Руковођење било којом државом никада и никоме није било лако. Уколико прецизирамо да се ради о држави са 140 милиона становника, мултиетничкој, територијално огромној и изразито неравномерно насељеној, и ако уз то додамо да је најмање насељени део те земље најбогатији природним ресурсима, и најзад узмемо у обзир, да у тој земљи већи део времена и простора припада владавини сурове климе, тада сложеност у управљању таквом земљом постаје готово непремостива.

Мислим да ће и најоданијем пријатељу бити тешко да тврди да је председник Владимир Путин до сада вршио своје дужности у складу са свим правилима либералне демократије. Исто тако не би било поштено да се изостави упоређење данашњег живота већине руских грађана, са оним, какав је он био пре првог председничког мандата Путина.

Ко пажљиво прати данашњу Русију не може а да не примети разлику: настала је и стално расте средња класа, природна богатства су већим делом враћена у власништво руске државе и под контролу демократски изабране владе. Сепаратистичке тенденције су превазиђене, а локална самовоља потиснута. Рубља је постала исто таква валута као и остале, некад јака, некад слабија, али увек мирно функционише на светским тржиштима. Русија је ревитализовала своју тежину у светској политици, наравно не као у времена биполарног света, међутим постала је протагониста у међународним пословима. Процеси технолошке модернизације још ће потрајати, претходна достигнућа совјетске Академије наука остала су само у успоменама, али и у овој области влада Русије је вишекратно испољавала своју усмереност на развој.

Да ли би се овакви резултати могли постићи да је систем управљања земљом био изграђен у «британском стилу»? Апсолутно сигуран одговор на ово питање нико не би дао. Историја се не гради у кондиционалу, код ње не постоји «ако би». Треба узети у обзир факторе, којих нема у другим земљама, а ти фактори чине несавладиву препреку.

Пре свега изузетно је сложено обезбедити одбрану руске територије: на њеним северним границама – арктичка мора, практично неприступачна током већег дела године. На истоку је готово иста ситуација, али уз то треба додати изразиту слабу насељеност и одсуство, изузев Владивостока, довољног броја морских лука.

На југоистоку је граница са пренасељеном Кином са својим брзим развојем, на југу – Кавкаске планине, које су док се налазе у рукама Русије, једина природна препрека за Европу. На истоку – огромна равница, одакле су у давна времена више пута (исто као и из далеких степа) предузимане најезде на централне делове земље. Тамо се простиру практично мртва током зиме, огромни, готово ненасељени простори, и нема никакве озбиљније инфраструктуре, осим једине Трансибирске магистрале, која спаја исток земље са њеним западом. И све то допуњава чињеница, да нема природног излаза ка светским транспортним и цивилизацијским путевима, јер је Црно море затворено са стране Турске.

Другим речима, уређена и насељена Русија – то су само велики градови у европском делу. За одбрану своје независности држави су увек недостајале «баферске зоне» и контрола над богатим, али ненасељеним сибирским просторима. А да би се обезбедила таква контрола, у руској историји увек је била потребна гвоздена песница, армија и специјалне службе, које су обезбеђивале заштиту богатства земље од насртаја из иностранства. Уосталом Совјетски Савез је и створио такву врсту «баферске зоне» око Москве и централне Русије. Његов распад је поставио пред новим властима захтев да се нађу начини поновног стварања истих могућности и «гаранција». И влада Путина је успела, нешто другачије, али да их обнови, а да се не плати тако висока цена као у прошлости.

Постизање овог резултата Путину су фактички омогућили геополитичка супростављања у Украини, на Кавказу и, потпуно у другачијем смислу, у Белорусији. Разуме се, олакшали су му задатак и грешке европљана у односима са Минском, ослабљеност американаца након њихових неуспеха на Блиском истоку и сасвим задовољавајуће обезбеђење контроле транзита нафте и гаса из централне Азије.

Међутим обавезан услов за успех је морало бити јачање централне власти. Почев од разраде нове геополитичке стратегије, како у односу на централну Азију, тако и у другим правцима – Иран, Украина, Грузија, а сада и Сирија. Још једна успешна стратешка операција, више да би се сачувао образ него по својој суштини, али која је помогла новом позиционирању Русије у свету, било је стварање Шанхајске Организације Сарадње.

Ренационализација већег дела енергетских ресурси, формирање Царинске Уније, «империјско» именовање губернатора (данас, након постигнуте стабилности) поново враћено на изборно, ликвидација олкгараха понекад на оштрији начин, укидање плурализма опозиционих мишљења, формирање «привидних» партија и покрета, забрана делатности иностраних невладиних организација и друго – то су ти неопходни потези, који су омогућили Путину да изгради данашњу Русију.

Наравно да део руске интелигенције, посебно градске, протестује. Исто тако је природно да неке стране државе без одушевљења посматрају јачање централизације у Москви. Али уколико се сетимо задњих године пред долазак Путина и ту претњу свету, коју је стварао хаос у Русији, можда би могли да посматрамо сва дешавања другачије. Не на начин, на који део западне штампе приказује новог руског цара, који не обраћа пажњу на «људска права».