Разговори са Владиком Артемијем

Инфо-служба разговарала је са Владиком Артемијем, замоливши га за коментар о актуелним темама и догађањима.У наставку доносимо овај изузетно значајни интервју Владике Артемија.

Уредништво

Преосвећени, постоји ли благодат у Српској Православној Цркви?

То је, наравно, крупно питање, али одговор је једноставан. Ми никада нисмо негирали благодат у Српској Православној Цркви, без обзира на појединце који су скренули са правог Светоотачког пута, са пута Светога Саве, јер греси појединаца не спречавају дејство благодати Божије. И греси лични, било којег свештенослужитеља, Епископа или свештеника не спречавају дејство благодати, тако да без обзира какав је свештенослужитељ, Тајна коју он врши је исправна и валидна.

Многи се питају да ли је благодат делимична или потпуна, и може ли се она сецкати на епархије где се служи предањски, и на епархије где су уведене Литургијске реформе, рецимо у епархији Бачкој нема благодати, а у епархији Банатској има благодати?

Не, апсолутно! У првом одговору је одговор и на то питање, јер не зависи благодат од чистоте живота једнога човека, него од силе Божије, и од вере оних који приступају Светим Тајнама. Тако да без обзира какве ставове имају поједини Епископи, то је благодатна Црква, све до Саборске осуде због канонских прекршаја.

Могу ли они верници који долазе на Свете Литургије у Барајево, Љуљаке и остале наше Катакомбе, да иду и на Литургије по својим епархијама?

Наравно, и то ми никоме нисмо спречавали, нити саветовали да не иду! Нити смо икога запиткивали, контролисали да ли иде тамо и овамо. То је просто ствар самоизбора, и ако би могли казати – да ако погледамо Јеванђеље, нико не може два господара служити. Значи да та шизофреност, подељеност личности, да једно и друго само по себи није здраво. Боље да буде опредељен, него да умирује своју савест на неки начин.

Да ли су Епископи Српске Православне Цркве јеретици, и да ли је Свето Причешће код њих „отров у чаши“?

Питање је уопштено и не може се тако одговорити. Има појединих Епископа који су загазили дубоко у јерес. Али говорити о свим Епископима као јеретицима је недопустиво. Имамо Епископе који се и те како труде и боре против свејереси екуменизма, а што се тиче другог дела питања мислим да је то просто Богохулство. Јер из ранијих одговора на Ваша питања јасно је да су све Тајне у Српској Православној Цркви валидне, и никако не дај Боже да би могао да буде у Светом Путиру отров. То је светиња!

Да ли сте Ви применили 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора, и сходно томе престали да помињете Патријарха, или који је прави разлог непомињања Патријарха?

Основ је у том 15. канону Прво-другог Сабора Цариградског, где јасно говори – када се јерес проповеда јавно, било речима, било поступцима или делима. А многи у нашој Цркви, пре свега Првојерарх Патријарх је исповедио јавно да је он екумениста, а делима показао да то и јесте, јер учествује у заједничким молитвама не само са разним хришћанским заједницама, него чак и са Јеврејима. Његов гест где је палио свеће у синагоги на празних Хануке, та слика је обишла цео свет, а то је по канонима недопустиво, и на такав поступак није се усудио до сада ни један православни Епископ, чак ни Цариградски Патријарх Вартоломеј који је предводник у екуменисању међу православнима, ни он то није урадио. На жалост наш Патријарх то је учинио.

Да ли је он значи аутоматски јеретик пошто је то учинио, или треба да буде осуђен као јеретик?

Он јесте јеретик, али није осуђен још, зато су његове Тајне валидне.

Многи се људи баш збуњују око овог питања…

Јеретик је онај ко исповеда јерес. А осуђеном јеретику престају да буду Свете Тајне валидне.

Да ли сте Ви и даље део СПЦ, и не намеравате нигде отићи као што сте написали у тексту „Да се разумемо“?

Сигурно, ја никада нисам престао да то будем, нити сам икада престао да сматрам себе Српском Православном Црквом, без обзира на ставове неких према мени, јер ја немам намеру да правим неку своју Цркву како су ми то приписивали, како и сада сматрају многи да стварам своју Цркву, своју парасинагогу, своју секту и тако даље… то су глупости.

Да ли се нешто променило од када сте написали тај текст па до данас у Вашим ставовима?

Ја мислим не! Ставови су остали исти, јер ако је Истина увек иста због чега и јесте истина, тако се и трудимо да наши ставови буду увек исти, и да увек имамо исти однос према истини.

Преосвећени, прича се да се зидањем нових цркава, стварају неке нове цркве или парасинагоге?

Па то је већ речено, ми не стварамо нове синагоге или своје посебне Цркве, једноставно отварамо богослужбена места по потреби и нашег монаштва, и верника који нам прилазе.

Такође је било речи о хиротонији неких нових епископа са Ваше стране има ли ту истине?

Не, никако, ни говора!

Значи није било покушаја нити ће бити?

То би већ било покушај стварања нечега ван Српске Православне Цркве. Ја то не желим, јер ја сам Српска Православна Црква, уствари Епископ Српске Православне Цркве.

Разне зилотске групације по интернету, тврде да сте у контакту са митрополитом Агатангелом из Руске Заграничне Цркве, и да је питање времена када ћете молитвено општити са њим?

Било је пар измена честитки за Божић, за Ускрс, дакле преписке је било али никаквих других контаката није било, а престали су чак и ти контакти са дописивањем.

Нисте ни имали намеру да молитвено општите са њим?

Никакве молитвене заједнице није било нити ће бити.

Исто тако тврде и следбеници митрополита Кипријана Куцумбиса, па да ли има шансе да до тога дође?

То никада није ни било, да смо имали контакте, сем када је он био још у крилу Грчке Православне Цркве. Тада сам ја тек био дошао у Грчку на студије, и послао ме Владика у његов манастир где је он тада био само игуман, е тада сам га видео први пут и последњи пут.

Његови следбеници се надају нечем…

Не, то је без икаквога основа.

Какви су Ваши ставови по питању новог календара? Поједини верници су збуњени што Вас подржавају уважени Митрополити из Грчке, попут Господина Серафима Пирејског, јер је он новокалендарац?

Календар није јерес, али јесте грешка. И јесте отприлике први корак скретања и одступања од правила Светих Отаца, Светих Канона, скретања у лево. То је први корак који је учињен почетком 20. века, а иза тог корака уследили су многи други, који су нас довели до свејереси екуменизма и глобализма. Дакле, није неко ко је по новом календару јеретик, нити је онај ко је по старом календару јеретик, јер имамо екумениста и на једној и на другој страни. Али питање календара истаћи као догматско питање, и то најважније и поставити га на највиши пиједестал, то је управо јерес.

Скоро смо прочитали на једном форуму, који воде извесни свештеници, да Вас Архимандрит Симеон “физички злоставља“?

Глупости којекакве…

Они кажу да „Ви стојите мирно док он Вас физички злоставља, и да Вас уцењује“?

Па нека покажу то ако знају, када и где. Да ли то значи да ме бије?

Да, да Вас бије.

Господе Боже…

Такође на овом форуму тврде да је пресуду за ослобађање оца Симеона донео рођак Митрополита Серафима Пирејског?

То је најобичнија клевета, после 2 године. Невероватно!

Одлука Ареопага је доказ невиности и Вас и Архимандрита Симеона, и шамар оптужбама Синода и Црквеног суда. Није ли то релевантни доказ да кривице није ни било, јер се зна да је Ареопаг апсолутно независтан суд, и да тамо политика нема приступа?

Апсолутно се слажем са тим, сигурно. Наш Патријарх који је изјавио, да је та одлука Аеропага донета под неким утицајем – као да може неко да врши утицај на тај највиши суд у Грчкој, је просто било смешно и жалосно.

Одакле толика хајка на Архимандрита Симеона? Његово име се нон стоп развлачи по медијима у најнегативнијем контексту?

Јесте, јесте… то знам да је тако али зашто је тако то не бих могао да објасним, сем ако нису у питању неки лични разлози, анимозитет према њему, његовим ставовима…

Да ли је то можда настало из „Дечанске кухиње“?

Највероватније да је тамо зачетак, а онда се то шири као што се мирис од јела из кухиње шири по целој згради, тако и то отприлике шири се по целој Цркви.

Ми смо видели да се Архимандрит Симеон бори у Грчкој против екуменизма, заједно са уваженим професором Теодором Зизисом, и да је он сам тамо веома цењен и уважен, да га Грчка јавност веома, веома цени. На који начин да се ми боримо против екуменизма овде у Србији?

Речју, животом, делом, храбрим исповедањем своје вере, неприхватањем ставова које екуменисти заступају, значи одлазак на заједничке молитве са јеретицима, то је оно што Канони не допуштају. То је начин наше борбе. Ми не можемо да спречимо некога да и тим путем иде, али онда са њим не можемо имати молитвено општење.

У Грчкој се организују разни Симпозијуми – о Пост-отачој теологији и слично – у циљу да се окупе разни свештеници и кажу неку реч против екуменизма. Да ли ће тога бити код нас?

Надамо се, надамо се… Уосталом и код нас постоје људи који се на неки начин боре против тога, али нема тако нешто организовано.

Да ли имате можда у плану нешто да Ви организујете?

Па не, за сада не.

Постоји ли нека нада за помирењем са Српском Православном Црквом, у смислу да се вратите као канонски Епископ?

А ко је у свађи са Српском Православном Црквом? Знате како је, просто ови из Синода и Сабора не престају да шире неистине и клевете. У саопштењу са овогодишњег Сабора, тамо каже да је Сабор одлучио да позове Артемија на покајање и призвао га повратку Цркви, међутим тај позив није стигао нити је упућен. Међутим Саопштење за јавност није што и позив. Било је контаката између мене и Патријарха прошле године, један сусрет је био, где сам ја показао да сам спреман да заједнички тражимо решење, овог без сумње нездравог стања, не улазећи где је нездраво – на једној или на другој страни. Нездраво стање у Српском народу и Српској Цркви постоји, и рекао сам тада под којим условима можемо да разговарамо и да тражимо решење. Да са мном само као Епископом рашко-призренске Епархије, једино у том својству могу да разговарају. Чак сам то и писмено уручио Његовој Светости Патријарху. Од тада до данас није било никаквог контакта, нити сам било какав сигнал добио са друге стране, а камоли позив како каже у Саопштењу.

Вама сада прете неким канонским мерама?

То је њихов проблем, ја сам једноставно са тим рашчистио, јер сам рекао и остао при томе да не прихватам и не повинујем се никаквим неканонским одлукама. Ни досадашњим ни будућим.

Преосвећени, Ви вероватно знате да је у припреми Осми васељенски Сабор, и вероватно стварање уније. Познато је свима да су те припреме у току, шта мислите о томе, да ли ће доћи до тог Сабора, и да ли ће на том Сабору ипак доћи до уније или јединства вера?

Знате шта, тај Сабор се дуго припрема, међутим на начин који није Православан начин. Теме за тај Сабор су одређене које су одавно решене, тако да је бесмислено поново решавати питање канона Новозаветних књига, које књиге ту спадају, питање поста, питање било чега другога. Једина тема за један Свеправославни Сабор – а да ли ће бити Васељенски то зависи од његових одлука и прихватања тих одлука од стране Црквене пуноће – јесте питање папске јереси. Папа би требао да буде позван на тај Сабор, не као члан и као Епископ Рима него као јеретик да одговара. Да се позове на одговорност. Тај Сабор би само тада имао оправдање. Без тога, или припрема уз подршку Ватикана и Папе је бесмислено говорити о неком Свеправославном Сабору. А ко га управо припрема? Највећи савремени екуменисти. Према томе, да ли ће доћи до тог Сабора, да ли ће доћи до склапања било какве уније, или прихватања примата Папе и тако даље, то нас апсолутно не занима. И једно је сигурно, да такви неки поступци не би били прихваћени од стране Цркве Христове, од Православне Цркве.

Шта чинити ако на том Сабору дође до уније или стварања једне нове религије? Да ли ће се тада многи наши Епископи тргнути и просто схватити где се налазе?

То зависи од сваког појединца. Ми треба да останемо уз истину која је увек иста. А то је оно што су нам Свети Оци предали, што смо од њих примили, не што смо сами измислили, то је оно што нам је Свети Сава кроз своје Законоправило предао и чега смо се до сада држали, којим је путем ишао Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да останемо на томе путу и уз ту истину. Без обзира на последице које могу наступити – да ли распеће, да ли круна на глави.

Преосвећени, да ли су раскол и екуменизам једнако погубни за Цркву?

Да, јерес је пагубна за Цркву и раскол је погубан за Цркву, уствари не за Цркву него за оне који крену тим путем, за њих је погубан, а Црква остаје Црквом Христовом коју ни врата пакла неће надвладати.

Да ли ћете се и даље држати Вашег „Царског пута“?

Ја за други пут не знам. То су и Свети Оци говорили, да је врлина средина између две крајности. То је тај Царски или средњи пут. Ја мислим да треба да се трудимо да останемо на том путу и да доследно њиме идемо ка својој Небеској отаџбини, ка Царству Небеском.

Имате ли неку поруку за крај нашим читаоцима?

Имам. Стојте у слободи којом вас Христос ослободи, и не дајте се у јарам преваре и заблуде ухватити.

Хвала Вам на разговору Преосвећени.

Богу хвала.

Инфо служба

********************

Поводом недавног интервјуа Епископа Артемија, поред више коментара, у инфо-службу стигла су и два конкрентна питања неких читалаца, те смо замолили Епископа Артемија да на њих мало опширније одговори и недоумице разјасни, на шта се он љубазно одазвао.

Инфо служба

1. ПИТАЊЕ: … Имајући у виду Ваш став да „благодат Божија постоји независно од стања и понашања свештенослужитеља у Цркви, и да су њихове тајне валидне све до Саборске одлуке“, остало је нејасно: Да ли су римокатолици (папа) Саборски осуђени и када… и ако нису, да ли има благодати код њих?

ОДГОВОР: Римокатолицизам (папизам), као јерес, налази се под вишеструком осудом и анатемом. Најпре анатемисани су од стране светог апостола Павла, који изричито каже: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде“ (тј: анатема) (Гал. 1, 8). Па су под анатемом Другог Васељенског Сабора, на коме су Оци у првом Канону установили, да се не смије укидати (додавати или одузимати било шта), него мора остати у пуној снази Символ Вере, који изложише три стотине и осамнаест Отаца, сакупљени у Никеји, и да мора бити предана анатеми свака јерес (која би мењала Символ Вере). Па су осуђени на Фотијевом Сабору 879. (који се сматра и Осмим Васељенским Сабором), због папског примата и додатка у Символ Вере: „filioque“, тј. што су увели учење да Дух Свети исходи не само од Оца, како је сам Господ објаснио (Јн. 15, 26), него „и од Сина“, чиме су сами себе подвели под анатему апостола Павла и Другог Васељенског Сабора.

Борба са римокатоличком јереси (папизмом) је трајала дуго времена, и још увек траје. Први је папа Сергије на своме устоличењу 1009. изговорио Символ Вере са додатком „filioque“, након чега га је цариградски патријарх, такође Сергије, избрисао из диптиха Цркве, да би 1054. дошло до коначног отпада римске патријаршије од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Историја се наставља. Долази до покушаја уједињења, склапања унија, али безуспешно. Прва, Лионска унија склопљена је 1274, али је латинофрон патријарх цариградски Јован Век (1275), осуђен и свргнутна православном Сабору 1284. У 14-ом веку беше жестока борба између светог Григорија Паламе против јеретика латиномисљашчих Варлаама и Акиндина, као и против цариградског патријарха Јована Калеке, који је Паламу осудио и чак анатемисао. Ту одлуку свети Григорије (иако тада само обичан јеромонах светогорски) није поштовао, него је и даље литургисао. Јован Калека је ускоро био осуђени расчињен на тзв. Исихастичком сабору у Цариграду 1347. године, на коме је истовремено свети Григорије Палама не само оправдан, него и изабран за Архиепископа солунског.

Следећа етапа је флорентинска унија 1439. и све што се у вези ње и око ње збивало. Главни борац против латинске (папске) јереси био је тада опште познати свети Марко Евгеник – Ефески. Свети Марко, одмах по повратку са флорентинског Сабора, прво што је учинио, прекинуо је општење са Патријархом и са свима који су потписали Унију и са онима који су им следовали, и тога става се држао до смрти своје 1444. (или 1445) године. Свети Марко био је прогнан на острво Лимнос, што је побудило многе да се одвоје (ограде) од латинофроних, „нити су са њима саслуживали, нити их помињали као хришћане“. Зна се да је флорентинска унија била одбачена од стране православног народа, и брзо престала да постоји.

Када је јерес латинска у питању, свети Марко Ефески набраја 5 тачака због којих су оптуживани и анатемисани, и то:

1. Додатак (filioque) Символу Вере;

2. Учење о тварним енергијама Божијим;

3. Очистилишни огањ (чистилиште)

4. Коришћење бесквасних хлебова у Евхаристији, и

5. Примат Папе у власти над целом Црквом.

И придодате нове јереси после светог Марка су:

1. Учење о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, и

2. О папској непогрешивости (у питањима вере).

И још неколико појашњења. „Када јерес завлада (као данас Екуменизам), они који је прихватају, уствари стварају другу „цркву“ и излазе, путем јереси, из вековима постојеће (трајуће) Апостолске Цркве“. „Рђав (грешан) живот води у стварање лажних догмата, а зли (лажни) догмати рађају порочан живот“. „Када је у питању вера, нисмо дужни да будемо послушни ни Архијереју, ни Сабору, него Христу и Апостолима“. Свети Марко је учио да „Црква није епископоцентрична, него Христоцентрична“, па саветује верне: „сабирајте се око једне главе наше – Христа“. И продужава: „Ја, одвојивши се тада од њих (латиномишљашчих), трудим се да останем у јединству са мојим Оцима и Учитељима“, што значи да није могуће бити и са светима и истовремено имати црквено општење са јеретицима и „православним“ латиномисљашчим“ (односно данас: са Екуменистима).

2. ПИТАЊЕ: Кад је у питању КАЛЕНДАР, шта је владика Артемије мислио када је рекао да је „јерес постављати питање календара на највиши пиједестал“? Питање се затим проширује са теденцијом да се „докаже“ да је календар веома битна ствар „за нас православне хришћане“.

ОДГОВОР: На конкрентна подпитања: а) Шта значи када владика каже: „Постављање питања календара на највиши пиједестал“? Значи – сматрати га најважнијом догмом, од чега све друго зависи, па и наше спасење. Зато старокалендарци (грчки) негирају благодат и свете Тајне новокалендарцима, па чак и између себе. Колико само фракција има код старокалендараца, и свака себе сматра једином правом, док све остале негирају.

б) Читалац даље помиње старокалендарце у Румунији, Бугарској… и пита: „да ли се по владичином тумачењу сви они који су одбацили нови календар и остали у старом (православном) календару у јереси“? Не, али могу бити, као рецимо у Грчкој. Зависи од њиховог става према самом календару, а о томе се ништа посебно не чује.

в) Пита: „да ли су старокалендарске цркве у Грчкој, Румунији и Бугарској у јереси, јер је њима ово (календар) једно од најважнијих питања“? Управо у томе и јесте јерес, јер календар није питање вере, како они сматрају.

Календара има разних, али то је ствар држава, цивилизација, астрономије, али не и питање вере. Стари, Јулијански календар, уведен је од незнабошца римског императора Јулија Цезара. Тај календар је важио у читавој римској империји, која је обухватала и Палестину у времену настанка Хришћан-ства. Отуда је природно, и сасвим разумљиво, да су по њему рачунати и бележени сви догађаји у историји Цркве. Календар је тиме „освећен“ хришћан-ством, али није постао свет сам по себи, нити је постао догма Цркве и питање вере.

Поштујући (празнујући) догађаје из живота Господа Исуса Христа и Цркве Божије, Старокалендарци (грчки) почели су да обожавају сам календар снабдевајући га посебним благословима, а нови календар да сматрају проклетим, јер, „ко се њега држи, не може се спасти“. Ми знамо да је Господ рекао: „Ко узвјерује и крсти се, спашће се; а који не верује осудиће се“ (Мк. 16, 16), или на другом месту: „Ако се ко не роди водом и Духом (тј ако се не крсти), не може ућу у царство Божије“ (Јн. 3, 5), не помињући нигде никакав календар. Насупрот томе, старокалендарски кредо гласи: „Ко се не држи старог календара, не може се спасти“!? Отуда, негирање Цркве, благодати, валидности светих Тајни код новокалендараца. У томе и јесте основна грешка, заблуда (јерес) старокалендараца. Календар, било који, користи цео свет као средство комуницирања и сналажења у времену, а старокалендарци су га поставили на место догмата и придали му сотириолошки карактер. Друга чињеница која карактерише Старокалендарце (бар грчке), јесу фракционашења међу њима самима, цепања, дробљења, међусобна осуђивања и оспоравања, непризнавања, анатемисања…

У нашем Интервјуу, а поводом календара, речено је да „Календар није јерес, али јесте грешка“. Зна се да је промена календара (у Грчкој 1924.) била ради приближавања јеретицима Запада по питању празновања хришћанских догађаја и празника, због чега су актери те промене с правом оптуживани за немарност (равнодушност) према питањима вере, што је и био први корак одступања од Отачког Предања, па је данас довело до Екуменизма и релативизма Православља (до Светског савета цркава), до новаторства итд. Али треба се чувати и из једне крајности не ићи у другу (супротну првој), јер свака крајност је пагубна за православне вернике који се тиме заразе. Једно је, дакле, питање злоупотреба календара од стране Екумениста ради богослужбеног приближавања јеретицима, а друго давање календару од стране Старокалендараца догматског значаја.

Чак и Хришћани су у почетку користили разне календаре (египатски), до Првог Васељенског Сабора, па и после њега (свети Кирило Александријски), али се због тога нису међусобно оптуживали и анатемисали. Тако свети Јован Златоуст на много места у својим беседама говори да Бога не интересује време (календарско) када ће неко празновати неки празник, него да ли ће га празновати са чистом савешћу. Јер Бог нас неће судити за испитивање времена и дана, него за преступе Његових заповести.

Епископ +АРТЕМИЈЕ

Преузето са сајта ЕРП и КМ у егзилу