Нисмо бре ми ничији ријалити!  И ничији камен око врата! Ово је наш живот! Реалан је! Наш је!

Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије
17.06.2012

Док се Србија нервира око Дачића који се нећка ко нека неискрена невеста кад бира женика, ми смо овде, ко што сви знамо, остављени на милост и немилост.

Да се бар договоре око начина мучења и закона којима нас гуше било би некако издржљиво и можда бисмо нашли неку кривину – овако … сваки дан неки нови намет…
Шиптарски зулум нам се огледа у хапшењу Срба ни за шта, без обзира на енклаву или место на Северу, без обзира на дело или годиште… Борково идиотисање са таблицама нас додатно уништава без обзира где живимо.

Београд ћути. Ћутао је Београд и кад су нам убијали децу, па што не би сад. Очигледно је да свима сметамо, да смо на терету да Србија настави неким својим заслуженим рајским путем према Европи а и одавно се не надамо никоме да нас помогне. Смеју нам се што се уздамо у Бога, смеју се нашој борби против екуменизма. Кажу нам да гледамо свој живот. Да се опустимо…

Кажу да се боље организујемо и да извадимо оружије из сламарица… Саветују нам да се склонимо јер је борба узалудна… а онда се смеју сваком нашем покушају да се одупремо макар и најмањим чином…

Ми смо њима неки ријалити програм. Сурвајвер на Светој Земљи. Док пију кафу у скупштинској кафаници, погледају на ТВ колико нас је помрло у том дану… и разочарају се што има много мало страдалих…

Нисмо бре ми ничији ријалити! Нисмо полигон за навијачке туче. Нити прича уз коју ће да се хвале полуголим певаљкама по београдским сплавовима  да су ратовали овде!

Нисмо ми ничији експеримент, нити ничији аргумент, нити ничији камен око врата! Ово је наш живот. Реалан је. Наш је. Ми сваког дана устајемо, немамо воду, умивамо се флашом, па читамо молитву, бар неки од нас… пресаберемо се да ли имамо за доручак новца, па доручкујемо, свак својим послом, па онда свак својим одмором у неки лад, с неком лимунадом или кафом, па код кума, код рођака, код пријатеља… Да, идемо и на барикаде, кад чујемо сирену трчимо да се бранимо, па онда молитва, опет по избору и у кревет, а неки боме дежурање, док деца мирно спавају… па хеликоптерска бука, па оџа из јужног дела… па дрека… снижење таблета за смирење суботом у апотекама и опет нека кафа…

А онда гледамо вести у којима смо два дана хероји Србије, ратници, па три дана смо кретени и шверцери горива, па смо опет жртве, па смо онда камен око врата Србији… па нас има премало, па нас онда неки дан има превише…

Наша деца су некад фини мали Косовчићи, па су онда мали мафијаши који краду посао по Србијанским градовима, па су онда фина деца која положила пријемни, представљају Србију на Евровизији или посећују престоницу…

А ми смо сваки дан себи исти… само су нам налепнице другачије. Ми нисмо неписмена руља… маса која бије неке јадне окупаторске војнике, које тако фино жали Б92 … Нисмо ни стока на коју Дачић пошаље жандармерију…!

Ми смо обични људи са манама и понеком врлином који су имали ту привилегију или несрећу, ал ја бих рекао ипак привилегију, да се родимо овде на Светој, заиста Светој Српској Земљи… где се и даље, упркос свему, осећа благодат светих предака и молитве светаца Српских…

Сад се половина вас смеје… и каже… „опет њихов Бог“!  Јесте! Опет наш Бог! Јер без Њега нема ничег… Како бисмо иначе, питам ја вас, ми овакви слаби и никакви, многогрешни и многострадални, могли да преживимо 3 окупације.

Прва је окупација очигледна: Допустио Господ да се дигне шиптар на нас… да нас кољу, везују, у оборе ограђују, да нам децу убијају, силују девојке, пале куће и цркве, да нас понижавају и упрежу у неке јармове њихове квази државности…

Друга је такође транспарентна: Послао НАТО своје силне војске, размилио се странац по земљи Србиновој и сад ровари… нит га брига за Србе нит за Шиптаре… само свој интерес…

Трећа и најгора окупација је духовна окупација: Мало ко зна, али овде на КиМ од свих  институција СПЦ је била најважнија, најбитнија и једина која је најчвршће спајала народ, држала га на окупу, давала снагу, окрепљење и вољу да се остане и опстане.

Непријатељ је то мудро видео, прозрео, па решио да и то упропасти а у томе му помогли домаћи издајници. Уз њихову помоћ Владика Артемије, састрдалник наш, отац наш, утешитељ наш, је протеран, а на Трон најстарије Епархије Рашко Призренске неканонски је доведен амерички човек Теодосије, који ствара неко косоварско друштво и радује се Ватиканском загрљају у који нас гура сам патријарх… који иначе за себе каже да је екумениста и пацифиста…

И сад ви опет кажете, шта овај баљезга? Цркву и државу не мешати… или ко год да је на власти у цркви битна је да се слуша Црква… али није тако. Народ је све време кроз историју био чувар вере и њене чистоте, да ови из црквених власти не дозволе уплив јеретичких елемената у Свето Православље.

Али данас народ ретко зна о Цркви понешто… о вери још мање и то непријатељ користи! Али су се преварили јер овде има велики део народа који зна о чему се ради… и који им не да да раде шта хоће…

И што ја сад вама све ово пишем?

Онако… Хтели сте да знате како живимо, ко смо ми… Али најбоље да дођете, да видите… не може се из новина из текстова сазнати нечија душа…

Дођи Србине, види… и не чекај да ти неко да стан, посао, све услове па тад… Дођи овако сад… ко ми… на ледину… И, оно смешно сад… што је глупо и није фенси да се каже – УЗДАЈ СЕ У ГОСПОДА! И ОН ЋЕ ТИ ОТВОРИТИ…

Ај сад помјани своје Косово и Метохију у молитви и следећи пут не суди пребрзо… него слушај. Праштај.