Анализа дана, месеца и године са веком…

Не прође дан а да ми не пролете мисли о данима који промичу ћудљиво, поспано, невидљиво… Нешто није уреду са временом. А можда је време сасвим нормално док људи нису више присутни у својим животима… Не квари нико ништа осим нас људи. Све нас је мање будних, сви су снени и опијени неким чудима… Губи се самосвесно биће у човеку. Приземљила се мисао и смисао у каљузи и све више тоне… Сви би да побегну негде али једна је планета и од ње нема мрдања. Тај осећај бежања је чист пример отуђења човека од Бога. Све што смо даљи од вечите љубави и извора живота ми залазимо даље у мрак стичући осећај самоће и бежања… Удаљавајући се од првобитног губимо осећај међусобности. Све што више срце своје и мисао посвећујемо небитностима постајемо мање битни. Протрчи кроз нас сазнање да је неко тешко болестан, да је неко млад или стар умро. Једноставно нас више не дотиче околина јер смо изградили око срца тешке зидине страха за себе саме. Све што се више отуђујемо од међусобности ми постајемо кипови у спомен незнаних јунака којима полажу венац реда ради… Спортови су постали предмет и таоц кладионица, вера и црква су у рукама властелина – политичара, занимације – хоби у рукама самољубља, а оно срдачно и искрено добар дан обојили смо празним погледом као да смо пустили глас са траке… Занели смо се у јурњави за неким бољим животом губећи онај квалитет људскости. Креативне послове заменили су нам морањем постављајући анти – креативце на положаје. Култура је постала као човек који проси испред неке зграде, додели јој се нешто у пролазу металним новцем. Медији су постали наказа наказних власника чији власници диригују парама и моћи. Робујући чежњи за бољи живот изгубили смо душу за живљењем. Некад смо певали по кафанама, концертима, а сада су нам запушена уста како би слушали преко телевизије мизерију од песме . Саша Поповић и његов крндељски Гранд сервирају народу дрекавце, а оне легендарне певаче су понизили и ућутали па и они морају да певају плиткоумне песмице у стилу – ркнем-дркнем- смандрљ. Новинарски бардови постали су водитељи јефтиних трач емисија. Све је више оних што свирају у грамофон бесомучно вртећи рукама плоче уз обавезно синтетичко напаљивање екстазија јер уз такве жураје и не може да се ужива без адитива. Људи купују најскупље сатове и не гледајући на време јер им они служе као украс и престижни статус у друштву. Политичари су одувек исти и доследни својим преварама, они су најдоследнији у овом времену, не мењају се никад. Храна нам се свела на 0.5, 1.2, 2.4, 3.5 посто млечне масти, нула шећера, здраве хране у конзерви и праху, штетности воћа и поврћа, енергетских пића и сл. Колико нам нуде те нове исхране сви живи гладују и болују неке болести. Мобилни телефони постали су свакодневница пиљења у мале екране, па сада седе људи у кафани као друже се а ћуте и куцају поруке ули показују једни другима гегове са интернета. Све је мање здраве конверзације , све је мање реторике, све је више скраћеница. Опет… то није разлог да се стане и препости руљи. Руља никад није била мерило вредности…
13.6.2012.г.  ФБ Иван Стефановић