Најмање 30 а можда и знатно више процената људи у Србији или је оболело од посттрауматуског синдрома или су **јаки кандидати** да им се то деси. Ратне трауме јесу међу најтежим, али је у ових петнаестак година било и других невоља због којих ће се многи **скршити тек кад све ово прође**.

18.06.2012.пише: Славиша СТЕПАНОВИЋ, Вечерње новости, објављено још октобра 2003., али, актуелно и данас…

– Прво што власт у Србији сваког јутра треба да ради је да се информише колико је претходног дана у њеној држави потрошено **бенседина**. И да на бази тога мери учинак своје владавине.

У ономе што Душан Ковачевић, не само пише него и јавно каже, појачана доза црнохуморности је подразумевајући беграунд нашег савременог Тарабића, (**кад би нам се нагло догодило нешто много лепо, сви бисмо поумирали…**), али, **промењена ментална мапа Србије**, **свеопшти национални стрес**, **општи ментални фијаско**, **силазак Србије с ума**, **психијатријска епидемија**, **патолошки вирус**… појмови су и изрази којим све чешће баратају и наши (и не само наши) најуспешнији психолози, психијатри, социолози, аналитичари разних профила.

Наша национална пилулица стигла је и у називе књига (**Бенсединска година** – Момчило Петровић) а ваљда најдаље докле се могло стићи у популарној медицини типа **психијатријског самопосматрања** је готово турбо-фолк употреба **вијетнамског синдрома** као неке свима знане, логичне, лако објашњиве и оправдавајуће дијагнозе стања нације и свега што (нам) се данас догађа.

А да ли смо, колико, због чега, од чега, од кога, колективно болесни **на ону тему**, то ће се тачно знати – ко зна када. Рецимо, др Славољуб Милојевић из Института за ментално здравље, упозорава да период од трауме до појаве првих симптома такозваног **вијетнамског синдрома** може да буде врло дуг, чак и до 30 година.

ИСЦРПЉЕНА НАЦИЈА

МОЖДА је занимљиво овде рећи да је категорију **стрес** у стручну терминологију увео Аустријанац Ханс Сели и то тек средином прошлог века. А тек 1987. године прихваћен је, званично, **посттрауматски стресни поремећај**, ПТСП, односно ПТСД (post traumatic stress disorder). Некако баш у то време се америчко удружење психијатара изборило са државном администрацијом да се о психичком стању **ратних ветерана** више не ћути него да им се организовано помогне.
Тако је настао и појам **вијетнамски синдром** и практично је исто што и ПТСП, само је битно нагласити да се не мора учествовати у рату па касније имати посттрауматски стрес. Ратне трауме јесу међу најтежим, али, сваки човек због најразноврснијих стресова доживљава на свој начин а у протеклих петнаестак година на овим просторима и те како је било догађања који воде ка ономе, жаргонском – **скршићу се тек кад све ово прође**.

И код многих је у Србији **кршење** почело, или управо почиње. Према проценама београдског Института за ментално здравље, најмање 30 а можда и знатно више процената становништва или је оболело од посттрауматског синдрома, или су **јаки кандидати** да им се то деси. Готово исте процене предочава и др Владан Беара, психијатар РЕБТ Праксис центра, који се залаже за отварање што већег броја **траума центара**, попут оног који се управо припрема у Новом Саду, како би се стручно помагало људима које је **почело да стиже**. Др Милојевић посебно наглашава да је јако велики број и такозваних субклиничких форми посттрауматског поремећаја који су прикривени, готово се не примећују и када би се и то додало, проценат **којим се доказује да је, уз бомбардовање, петнаестогодишњи тежак период исцрпео ресурсе нације и цео народ учинио исцрпљујућим и депресивнијим од других популација на планети, драматично је већи.

А што се **бенседина** тиче, расположиве процене такође доказују невеселе трендове. У периоду од 1990-1996. године само у Београду било је око 400 хиљада редовних корисника (зависника) антидепресивних средстава и средстава за умирење. За време грађанских протеста, 1996/97. тај број, због пробуђене наде, спада на 200 хиљада да би већ 1998. године нарастао на 600 хиљада, уз даљи раст све до данашњих дана, као што расте и број повремених корисника којих се процењује да је око 1,5 милиона.

Посттрауматски стрес није нека изолована, јасно лоцирана болест, која би се тако и лечила. Страх, паника, депресија, анксиозност и бројна друга психичка стања, пратеће су, саставне појаве и истовремено и узроци и последице ПТСП-а, што, посебно у нашим условима, ствар јако компликује јер је за лечење потребно много више од **кауч терапије**. Др Анђелка Милић, професор социологије на Београдском универзитету, недавно је обавила истраживање породичног живота и закључила да све већи број грађана Србије сматра да нема ништа због чега би вредело живети и констатује да се две трећине људи, учествовали у истраживању, осећају као губитници у свим областима живота.

ОТКУД ТОЛИКА НЕСАНИЦА

НАМЕЋЕ се, заправо, наизглед механичко и упрошћено питање. Ако је ПТСП трауматска реакција на трауме које су биле, прошле, па отуда оно **пост**, а стручњаци тврде да код нас и даље расту готово сви облици психичких поремећаја, шта је онда прошло, да ли је прошло и где је граница **старих**, **нових** и **одложених** траума?

Ако се узме, а тако се, обично узима, да су ратови, бомбардовање, санкције, диктатура, беда и неслободе разних врста, тај **трауматски периоду**, који је прошао и иза којег и због којег долази синдром са префиксом **пост**, питање је онда – живи ли се и данас тако да се, и без ратова и санкција, преживљавају нови стресови, депресије и трауме таквог интензитета да могу постати **расадник** неких нових, будућих масовних посттрауматских стресних поремећаја?

Или – има ли краја тој спирали и како, кад сретнете човека који прича сам са собом, знати да ли је то нека од наших верзија **вијетнамског синдрома** или новонастали психички поремећај, проузрокован актуелном неспособношћу јединке да одговори актуелним притисцима садашњег стања у друштву?

Коначно, зашта да се ухвати свако од нас, или неки од нас, кад разговара са сопственом душом и пита се зашто му је пао животни тонус, губи интересовање, зашто је непрестано забринут, откуда толика несаница, знојење, лебдећи и непрестани страх, тескоба, црне слутње, неподношљиво очекивање несреће, страх да не полуди, страх од кривице, самокажњавање, принудне ритуалне радње, отварање и затварање фиоке искључиво три пута за редом да би се поништила нека претходна **грешна** мисао, повлачење, празнина, опсесивно замишљање смрти оца, брата, кћери, осећај неспособности да било шта уме и може да уради…? Како да човек зна, или да му лекар каже, је ли то **посттрауматски синдром** ако траје 13 година, или га ПТСП тек чека ако све **то** осећа две године.

Најчешћи, најопштији, најкомпромиснији, мада и најтачнији одговор стручњака, јесте да се трауматски и посттрауматски поремећаји мешају, комбинују и – што је најгоре – међусобно генеришу и мултипликују. И општепознати опис трогодишњег постреволуционарног стања економије, политике, морала, културе српског друштва, такође је најуопштенија и тачна дијагноза изворишта нових стресова грађана. Али, и појединачна, ређе **трошена** објашњења зашто је и даље актуелан онај графит **није нормалан онај који је остао нормалан**, иако их је безброј, свако за себе, врло су значајна.

**НАРОД ЗАУВЕК ОТРОВАН**

ЈЕДНО од њих доводи у директну везу свеколике психолошке фрустрације Срба и њихов **укодирани** осећај посебности. На једној трибини у Београду, професор др Владета Јеротић је рекао:
**Дуговековно ропство српског народа, мучно и споро ослобађање уз пуно жртава, и поред очуване, најпре православне, а онда и народне свести о свом посебном идентитету, као да су активирали у њему потенцијално присутан пагански слој, карактеристичан, између осталог, по неговању култа хероја и жртве. Уколико је спољашња стварност била мучнија и неподношљивија, утолико је више бујала, из дубина колективног несвесног у народу, његова потреба да се пред собом и другима покаже као јуначан, непобедив и вечан. Оваква одбрана колективног бића једног угроженог народа може бити и оправдана и природна, али само до једне одређене границе. Преко те границе оваква одбрана постаје патолошка, јер негира стварност, негујући илузије о себи и другима, фантазије и фантазме…**

Све су чешћа тумачења психолошког феномена посебности **Србије која често има злу судбину, никада кривицу** и готово рефлексне поделе улога џелата и жртве, са свим фрустрацијама које из тог проистичу. У **Знаковима поред пута**, Иво Андрић се пита – **Да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никада више неће моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини?**

У тој равни, многи психолози изворе разних врсти траума адресирају на **располућеност** наших људи, њиховој кризи идентитета и наслеђеној пројекцији **стајне тачке посебности**. Од тога да наши најновији ратни ветерани пролазе голготу неприхватања и фрустрација будући да се на државном плану још нисмо званично одредили да ли смо ратове добили или изгубили (немамо званичну верзију за историју), до тога да се тврди да ће се наше грађанство најтеже ослободити свести да све то што смо имали (у време Титових кредита), имали смо јер смо баш ми то заслужили, јер смо бољи од других, да можемо што други не могу и да за враћање неправедно одузетог благостања није потребно **радити ко Немац**.
Али, и ту се спирала наставља. Сви ти психолози у глас кажу да је за сваки психички поремећај, посебно посттрауматски, најбољи лек – сврсисходни рад. Знамо колико данас људи у Србији има посла, поготово сврсисходног.

И НАКОН МНОГО ГОДИНА

ЈОШ 1992. године, на Конгресу психијатара Југославије, професор др Станислав Никић је рекао:
**У стању смо масовне болести, завладаће психијатријска епидемија, сви смо учесници рата и сви ћемо, на овај или онај начин, одреаговати на овај рат. Посттрауматски синдром који је остајао иза сваког ратног сукоба увек је доносио и органска и психичка оштећења. А психолошке трауме могу да производе дуготрајне реакције које се могу појавити тек након неколико година. Стога је неопходно више љубави, разумевања, толеранције…**

ОПАСНО КУПАЊЕ

ГОТОВО сви психички поремећаји праћени су разним врстама страхова. Наши психолози регистровали су у Србији 252 врсте страхова од којих људи болују. Има ту обичних и познатих, али и незамисливих страхова: страх од купања (аблутофобија), од киселог (акерофобија), од проститутки (ципридофобија), од објеката са десне стране (декстрофобија), од добрих вести (еуфобија), од одлучивања (децидофобија), од осећања задовољства (хедонофибија), од просјака (хобофобија), од ћелавих људи (пеладофобија), од страних језика (ксеноглософобија), од свега (панофобија)…

СТРАХ И ПАНИКА

НЕКУ врсту дефиниције **Посттрауматског стресног поремећаја** потражили смо у јединственом **Речнику психологије**, професора др Жарка Требјешанина:
**Психички поремећај настао као одложени или продужени одговор на неку веома важну стресогену ситуацију која витално угрожава јединку (на пример, бомбардовање, земљотрес, присуствовање убиству, учествовање у ратним операцијама, подношење тортуре и тако даље). Типични симптоми су – емоционална тупост, повлачење, фласхбацк (поновно преживљавање трауме у сећању које се опсесивно намеће), ноћне море, несаница, анхедонија. Ове симптоме често прате још и депресија и анксиозност. Понекад се јављају и напади страха или панике**.

КАД МОРАЛ ПАДНЕ

ШИРОЈ публици реч АНОМИЈА не значи пуно, мада управо живимо у времену које се и тако може назвати. Појам аномије увео је француски социолог Емил Диркем да би означио помањкање, суспензију или неефикасност друштвених норми, закона, прописа и вредности које доводи до дезорганизације и дестабилизације друштва, као и до конфузије у моралној свести појединца, а често и до деликвентног понашања.
До стања аномије долази у периодима друштвене и политичке кризе, ратова и буна, као и у временима друштвене транзиције када више не важе раније норме и традиционалне вредности а нове још нису успостављене, што доводи до пометње и дезоријентације чланова друштва у трагању за социјално пожељним обрасцима понашања.

Нашој јавности је још мање познат термин у психологији АНОМИЧКО САМОУБИСТВО а не мали проценат, на жалост, све већег броја самоубистава у Србији, те је врсте.
Узрок је у томе што у стању друштвене аномије појединац губи осећање интегрисаности у колектив и тешко подноси пад моралних вредности.