Витезови из разних земаља окупили су се недавно на Калемегдану како би једни са другима одмерили копља. Летеле су секире, сијали су јуначки штитови на пролећном сунцу, вијорили се барјаци, док су витезови у оклопима водили необичну битку – за децу. На брзоногим коњима одигравале су се битке секирама, топузима, копљима, стрелама. Водио се прави рат, а средњи век се преселио надомак београдске тврђаве, а повод је био јубиларни, 10. међународни витешки турнир Свибор – Духови 2012.

16. 06. 2012. Б. Рајић – Вести | фото: А. Чукић

Учесници међународног турнира Свибор водили битку за болесну децу

Свибор, иначе, спаја јахање, пливање, верање, голоруку борбу, борбу разним средњовековним оружјем и низ других разноврсних вештина, уз ослањање на витешку традицију. Витезови су се такмичили у разним дисциплинама од Марковог топузања, Рељиног летења, хајдучког прескакања до Страхињиног шчепања и Милошевог камења, а посетиоци остављали своје добровољне прилоге одељењу кардиологије Универзитетске дечје клинике у Тиршовој улици у Београду, на којој се лече новорођенчад, бебе и деца из Србије и читавог региона.

Др Ђорђе Херцог прима витешки мач

Радивоје Радуловић

Кандидат за витеза: Ивана Јовановић

Момци у оклопима, на коњима, носе копља, сабље и посетиоцима објашњавају да није лако постати витез. Многи вежбају витешке борбе и више од 10 година, али док чојство и јунаштво не покажу на делу, не могу се похвалити да су добили витешку титулу. Један од њих, 21-годишњи Лазар Вујаклија, родом из Београда, каже да се овом дисциплином бави већ четири године, али га чека још доста посла до титуле.

– Учимо се средњовековној српској борби и одржавамо традицију. Када се савладају све дисциплине, кад се овлада вештинама и духовно достигне одређени ниво, постаје се витез. Када се учини неко витешко дело, као награда се добија одређени чин о чему одлучује челник удружења – објашњава Вујаклија.

Оснивач удружења Радивоје Радуловић за „Вести“ каже да је Свибор основао да би заштитио српску културу и традицију.

Гости из Мађарске и Русије

Стеван Јовановић из Београда постао је витез након 15 година вежбања.
– Пут је тежак и напоран, али мени није било тешко. Годинама сам учио да бих увежбао борбу са различитим оружјем, да бих на крају стекао знање знање да постанем витез. Желео сам да сачувам своју традицију и културу. И ето ме, сада сам витез – објашњава младић заштићен оклопом.
На бојно поље стигли су, између осталих, и витезови из Мађарске из удружења „Свети Ђорђе“, из Русије „Руски богатир“, „Мојстер Јанез“ из Словеније.

Јунак у белом мантилу

Др Ђорђе Херцог, хирург Дечје клинике у Тиршовој, одликован је Орденом витеза првог реда и добио је витешки мач.
– Добио сам титулу витештва, јер су из овог удружења сматрали да је витештво ово што ја радим. То је модеран начин да се заштити људски живот. Изненадио сам се када су ме позвали, нисам очекивао. Срећан сам због тога – објашњава он.

– Вештине су ми пренели преци, али и предања. Највећи утицај на мене имали су отац и деда, који су вежбали и проучавали старе српске вештине. Васпитан сам у духу тих врлина. Као дете почео сам да вежбам борилачке вештине, а онда сам се запитао како смо се ми Срби борили и почео да истражујем. Тако је пре око 25 година настало удружење. Нама није битно колико чланова имамо, већ колико су људи који су у нашем удружењу научили. Да би неко постао витез, потребно је најчешће више од 10 година – објашњава Радуловић.
Оснивач удружења каже да је све више припадница лепшег пола које желе да вежбају и узимају копља, секире и штитове у руке.

– Бој не бије оружје, већ срце у јунака, стара је пословица. Мислим да и жене могу да постати витезови, и ми их оберучке примамо у наше редове – истиче Радивоје.

То потврђује и Ивана Јовановић из Београда.
– Тренирам исто као мушки чланови, само што сам жена. До сада ни једна девојка није именована за витеза, надам се да ћу бити прва – каже Ивана.
Иако су копља тешка од 15 до 20 килограма, а ни оклоп није ништа лакши, Ивана каже да она сву опрему без проблема носи на себи и у борби. Опрема српских витезова направљена је ручно, оклопи су ковани, заставе везене по узору на оне из 12. или 14. века. Међу копљаницима појавио се и трогодишњи дечак у оклопу. Древне вештине вежбају и деца, а из овог удружења тврде да је најбоље да малишани од малих ногу науче да држе стреле, копља и остало оружје. За њих је, кажу, добро да одмах уче о својој историји, религији и старим предањима.

Док су се на пољани одвијале витешке игре, звецкале секире и мачеви и лудовали коњи, у казану се спремао српски гулаш. Јунетина, поврће и шумско воће крчкало се на дрвима више од шест сати. Посетиоци су имали утисак да их је временска машина вратила у средњи век. Око гостију су трчкарали коњи, оклопи су лежали на земљи, борбе су се водиле пуним жаром, већина присутних била је одевена у ношње. Сви су се частили српском погачом и древним ђаконијама. У позадини су ођекивали звуци српских јуначких песама. Деца су неуморно вежбала гађање луком и стрелом. Ни пљусак није успео да поквари ову светковину.

На крају турнира сви су били задовољни, јер је прикупљено 385.000 динара, витешки, за болесну децу у Тиршовој.