ЈОЖЕ МЕНЦИНГЕР: АКО СЕ ЕУ РАСПАДНЕ СТИХИЈСКИ, НАСТАЋЕ НЕВИЂЕНА КРИЗА

уторак, 12 јун 2012 22:23
Сандра МИЛЕТИЋ, Глас Српске

Криза је стварана четири деценије, колико траје прерасподјела БДП-а на штету рада и у корист капитала
Криза ће завршити онда када се на њу навикнемо. Она је стварана четири деценије, а барем засад нема разлога за оптимизам, јер нема промјена у свјетском економском поретку.

Рекао је то у интервјуу за „Глас Српске“ један од водећих европских макроекономиста и први словеначки министар економије Јоже Менцингер.

— У случају да Грчка изађе из еврозоне, смањење евро подручја за 2,5 одсто, колико отпада на Грчку, не би требало да створи веће проблеме у осталој монетарној унији. Међутим, Шпанија, која је много већа, по незапослености је у положају Грчке. Од рјешења њених проблема зависи судбина Европске уније – истакао је Менцингер.

Менцингер, који је шеф катедре за правно-економске студије љубљанског Правног факултета, наглашава да је најгоре продужавање садашњег стања, јер се ситуација само погоршава.

— Фамозно финансијско тржиште и погрешна политика ЕУ уништиће једну ЕУ државу за другом – сматра Менцингер.

Према његовом мишљењу, отписивање грчких дугова било би за просјечног Грка, па и за друге земље ЕУ, вјероватно најбоље рјешење.

Бечки „Стандард“ објавио је недавно да би ЕУ, ако Грчка, усљед кризе око евра, буде доспјела у ванредно стање, могла поново да уведе граничне контроле. Колики би, према вашем мишљењу, заиста био утицај евентуалног краха или изласка Грчке из еврозоне на остале земље ЕУ?

— Сам излазак из монетарне уније не значи нужно и излазак из ЕУ и увођење граничних контрола, али излазак Грчке из еврозоне без отписа дугова би за Грчку била економска, социјална и политичка катастрофа, која би можда изнудила ванредно стање. Поготово, јер је грчко становништво концентрисано у Атини и Солуну; шта ти преостаје ако губиш посао у великом граду? Улица или одлазак! Грци би у том случају масовно излазили и тражили запослење у земљама ЕУ, које би можда одговориле са увођењем граничне контроле. Са друге стране, ако би евро био само новац, а не и симбол, смањење евро подручја за 2,5 одсто, колико отпада на Грчку, не би требало да створи веће проблеме у осталој монетарној унији. Међутим, Шпанија, која је много већа, је по незапослености у положају Грчке. Од рјешења њених проблема зависи судбина ЕУ.

Какво рјешење је, у тренутној ситуацији, за Вас најреалније и уједно најбоље и за Грчку, али и за друге земље?

— Отписивање грчких дугова било би за просјечног Грка, па и за друге земље ЕУ, вјероватно најбоље рјешење. Свима је јасно да Грчка дуг не може вратити и да наша „помоћ“ Грчкој завршава у финансијским институцијама, које су финансирале њен „развој“. Најгоре је продужавање садашњег стања, јер се ситуација само погоршава. Фамозно финансијско тржиште и погрешна политика ЕУ уништиће једну ЕУ државу за другом.

Рекли сте да ће криза трајати још десетак година. Можемо ли чак да очекујемо евентуално погоршање садашње ситуације? Какве би то све посљедице могло да има?

— Мој обични одговор на питање је да ће криза завршити када се на њу навикнемо. Криза је стварана четири деценије, колико траје прерасподјела БДП на штету рада и у корист капитала, а коју је пратила хиперпродукција, дјелимично и због пребацивања производње у земље с ниском цијеном рада. Штедња која је била већа од инвестиција користила се за приватизације и шпекулације. Потражња је због тога све више уздржавана кредитима те новим финансијским „производима“. Амерички токсични папири само су иницирали почетак краја неодрживог развоја. Барем засад нема разлога за оптимизам, јер нема промјена у свјетском економском поретку. За сада имамо само кратка раздобља у којима се појављују ниске позитивне стопа раста, које се брзо претварају у стагнацију. То важи за ЕУ, па и све земље некадашње Југославије, у којима се општој стагнацији придружују и домаћи проблеми.

Гдје се највише гријеши у садашњем начину лијечења кризе и јесу ли они који гријеше свјесни тога? Лијече ли се данас узроци кризе или само њене посљедице?

— Нажалост, не лијече се ни узроци ни посљедице кризе. Штедња у јавном сектору је отров, а не лијек. У већини европских земаља дефицити и јавни дуг су се дигли изнад „нормалних“ који су везани на циклусе у привредној активности, јер су државе, да би спријечиле финансијску катастрофу, морале да спасе банке. Јавни сектор постаје кривац због рјешавања приватног и кризу „лијече“ смањивањем јавних расхода, што у датој ситуацији кризу повећава.

Зашто политика штедње само погоршава ситуацију? Према Вашем мишљењу, зашто се у протеклом периоду највише инсистирало управо на томе?

— Ствар је једноставна. Када се привредна активност смањи, смање се јавни, порески приходи. Ако у тој ситуацији јавни сектор смањи трансфере, плате службеника и своје трошење, то мултипликаторски смањи производњу и запосленост у приватном сектору те повећа незапосленост. То поново смањи пореске приходе. Ако се на смањење прихода поново реагује смањењем расхода, улазимо у спиралу кретања на доље; све више људи је у све горем положају, све иде низбрдо. Штедња је корисна, ако други троше, ако сви штеде, штедња је катастрофа. Већ је од велике кризе тридесетих година познато да се она претворила у свјетску јер се финансијски крах „лијечио“ штедњом. Зашто од тада нисмо ништа научили, не знам. Ради се о идеологији према којој треба смањити јавни сектор те школство, здравство и социјалну заштиту што више приватизовати. Носиоци тих идеја вјероватно вјерују да ће смањење јавне потрошње и трошкова рада на ниво „кинеских“ омогућити конкурисање „Кинезима“.

Колико је спорна судбина евра?

— Евро је од самог почетка створен из политичких, а не економских разлога. Упозорења да ЕУ није оптимално новчано подручје, да државе које се веома разликују с увођењем јединствене валуте губе најједноставнији инструмент за прилагођавање – курсну политику, нису ни слушана, а камоли узета у обзир. Било каква сумња у евро и његову вјечност сматрала се непристојном, па излаз из евра није ни предвиђен. Но, евро је сада под знаком питања, а нико не зна на који начин га се елегантно ријешити, сви се плаше непредвидивих посљедица и измишљају нова и нова „рјешења“, без обзира на стварну цијену његовог рјешавања. Дошли смо у ситуацију да рјешавамо проблем евра, умјесто да евро рјешава проблеме.

Сматрате ли да је рјешавање проблема у банкама тек на почетку. Шта све још треба да се предузме?

— Банке, које су помагале у надувавању разноликих балона прије кризе у кризи су неразумно заоштриле критеријуме за репрограмирање кредита или давање нових. Због тога све више предузећа пропада и све више банкарских кредита сврстава се у лоше кредите. И регулатори, који су прије кризе дозвољавали све то, у кризи су неразумно заоштрили критеријуме.

Лидери Г8 поручили су прије петнаестак дана да је њихов императив промоција привредног раста и отварање нових радних мјеста, као најбољег пута за јачање свјетске економије. Колико је таква политика остварива у садашњој ситуацији?

— Нова радна мјеста су сигурно најбољи лијек за проблеме садашњег друштва, а мањак радних мјеста далеко највећи проблем. Но, како их створити, друго је питање. Технолошки напредак, премјештање производње у државе са „јефтином радном снагом“, чежња за повећањем конкурентности и штедња смањују број радних мјеста. Докле год ће бити профит једино мјерило успјешности и док ће се Европа заваравати, да може конкурисати у глобалном „економском канибализму“, та су „залагања“ лидера политичка демагогија, слична демагогији о стварању „друштва знања“.

У неколико наврата сте рекли да страхујете за судбину ЕУ. Шта би биле најтеже посљедице њеног евентуалног распада?

— Ако би се она распала стихијски, настала би невиђена економска и социјална криза.

Европска централна банка се, према Вашем мишљењу, понаша као бивша Народна банка Југославије, која је штампала новац без покрића. Колика је штета тиме настала? Шта би ЕЦБ требало да предузме у сљедећем периоду?

— То што ЕЦБ ради, дакле штампа новац, је излаз у нужди. Но, бројеви су огромни. Упоредите хиљаду милијарди новог примарног новца са БДП-ом ЕУ, који износи дванаест хиљада милијарди. Но, засад то не рјешава кризу, јер се тај новац не претвара у кредите због захтјева Европског банкарског регулационог тијела (ЕБА) за повећавање односа између капитала и активе, а и због неповјерења банака у могућност враћања кредита. Но сам вјерујем да ће се то претворити у инфлацију, која је нажалост једино и уједно најбоље рјешење за отписе јавних дугова.

Многи економисти, али и политички лидери, имају примједбе на агенције за кредитни рејтинг. Какво је Ваше мишљење?

— За мене то су веома штетне институције. Не треба заборавити да су токсичним папирима давале оцјене ААА, да су сарађивале у финансирању Грчке, да су много пута биле истовремено плаћене за савјетовање и оцјењивање великих фирми. Но, пошто им „финансијска тржишта“ и даље вјерују, оне могу уништити и мање државе.

Колике су посљедице кризе у региону? Шта би за њих било најбоље рјешење?

— О БиХ не знам довољно, да бих могао дати одговор. Ситуација у Словенији је доста јасна. Пошто се ради о веома малој и отвореној привреди потпуно зависној од активности у ЕУ, Словенија је веома погођена смањењем увоза у ЕУ, који се у кризи смањује више од БДП. Специфични разлози за веома лоше стање могу се наћи у догађањима између 2005. и 2008, које називам хазардерским периодом. У то вријеме превладала је вјера у нормалност 30-одстотних доноса; тајкуни су кредитима куповали „своја“ предузећа, предузећа су се ширила на територији некадашње Југославије, обични људи су почели да „штеде“ у финансијским производима умјесто у депозитима. Вриједност виртуелног богатства на љубљанској берзи је утростручена. Пошто у домаћим банкама није било довољно депозита, банке су се, да би подмириле потражњу за кредитима, задуживале у иностранству и однос између кредита и депозита је од 2005. до 2008. порастао са један на 1,6. Када је дошла криза, вриједност „богатства“ је пала, кредити су остали, нето спољни дуг се подигао од нула евра крајем 2005. на десет милијарди евра крајем 2008. Држава је, као и друге, морала да рјешава банке, то је повећало јавни дуг. Но, он је и даље за пола мањи од просјека у ЕУ, али се под утицајем садашње економске „науке“ сматра главним проблемом. У стварности, Словенија има три неупоредиво већа проблема: недовољну потражњу, међусобну задуженост предузећа и задуженост банака у иностранству.

Кажете да многе нове финансијске производе треба прогласити преварама. Које тачно и зашто? Како се борити против тога?

— Сврха финансијског сектора је ефикасно преношење штедње од штедиша ка инвеститорима, што се може најефикасније урадити обичним банкарским пословима. Све остало само повећава трошкове, ствара кризне ситуације те ризике шпекуланата пребацује на друге. Најзначајнија ствар коју треба преиспитати је секуритизација кредита. Да ли је могуће да „пакирање“ слабих кредита за некретнине у САД у најбоље папире и њихова продаја није превара. Да ли различити хедге послови нису игре на срећу?