14.06.2012 у 16:50, Извор: Двери српске

Преносимо саопштење Уније синдиката просветних радника (УСПРС) поводом нових правила око полагања мале матуре. Саопштење под називом:

Завршни испит у основној школи: још једна симулација озбиљности, настало је поводом обраћања актива професора српског језика и књижевности моравичког округа од 11. jуна 212. године.

Организовање завршног испита за ученике осмог разреда основних школа у Србији и ове године се суочава са проблемима и изазовима о којима наша јавност не зна скоро ништа, а који непосредно угрожавају овај значајан тренутак у школском процесу, од кога умногоме зависи како будућност наших ученика, тако и функционисање образовног система у целини.

Циљ овог саопштења Уније синдиката просветних радника Србије је указивање на низ нелогичности и неправилности које су последица неуспелог експериментисања Министарства просвете и њему подређених завода за праћење и развој образовног процеса (какав је Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања), а намера нам је да, макар у последњем тренутку, упозоримо на ризике од наметања недовољно промишљених и тешко применљивих правила на скором завршном испиту.

Добре намере министарства

Министарство просвете је решило да изради Правилник и Стручно упутство за прегледаче на завршном испиту, захтевајући моралну одговорност при извођењу истог.

Циљ је био да се изгради доследан систем оцењивања заснован на кључу са решењима и одређивањем начина бодовања. Настоји се да се системом усложњавања реализације завршног испита (поред прегледача, уводе се и ревизори и супервизори процеса) смањи могућност грешака и злоупотреба, при чему ревизија и супервизија треба да буду обавезан корак у остварењу завршног испита. Те намере су добре, и треба их поздравити… Међутим…

Пут поплочан добрим намерама

Међутим, шта смо добили?

1. Добили смо административно нечитак и замршен правилник од кога може бити више штете него користи. Свако полурешење у увођењу нечег новог у систем горе је од претходног, макар и несавршеног, али целовитог решења.

2. Сумња у квалитет прегледања настала је на основу увида коју су помоћне установе Министарства просвете оствариле у тестове са краја школске 2010/ 2011. године, али на основу малог узорка, изабраног по нејасним критеријумима (свега 41 школа из четири округа Србије).

Утврдивши да је, наводно, око 35% тестова са тог узорка неправилно прегледано, представници Министарства су, покретањем својеврсне медијске кампање, осумњичили све учеснике у реализацији завршног испита за несавесност и корумпираност, због чега су најавили да ће од професора – прегледача захтевати да приме тестове потписујући потврду о пријему и прегледању истих својом „пуном материјалном и кривичном одговорношћу“.

Подсећамо: професори-прегледачи најмање од свих могу да манипулишу исходима испита, јер они све радове прегледају под шифром, и ниједан од њих не припада оној школи тестове чијих ученика прегледа.

Директори, као председници испитних комисија, имају много више шанси за манипулацију, а они ни ове, 2012. године, од стране Министарства нису упозорени на материјално – кривичну одговорност са оном озбиљношћу којом се прети професорима – прегледачима.

3. У времену моралне ерозије и бешачашћа у свим областима друштвеног живота, понижавајуће је сав терет захтевног задатка верификације завршног испита пренети на просветне раднике – прегледаче, ослобађајући одговорности за евентуалне неуспехе оне који су цео процес завршног испита осмислили, а то су чиновници Министарства просвете.

4. Прегледачи и супревизори се са овим начином прегледања и надгледања верификационцог процеса први пут ове године суочавају, при чему су сасвим неадекватно припремљени за изазове могућих злоупотреба.

Напомене о непопуњеним питањима, одговорима писаним графитном оловком, о просторима за могућа накнадна дописивања нису прецизно дефинисане, па остављају простор за злоупотребу.

Министарство просвете је било дужно да осујети сваку могућност неповерења у „црвеном оловком потцртано нетачно решење“ , које је означио основни прегледач, као што је морало да јасно заштити интегритет прегледача и његовог савесно обављеног посла.

Без могућности накнадног тумачења нејасних места

Ако је Министарство донело одлуку да кључ са решењима и начином бодовања буде сасвим заштићен, и да се на места за тестирање допрема уз полицијску пратњу, требало је, по сваку цену, заштити и ауторитет прегледача и његовог рада на терену.

Министарство, међутим, не само да не стоји иза просветних радника, него их унапред проглашава сумњивим лицима које ставља под додатни надзор, претећи им да ће њихове резултате (који могу бити накнадно фалсификовани) проверавати у наредних годину дана, све до следећег пријемног испита.

5. Цео процес завршног испита је изложен беспотребном усложњавању увођењем додатних кадрова, што не само да не доприноси квалитету, него је и штетно (супревизори уопште нису предметни професори српског језика и књижевности, него других предмета.) Обука додатних кадрова извођена је на једном двоипосатном курсу, што је крајње необиљно.

6. Ревизија и супервизија тестова заиста треба да буду обавезан корак у извођењу завршног испита, али не у смислу прогона прегледача као унапред сумњивих лица и кривотворитеља резултата, него са циљем да се могуће грешке смање на минимум.

Или, сликовито говорећи – не може се тражити да фудбалери пре почетка утакмице потпишу да су кривично и материјално одговорни ако изгубе , поготову ако је циљ тог потписивања да тренер и управа клуба себи омогуће одступницу пред гневним навијачима.

По ко зна који пут, Министарство просвете глуми своју добру вољу према родитељима и ученицима, прстом показујући на, унапред „криве“, просветне раднике, иако се зна да „риба од главе смрди“.

7. Додатни кадрови су ангажовани са нејасном поделом улога и нејасним функцијама. Формулације у тесту – правилнику за прегледаче не могу да гласе „Ако супревизор пронађе грешку“, а да се не дефинише каква је грешка у питању. Такође, приликом држања курсева за прегледаче, издато им је упуство да након прегледања тестова приступе накнадном прелиставању истих „да би се утврдиле могуће грешке“.

Шта значи „прелиставање“? Да ли Министарство просвете тиме уводи „одокативну“ методу у тако значајан посао као што је завршни испит?

Правни аспект проблема

У претњама да ће прегледачи ове године бити оптерећени потписивањем материјалне и кривичне одговорности приликом преузимања тестова сасвим је уочљиво одсуство начела правне сигурности.

Јер, кад је у питању овако важна делатност, и просветни радници, као пружаоци образовних услуга, и ученици и њихови родитељи као корисници истих, морају у разумном року бити обавештени о свим питањима везаним за процедуру завршног испита.

Разумни рок није десет дана уочи испита, а поготову сам дан прегледања тестова! Јавношћу свих правила везаних за испит јамчи се објективност процеса, а тога овде нема. Наиме, држава је пренела вршење јавног овлашћења за извођење испита на школе и њихове запослене.

У складу са Законом о општем управном поступку, ниједан елемент извођења завршног испита не сме бити подложан волунтаризму, него мора бити процедурално јасно дефинисан, то јест прилагођен циљу и обиму вршене делатности.

Због присуства елемената неодговорности, самовоље и због недостатка разумног рока за упознавање са једним од најбитнијих елемената реализације завршног испита – а то је материјална и кривична одговорност прегледача – просветни радници не могу пристати на такву формулацију, са којом ће их, како су представници завода Министарства на курсу у Београду обавестили, упознати тек на сам дан прегледања теста.

Испит је управни поступак, а одлука о положеном испиту има карактер управног акта, то јест сертификације да је ученик савладао предвиђено градиво и да може да пређе на виши ниво образовног процеса. Издавање управног акта не може бити подложно ничијој самовољи, па због тога процедура за добијање истог мора бити јасна у сваком сегменту.

Због нејасних граница овлашћења прегледача, ревизора и супревизора угрожени смо могућношћу настанка правног хаоса, што се нарочито подвлачи неозбиљном одлуком Министарства о подложности ревидирању свих резулатата прегледања теста у року од годину дана, што доводи до потпуне правне несигурности учесника верификационог процеса, али и корисника образовних услуга.

Иако су тестови, осим за припаднике националних мањина, штампани ћирилицом, која је по Уставу и закону основно писмо државе Србије, ученицима се, како је речено у току припремног курса за прегледаче, од стране Министарства дозвољава употреба латиничног писма у изради тестова.

Пошто је школа установа јавног овлашћења, она је дужна да по службеној дужности води рачуна о поштовању Устава и закона у употреби званичног писма. Зато професори српског језика и књижевности оштро протестују због самовољне одлуке Министарства да се о употреби писма на завршном испиту 2012. не води рачуна.

Унија синдиката просветних радника Србије том се протесту придружује.

Стручни аспект проблема

Донета је одлука да се на тесту као тачни признају и они одговори који су правописно неисправни (осим у оним питањима која су непоредно везана за правопис.) Рецимо, ако питање гласи: “Ко је аутор „Горског вијенца“?“ а ученик напише „петар петровић његош“ (дакле, име, презиме и надимак малим словом), одговор се признаје као тачан.

Професори српског језика и књижевности, браниоци наслеђа које су нам оставили великани наше науке о језику, од Вука Караџића до данас, оштро се противе овој срамној одлуци власт имајућих, указујући на то да је њен циљ, упркос прокламованим ставовима о нашем друштву као друштву доживотног учења, драстично смањивање нивоа знања у нашем образовном процесу.

Унија синдиката просветних радника Србије том се протесту придружује.

Уместо закључка  Н3

Обраћамо се, јавно, Министарству просвете и свима заинтересованима за квалитет завршног испита у основном образовању, надајући се да ће разум надићи самовољу.

У супротном, тражићемо како заштиту својих људских и грађанских права, тако и своје струке и достојанства службе просветних радника, свим доступним легалним средствима, најављујући да нећемо дозволити да наше школство буде у потпуности осакаћено.

Позивамо све заинтересоване, од ученика и родитеља до колега у основним и средњим школама и на Универзитету, да нам се у тој борби придруже.

Да би завршни испит био неподложан сумњи и манипулацијама, неопходно је прецизно дефинисати начин прегледања, универзалност модела за сваку комисију на нивоу целе земље, конкретну улогу супервизора, и дати прецизна упутства без уопштених бирокатских формула.

Функционално, конкретно, прецизно и добро упутство је оно што нам треба, а не циркуско махање „материјалном и кривичном одговорношћу“ чији је циљ додворавање јавности и замагљивање одговорности министарства просвете.