ПУТ ОЦА ЈУСТИНА

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 14.06.2012 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

НА ДАН СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ, 1/14. јуна 2О12.  Ко год је читао књигу новинара Николе Врзића „Викиликс: тајне београдских депеша“ у издању „Печата“ и „Фонда Слободан Јовановић“ (Београд, 2О12.), могао је да у њој наиђе на поглавље под насловом “Умерени гласови у Цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалциону владу“. Из тог поглавља сазнајемо да се америчка амбасада у Београду, од средине прве деценије 21. века, веома занимала за стање у СПЦ и трудила да, преко својих „инсајдера“, дође до епископа који би могли да јој помогну да спроведе своју жељу да „пацификује“ СПЦ када су у питању национални интереси Србије који се косе са интересима вашингтонско-бриселске Империје.Из депеша које је објавио Џулијан Асанж сазнали смо да је амерички амбасадор Мајкл Полт узалуд покушавао да убеди владику рашко – призренског Артемија да сарађује са Империјом око претварања Косова и Метохије „независну“ државу под влашћу Великог Брата, коме су одани косметски Шиптари спремни на пружање свих „добрих услуга“. Тако смо од „Викилиса“ сазнали да председник Србије Тадић, по извештајима америчких дипломата, „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. А 31. маја 2ОО6. потчињени из Београда јављају претпостављенима у Вашингтону: “Став цркве компликују унутрашњи сукоби. Постоји умерено крило (Иринеј Добријевић, епископи Теодосије и Григорије) које је покушало да развије аполитичан став који би одговорио на специфичне интересе СПЦ на Косову (имовина и религиозна мисија).Постоји и тврђа струја која верује да јe СПЦ квази-политичка институција колико и религиозни ауторитет“. Крајем 2ОО6, Мајкл Полт се надао победи „умерењака“ у СПЦ ако следећу владу формирају „реформисти“ (читај: послушници Империје). Када је за патријарха изабран епископ нишки Иринеј, америчка амбасадорка Мери Ворлик је 12. фебруара 2О10. послала депешу у којој пише: “Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро“. Дакле, јасно да јасније не може бити: Империја се активно укључила у разградњу Србске Цркве; њени методи су добро познати из историје, и укратко би се могли дефинисати као DIVIDE ET IMPERA. Најновији циљ империјалних гонитеља светосавског Србства је продубљивање подела и раскола у живом ткиву Цркве. О томе је, на себи својствен начин, говорио власник Верске информативне агнеције, ВИА, Живица Туцић, један од гласноговорника домаћег екуменизма, у свом интервјуу „Илустрованој Политици“ (5. јун 2О12. ): “Одлазак зилота из СПЦ ја заправо позитивно, јер представља ослобођење од фундаменталистичког дела. Тиме СПЦ може једноставније да приступи потребним променама, не догми, већ праксе“ (то јест, продубљивању екуменистичких контаката и озакоњењу литургијске реформе.) Он се чак заложио за легализацију свих групација које су се одвојиле од СПЦ, под једним условом: да не дирају имовину званичне Цркве.Потписник ових редова се већ годинама бори за супротно: за избегавање раскола и подела у Цркви, за надилажење истих љубављу заснованом на Истини, Која је Христос. Зато је неопходно да се промисле изазови пред којима смо, да бисмо нашли адекватне одговоре, засноване на учењу и животу највећег Србина Христовог, Светог Саве, и његових следбеника кроз векове. То, поготову данас, треба имати у виду: како интелектуално, тако и молитвено, у складу молитвом Владике Николаја да се Срби сложе, обоже и умножe! Србски црквени пут мора бити пут Светог Јустина Ћелијског: против екуменистичке свејереси и модернистичке помаме, али и без напуштања Светосавске Цркве, од које отпадају само они који су Христа издали, поклонивши се Западу, оличеном у вашингтонско-ватиканској осовини и протестантској антихристовској анархији… Јер, не заборавимо – и у доба оца Јустина екуменизам је био у пуном дејству: патријарх Атинагора се братимио с римским папом Павлом Шестим, митрополит лењинградски Никодим се залагао за интеркомунију с римокатолицима, а патријарх србски Герман је био један од сапредседавајућих Светског савета цркава. Иако је све одречне појаве су светском и домаћем православљу оштро критиковао, иако је исповедао светоотачку истину да ван Цркве нема спасења, отац Јустин је молитвено бдио над црквеним јединством, изливајући море суза због раскола у Америци и апелујући на СА Сабор СПЦ да крене у сусрет помирењу. Знао је отац Јустин да је раскол изазван дејством безбожничког Титовог режима, и да, поготову у духовној области, само слога Србина спасава. Надајмо се у Бога Живога да ће Срби ту светојустиновску линију трезвеног ревновања за Истину препознати, и да ће остати у Цркви Отаца, чекајући оно што је, по Писму, сасвим поуздано: слом Империје и златну слободу, утемељену на подвижништву крста.

*****************

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

  13/06/2012

Архимандрит и духовник манастира Ћелије, рођен је у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894. године и зато је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић седам узастопних колена била је свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У таквој породици је млади Благоје прошао школу домаћег васпитања и србске православне побожности, која је у јужним србским крајевима и већа и црквенија.

По природи мирољубив, гладан и жедан истинског човекопознања и богопознања, пошао је у богословију и завршио добре богословске школе. Најпре је завшио десеторазредну Богословију Светог Саве у Београду (1905-1914), гдје је међу професорима имао и ученог и мудрог јеромонаха Николаја Велимировића.

У првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и крајем 1915. повлачи се са србском војском до Скадра. Тамо прима монашки постриг и узима име св. Јустина мученика и философа ( на дан св. Василија 1916.г.) из љубави према философији по Христу и мучеништву за Христа, што је обоје у свом животу и подвизима пројавио као заиста св. Јустин Нови.

Са групом млађих и даровитијих богослова послан је из Скадра на студије теологије у Петроград, одакле ускоро прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија вратио у Београд и постао суплент Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја као јеромонах, отишао је на Атински Универзитет, где је докторирао из православног светоотачког богословља.

И за њега као и за св. Макарија може се рећи да је био прави „ философ Духа Светога.“ Његова животна философија била је првенствено у јеванђелским и монашким подвизима молитве, поста, праштања, истинољубља и богољубља.

На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Ратно време провео је углавном у нашим манастирима, помажући десеткованој Србској православној цркви (учествовао је у писању меморандума Србске православне цркве о страдању Срба у злогласној НДХ), а одмах после рата протеран је и од нових власти са Универзитета и краће време био у затвору на правди Бога. Потом је био у појединим нашим манастирима, а од 1948. до краја свог земаљског живота, живео је у манастиру Ћелијама код Ваљева као свештенослужитељ и духовник.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…

На Светој Гори, у Француској и код нас, оца Јустина поштују као светога и сликају му иконе и пишу тропаре и службу. Он је уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целом свету. Познати су његови ставови о екуменизму, том савременом искушењу и смртној опасности за божански брод свете Православне цркве, као исто тако и његове речи о римокатолицизму и папи и о опасности од „ђаволског присуства“ сталне прозелитске делатности.

У својој књизи „ Православна црква и екуменизам“ јасно каже да су три највећа пада у историји човечанства: пад Сатане, пад Јуде и пад римског папе. Први је дигао буну против Бога, други издао Бога, трећи себе прогласио за „ бога“ (намесника Христовог на земљи).

Препоручивао је светосавље за Србе и не само за Србе. Светосавље није друго до православно хришћанство србског стила и искуства, изражено богоугодним личностима, првенствено у светом Сави. У постављеном питању: „ Зашто свет неће Христа?“ и одговара: „ Не, неће Христа, неће ни тебе хришћанина. Он те гони, са свих страна гони, подмеће ти чуда. Али ти си Христов само ако се томе радујеш што те гоне за Христа и што тиме спасаваш себе, ти тиме себи осигураваш вечни живот. Човече, да ти си у овоме свету створен да добијеш живот вечни.“

На дан празника Благовести и празника Акатиста пресвете Богородице, у суботу пете недеље Великог поста 1979. године уснуо је у Господу сјајни свештенослужитељ отац Јустин.

Дана 2. маја 2010, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму светог Саве на Врачару. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару.

Отац Јустин је велики дар од Бога, дариван нашем поколењу, а сваки велики дар осим што усрећује и орадошћује примаоца, такође и обавезује примаоца да тај дар прихвати са захвалношћу и благодарношћу, а највећи знак таквог зрелог и одговорног прихватања таквих дарова Божјих јесте следовање оном предању које нам је Духом Светим надахнут, као аманет управо оставио свети Јустин Ћелијски, пре свих Српској православној цркви, у којој се, на жалост сваке благочестиве душе, многи, чак епископи, оглушују о то предање овог светог оца.

То не само да не треба да нас обесхрабри на путу истрајавања у светојустинсвском предању и духу, већ то треба у нама да породи још већу ревност и одговорсност и свест да смо сви ми, као наследници тог предања, дужни да се за њега боримо и да у њему останемо, по сваку цену коју човек може на земљи платити.

*Дио кориштеног текста је из књиге ”Србски свети”, издање манастира Рукумије.

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”