку „утицајних људи“ (на Билдербершкој конференцији која се одржава сваке године), на шпанском острву Ла Тоха. (Упркос очајничком противљењу М. Тачер, које је „гвоздену леди“ убрзо коштало оставке на дужности британског премијера, тада је донета и одлука о уједињењу Немачке).

Превела: Ксенија Трајковић

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Велика игра Ротшилда и Рокфелера